Док медији у Србији с пажњом прате посету америчког потпредседника Мајкла Пенса Црној Гори, о боравку председника Србије Вучића у САД и разговорима са Пенсом као домаћином, пише се спорадично. Упућени повезују тај разговор с Вучићевим „ауторским“ текстом о потреби за унутрашњим дијалогом о Косову, који је освануо непосредно по Вучићевом повратку у Србију. О чему су онда Вучић и Пенс разговарали?
Вучић је тражио подршу за политику коју води и одређене инструкције: како обавити измену Устава Србије, како Русима објаснити да не могу добити дипломатски статус за особље у хуманитарном центру у Нишу, и шта чинити ако Руси Србији пошаљу оружје и мигове. Након тапшања по рамену и речи хвале и подршке, Вучић је добио тражена упуства и обећање да ће бити заштићен. Пенс му је обећао економску помоћ и америчко оружје које Србија може добити након признања Косова, с обзиром да тада неће постојати препреке за приступање Србије НАТО алијанси. Американци ће се постарати да народ у Србији остане послушан и да Вучића нико не позива на одговорност. Ипак, већи део разговора односио се на Републику Српску и њеног председника Додика. Од Вучића је тражено да, уколико опозиција не буде могла Додика уклонити са власти пре избора, Изетбеговићу максимално помогне у дискредитацији Додика током предизборне кампање.
Када почиње Вучићева издаја?
Уочи одласка страначког лидера Војислава Шешеља у Хаг, челници Српске радикалне странке (СРС) посетили су своју „уобичајену“ цркву у Раковици. Том приликом су укрстили руке, а Шешељ их је заклео на верност и јединство без обзира на развој ситуације у Хагу. Шешељ је у Хагу задржан све до момента када су Вучићеви нови ментори проценили да је Вучић постао „вук“. Вучићу је обезбеђен „дрим тим“ саветника, односно усмеривача на челу са Дејвидом Мекалистером, бившим припадником МИ6, некадашњим шефом резиндентурне мреже за СФРЈ. Стога је методологија Вучићевог „владања“ разумљива, као и динамика, пажљиво дизајнирани интервјуи, чак и твитовање. Данас је општепознато да су људи из кабинета Бориса Тадића, тада председника Србије, организовали Вучићеве и Николићеве контакте са западњацима и помогли у трансформацији СРС и напуштању дотадашње идеологије. Преовладала је Тадићева сугестија да је то у интересу Србије и да ће Вучић бити коректан у политичкој борби. Тадић је с правом апострофирао Вучића јер је процењено да ће Николић само послужити као мамац за шири круг бирачког тијела. Више је него очито да је циљ Запада био изграђивање имиџа вође који највише ради у Србији, који је до крајности поштен, искрен, и отворен према народу. Он не иде на одмор, по цео дан је на послу, на седницама Народне скупштине буде и по 12 часова ако је то потребно – не иде ни у тоалет. Колико Вучићеви ментори пазе на детаље говори и да су му обезбедили таблете које одлажу потребу за мокрењем. Онда се може разумети колико га припремају за интервјуе, а едукују се и водитељке емисија у којима Вучић наступа, нарочито на повлашћеном ТВ Пинк.
Све је у суштини варка, на ивици илузионизма, на граници са виртуелним светом. Вучић и даље вежба пред огледалом како бити уверљив пред аудиторијем. У пажљиво припреманим интервјуима Вучић „обезбеди“ и инцидент, иако су водитељке коректне према њему. Вучић зна да се занесе у улози вође и оца нове Србије до неукуса, нарочито када на непримерен начин опонира саговорницима. Он је ту да народу објасни шта се дешава, а не новинар који с њим води интервју. Иначе, у Вучићевим интервјуима преовлађују замене теза и потпуне неистине. На пример, Вучић се похвалио да је током састанка са председником владе Италије, Паолом Ђентилонијем, успео да реши питање штрајка радника у Фијату, односно повећање плата за читавих 30 евра. Влада Италије има удео у Фијату, а тако и пакет одлучивања. У фабрици „Фијат аутомобили Србија“ Влада Србије има такође удео, око 30 %. У чему је Вучићева манипулација? У томе што је захваљујући уделу Србије у Фијатовој фабрици обезбедио повећање плата радницима, односно повећање се исплаћује из буџета Србије, а не захваљујући његовим преговарачким способностима и политичким везама. Једна од Вучићевих фикција је и да је Србија међу водећим европским земљама по расту БДП. Фикција је и по пети пут најављено повећање плата и пензија.
Вучић полако и постепено указује да је узрок свих проблема Србије Косово. Јасно је да Вучић и његови западни ментори планирају промену Устава Србије, чиме би се отворио пут за признање Косова и препуштање Срба на Косову на милост и немилост злочинцима. Уједно, Србија би се одрекла српске имовине и природних ресурса. Скоро 70 % вредних руда Србије налази се на Косову као и непроцењиве залихе мрког угља, које чине подлогу енергетске безбедности Србије. Србија би се одрекла суверенитета над својим ресурсима, али и свог народа, који није у Шведској или Данској, већ би се признањем Косова нашао у злочиначкој држави.
Оно што је промакло пажњи јавности је да се Вучић у посљедње време не хвали Београдом на води. Иначе, за Београд на води споран је почетак градње, односно Савамала. Вучић се труди да се прикаже као велики државник, миротворац, незаобилазан фактор мира на Балкану, те му дивљаштво испољено током рушења објеката у Савамалој не иде у прилог. Сем тога, америчке дипломате, познавајући дубину његове сујете, и сазнавши за Вучићеву жељу да буде кандидат за Нобелову награду за мир, и да награду добије, почеле су да му наговештавају номинацију која треба да уследи чим се „реши“ питање Косова, односно признање ове пара-државе. То је „шаргарепа“. А „штап“ је у открићу које је у позадини рушења у Самавалој. Наиме, данас прилично заборављени Лазар Крстић, бивши министар финансија у Вучићевом кабинету, током свог кратког мандата је финансијским манипулацијама Вучићу успео да обезбеди почетну, тзв. „златну милијарду“ долара. Крстић је послужио за једнократну употребу, наплатио своје услуге, а Вучићу је на рачун грађана Србије обезбедио почетни капитал за Београд на води, инвестицију којом Вучић жели да задиви Србију. С обзиром да су се финансијски трансфери вршили према Блиском истоку, а сваки значајнији трансфер новца у било коју арапску земљу не може промаћи израелским службама безбедности, тајна о Вучићевој „златној милијарди“ и начину финансирања Београда на води је разоткривена. Једнако као и улога Мила Ђукановића у тој операцији. Како Израел размењује податке са САД, конкретно са ЦИА, Вучићу је поред „шаргарепе“ показан и „штап“.
Вучићу су ствари постале јасне када му је позната израелска новинарка тражила интервју, на шта је он пристао, да би након првог постављеног питања донео одлуку да је протера из Србије. А инкриминисано питање је гласило: Да ли је тачна информација да се новац из ЕПС-а, Телекома, РТБ Бор и других јавних предузећа Србије, пребацује на оф шор рачуне на Кипру па затим у Саудијску Арабију одакле се поново враћа „опран“ у Србију да би се њиме финансирала градња Београда на води, и да је аранжман са наводним арапским инвеститорима само параван за највеће прање новца у новијој српској историји?
Како Вучићу виси уцена над главом, улог је порастао, амерички „пријатељи“ од њега сада траже да затвори Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, уведе санкције Русији, да Србија призна Косово, Републику Српску препусти Сарајеву, а у наредној фази следе и захтеви за даљим комадањем Србије. Како се у Вучићевој, тј. влади Ане Брнабић, налази неколико чланова Трилатералне комисије, односно у њеном огранку за Југоисточну Европу, основаном 2013. године, за чије финансирање је испред Рокфелера задужен Сорош, Вучић ће имати с ким да отвори „унутрашњи дијалог“. Што се тиче Вучићевог „ауторског“ текста објављеног у Блицу од 24. 07. под насловом „Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову“, он је ексклузиван по гомили несувислих, и по Србе понижавајућих ставова. У поменутом тексту Вучић је изнео тако застрашујуће ствари да су у рангу Гебелсове Немачке. Срби су криви што су се дрзнули да се бране 1914, 1941, 1991. Зато им треба мењати идентитет, а културно наслеђе заборавити.
Вучић држи говоре и интервјуе који су цинични, испразни, пуни флоскула којима напада одабране мете у опозицији и могуће будуће противкандидате. И површна анализа указује да су сва питања која му се постављају пре емисије предата водитељици, и да је одређен оквир дискусије. Вучић се само правда и припрема народ на негативне сценарије. Везано за „унутрашњи дијалог“ он се одмах ослонио, што је било и очекивано, на коментаре и анализе аналитичара и професора који одобравају његову перцепцију дијалога о Косову. Они Вучићу дају имиџ патриоте како би га амнестирали од издаје. А да ли је то могуће?
