Oвогодишњи Међународни београдски сајам књига обележила је прљава беседа острашћене ћерке румунског фолксдојчера, лауреата Нобелове награде, што јасно казује како се тргује и са тим признањем, које је додељено за књишке описе прогона неистомишљеника у некадашњој земљи једноумља, конкретно у Румунији у време Чаушескуа, али је порука да се то чињење учило у совјетској школи код тих „окрутних“ Руса, који су такви зна се већ вековима, како то учи добра католичка Европа!
Наступ маторе Швабице, приређен је у оквиру презентације програма „један језик, четири државе“, те је тако потпуно засенио дело младог ствараоца, које би барем код Срба требало да побуди далеко веће интересовање, тим пре што је писац дела аустријски Немац, а тема актуелна, а намера високо морална!
Ипак, превод његове књиге на српски, пратио је и пригодни интервју Танјуга, у ком аутор наглашава детаље који заслужују посебну пажњу!
Вилхелм Куес написао је роман, намерно га назвавши „Дијанина листа“, обрађујући тако врелу тему, од које упорно беже европски моралисти и у Загребу и у Београду, у Сарајеву ни не хају, док у далеком Бриселу ни не знају, да је уопште објављена таква књига, и то у европској земљи, чланици њихове уније.
Сам аутор признаје, да је све око овог романа почело када је 2015. године из његове издавачке куће „Тиролиа“, која се већ 100 година налази у Инсбруку у кући где је рођена Дијана Обекснер, удата Будисављевић, њему понуђено да напише књигу о њој, и њеном хуманом делу!
Куес се смело упустио у истраживање свих детаља њеног племенитог подвига, и прочитао око стотину пратећих књига и докумената, згрожен описима бестијалности усташких злочина и равнодушности средине у којој су почињени, уз благослов душобрижника RKC, јер усташе увек истичу да су они католички фашисти, што црква никада и никако, није до данас демантовала.
Ипак, писац је свесно, храбро и одлучно ушао у борбу за истину, о Дијани Швабици и њеном подвигу у време европског ужаса, који је у NDH имао своју кулминацију стварањем дечјег логора за Српчад у Јастребарском, после проведене казнене усташко-домобранске „пацификације“ Козаре, коју данас приказују као „заштиту пучанства од утицаја четника“!
Описујући почетак свог сложеног осмишљавања будућег дела, аутор наглашава битан детаљ –„Од Сивлије Сабо ( унука Дијане Будисављевић!) добио сам цензурисану верзију немачке верзије дневника. У њој недостају личне напомене, приче породице, недостају личности, а и читаве епизоде“ (реч је о загребачком издању Дијаниног дневника, штампаном у читавих 700 примерака, још 2003. године!).
Међутим, Силвија Сабо је аутору дала и немачку верзију Дијаниног дневника, раздрагана да ће један аустријски земљак да напише роман, али је после читања коначне верзије романа пре издавања књиге, била толико срдита, да је чак и покушала да спречи само издавање! Куес, такво њено понашање тумачи речима — „Не знам шта јој је толико сметало. Било је назнака да су јој посебно сметали описи усташких злочина. Али, о томе се мора писати. Па, већина људи који су помагали Диани, били су католици, Хрвати, они су спасавали српску децу. Како не разуме да то гради мостове између земаља, а моја је намера да то покажем“!
Истиче ноторну чињеницу, да је за Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је спасао 1200 Жидова, чуо цео свет, и филм је снимљен о том подвигу, а Ирена Сендлер, спаситељка 2500 жидовске деце из Варшавског гета, била је две године заредом номинована за Нобелову награду за мир, док за подвиг Дијане Будисављевић, у самој њеној родној Аустрији знају тек ретки појединци!
Наглашава, да су на то утицале бројне околности, али издваја детаљ да Дијана није могла бити комунистичка хероина, јер је била конзервативна католкиња (притом удата за Србина!) која је из хрватских логора спасавала српску децу!
Комунистички режим у Југославији, морао је да се одлучи, како ће се односити наспрам хрватског фашизма у самој земљи, поступили су као и у Аустрији и Немачкој, да се што мање говори о томе, како не би било наводног раздора у друштву, те је зато Дијана била непожељна.
Други битан детаљ о ком аутор говори је сазнање, –„Србија у западној Европи има лош имиџ. Посебно у Аустрији, где се од малена учи парола из Првог светског рата ‘Србија мора умрети’, медији су и за време ратова у Југославији Србе приказивали као злочинце и лоше момке”! Ето, упркос толиког убеђивања еурофанатика у Београду, да нам је Аустрија водиља на путу који нема алтернативу, овај писац храбро казује аустријску стварност!
Он наводи да станује недалеко од Блајбурга, и да сваке године виђа поворке фашиста у том граду –„Нису ту само хрватски фашисти и политичари, већ и аустријски, немачки, чешки, пољски, фашисти који долазе из целе Европе“!
Дакле, Блајбург отворено постаје својеврсно европско фашистичко светилиште, што медији у Србији упорно избегавају да објаве, биће да им не замере они што постављају услове за даље путовање у „породицу срећних народа“!
У својој књизи, Куес је обрадио и сусрете Дијане Будисављевић са хрватским првосвештеником Алојзијем Степинцем, наглашавајући – „Он је у више наврата одбијао Диану. Тек након бројних интеревенција је помагао и све пребацио на Каритас. Он у тој акцији нема готово никаквог удела и његово проглашење за свеца не би могло да се тиме оправда“!
„Зачудило ме је да нико у Аустрији не зна да је Диана спасила више од 10.000 деце из логора у NDH. Изненадило ме је током истраживања за ову причу и много других детаља, рецимо учешће Аустријанаца и Немаца у злочинима, размере прогона Срба, Јевреја, Рома. Изненадиле су ме размере њихове крволочности“! „Мора се о томе писати, посебно за немачко говорно подручје, јер у Аустрији и Немачкој готово нико не зна ко су биле усташе, ко је био Павелић, Лубурић“!
Храбро је проговорио и о борби за заслужено признање Дијаниног подвига,те наглашава —
„Сви покушаји постхумног одавања поште су до сада били неуспешни. Не могу то да разумем. Постојала је идеја 2014. да се једно обданиште назове по њој, али политичари нису могли да се договоре. Издавачка кућа жели да постави таблу на њеној кући, али ни то није успело. Питам се шта се може имати против једне жене која је спасила више од 10.000 деце. Не разумем то“!
Међутим, истинољубиви аутор добрано греши, има неко ко добро разуме његове напоре, недавно су медији објавили да је у Загребу почело снимање филма о Дијани Будисављевић и то по њеном дневнику (наравно, загребачко кусо издање!), а консултант је Силвија Сабо, те ће вероватно бити избачене све „узнемиравајуће“ сцене хуманог одузимања деце од мајки, удобног третмана док се у сточним вагонима возе од Сиска до Јасеновца, или трпања српских беба у логору Стара Градишка у корита, као у јасле, да ту скапавају, док није стигла Дијана.
Ситницу, да су комунисти одузели документацију у којој је та педантна католкиња ипак записивала податке о родитељима и породици, како би се деца могла вратити својим биолошким родитељима, нико нарочито не наглашава, а позадину дозволе коју је дао Степинац, да се спасавају само српска деца, али не и жидовска и ромска, није још објективно нико истражио. Биће да је тај филмски сценарио ипак усаглашен са ставовима добрих тета из Брисела, да се зарад „светле европске будућности“ што је могуће мање помиње хрватски злочин геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, који и тако у другосрбијанским мерилима има далеко мању тежину од непостојеће српске „геноцидности“!
Али, ипак у Аустрији има још понеки нови Цислер, да се упорно и храбро бори за Истину, макар му у Загребу, Београду, Сарајеву и Бриселу, гурају колац у точкове!
______________________________________________________________________
За неупућене – Рудолф Цислер је био бранилац Гаврила Принципа на монтираном Сарајевском процесу, кога су у Сарајеву где је радио као адвокат, одмах по проглашењу NDH, усташе ухапсиле због тога његовог „недела“, а његова супруга, срећом Немица, једва је успела да га спасе од сигурне смрти!
