Колико Вучићу вреде наши животи?

643

Зато, никад не питај за ким звоно звони, оно звони за тобом…

Ернест Хемингвеј – За ким звона звоне

 

Фото: РТС

 

У дану када је сечом 10 генерала и једног пуковника Војске Србије председник Вучић једним потезом избрисао њену дугогодишњу командну структуру(1) и практично је испоручио на тањир НАТО-а, доводећи на њено чело про-натовског официра Милана Мојсиловића и његов тим, нешто друго је ипак била главна вест у Србији. Троје грађевинских радника изгубило је живот у истом дану, што је пета смрт грађевинаца у последњих десетак дана и 29. погибија радника на радном месту од почетка године(2). 

Чини Вам се да су цифре поражавајуће? Страшне? Да је неко одговаран? Може бити. Но, челним људима у Србији, пре свих оним најчелнијим, председнику Вучићу и премијерки Брнабић, не чини се тако. У дану када се са 22 спрата фамозне „Куле Б“, Вучићеве задужбине насилничке градње познатије као „Београд на води“, двоје радника суновратило са висине од преко 60 метара и када је услед обрушавања бетонске плоче на градилишту недалеко од Лучана један радник погинуо, а други тешко повређен(3) они су, покушавајући да сложе тужна лица у камеру, констатовали следеће:

 

Александар Вучић:

„Најдубље саучешће породицама настрадалих на градилишту, обема породицама сам упутио изразе саучешћа и не знам шта имате да додате томе. То је живот, то су ствари које се дешавају … У Америци сваких 10 секунди гине један перач прозора. То су такви послови. Дешава се на грађевини и у војсци. За нас је кључно питање да ли је држава предузела све, да ли је компанија пријавила раднике … ”.(4) “Ови други, који мисле да извуку неку политичку корист из трагедије обичних људи, њима на овако важном месту не могу да придајем посебну важност. Они најбоље о себи говоре.(5)

Ана Брнабић:

„Ово је велика трагедија, али то је, нажалост, нешто што се дешава свугде у свету, јер је грађевина веома високо ризичан посао … Овакве ствари се дешавају свуда у свету, у свим земљама, и у земљама које су најнапредније и најуређеније. Рецимо, у Сједињеним Америчким Државама, по званичним подацима, током 2016. године чак 5.110 радника је настрадало на свом радном месту. То је више од 14 радника у просеку дневно”(6) “Мислим да је непримерено и страшно да се овакве трагедије злоупотребљавају, како би се остварио било какав политички поен и водила политичка борба против неистомишљеника”.(7)

Вероватно је требало да звучи утешно. И помало претеће за “неистомишљенике”. Али испало је ЈЕЗИВО! Језиво нехумано. Језиво нељудски. Језиво бахато. И језиво глупо…

Толико глупо да је сам Вучић, два дана касније, био принуђен да се извини због своје глупости:

„Био сам уморан, нормално је да грешите. То што је то била глупост и што сам испао глуп било је без лоше и без зле намере”, рекао је Вучић на конференцији за новинаре са потпредседником Индије.(8)

Но, ако већ нису биле “лоше” и “зле”, морамо се запитати какве су заправо биле намере господина председника када је јавности Србије уместо о мерама за утврђивање одговорности говорио податке преузете из забавног текста сатиричног америчког портала “Онион”, старог седам година? Можда поштене? Часне? Племените? Да ли је заиста мислио да је народ толико глуп да нико неће запазити да би то што је “бубнуо” значило да у земљи од 330 милиона људи, годишње 3.153.600 погине перући прозоре? Или је, само, пребрзо гуглао?

Шта су нам, дакле, поручили Александар Вучић и његова Анима, Ана Брнабић 14.09.2018, у језивом дану за Србију, када су генерали падали а грађевинци умирали? И да ли су бездушни јавни иступи двоје првих људи режима, председника и премијера, у ствари право огледало Србије, државе претворене у неолиберални радни логор у коме радник не само да нема никаква права, већ ни његов живот ништа не значи, нити кога обавезује.

 

ОБИЧАН ЧОВЕК У ВУЧИЋЕВОЈ СРБИЈИ

Почећемо од чињенице да је након смрти двоје радника “Београда на води” приватно обезбеђење забранило прилаз и снимање новинарима са образложењем да се “ради о приватном поседу”, да је МУП сатима одуговлачио са званичним обавештењем, да је идентитет жртава из неког разлога скриван од јавности, као и да је на месту догађаја било толико странаца да се више говорило енглеским него српским језиком.(9) Зашто? Зато да би тајанствени креатори наше виртуелне стварности, за које једино Вучић зна ко су и шта су, добили времена да сложе јавности прихватљиву причу, коју ће нам он испричати када буде спремна и пропуштена кроз довољан број закривљених огледала.

То што је овога пута та екипа показала тотални дилетантизам, па је Вучић, на крају, морао да се извињава због своје глупости, други је проблем, али јасно је да је однос режима према овој трагедији од самог почетка био манипулантски и у циљу скривања стварне истине о узроцима ове трагедије.

Овај догађај показао је , као прво, да власт наставља да се меша у независност државних институција, јер је Вучић по свом старом обичају „да не жели да се меша у рад званичних органа, али…“, у свом наступу већ пресудио шта је битно, а шта небитно у овом догађају. За нас је кључно питање да ли је држава преузела све, да ли је компанија пријавила раднике?” (10) Зар мислите да ће истражни органи рећи нешто друго, осим што ће потврдити ову будалаштину? Зар ће неко, рецимо министар за рад, смети да хистеричном вођи каже да је пријава радника нешто што се подразумева, али да она нема никакве везе са прописима заштите на раду? И да је од секундарне важности за сам догађај. Неће. Хоће ли то рећи власнику Арапину кад стане испред њега са својим љигавим осмехом? Неће. Јер зна да Вучић, опет, свесно замењује тезе у корист „елите“, а да Арапин има дубоку торбу.

Као друго, видимо да се као неко ко битно утиче на догађај у првим сатима појављује приватна агенција за обезбеђење која новинарима не дозвољава прилаз догађају, јер је „посед приватан“. Пазите, не полиција која је на лицу места и не „у интересу истраге“, већ приватно обезбеђење које спроводи „своје законе“ на „свом поседу“. На шта почиње да личи Вучићева Србија?

Најбољи одговор на ово питање даје нам наступ двоје челних људи у држави, председника и премијера, чије смо кључне делове већ цитирали. Потпуно исто мисле. Догађај јесте трагичан, али није неуобичајен. Флоскулу „такве ствари се дешавају“, како би нагласили да је „стање редовно“ користе и Вучић и Брнабићка, при чему нигде не потенцирају одговорност, чак ни не најављују појачану контролу градилишта у Србији.

Тотални дилетантизам који су показали у свом обраћању последица је да ни они, ни њихови спин-„експерти“ никада ништа конкретно у животу нису радили. Вучић је политичио и сплеткарио, Брнабићка је мешетарила и пунила џепове.

Да су икада нешто радили, да су бар нешто читали од прописа које предлажу и доносе, знали би у какав су бездан пали својим малоумним наступима.

Прописи о заштити на раду, овај аутор је радио и у грађевинарству, подразумевају врло строге процедуре у радовима на великим висинама. Да ли су и како ти прописи поштовани? Службена саопштења инвеститора и извођача да они поштују  највише стандарде безбедности су само папир који трпи све. Баш као што су нова радна одела и заштитни шлемови који сијају само парада кича. Да ли су погинули радници, рецимо, боловали од неких болести које избијају на великим висинама? Зашто су радили на тој висини а нису били везани? Да ли су имали прописану обућу (није иста као за рад на земљи), постоји ли радни налог из кога се види њихово тачно задужење? – само су нека од питања на која је требало да нам понуде одговор ако су већ кренули да причају о тој теми председник и премијерка у мушкој одећи. Ако им је то превише стручно, морали су нам бар рећи да ли је икада вршена инспекција тог градилишта, а ако јесте када је то било последњи пут? И шта пише у Записнику? То је информација коју им је Министарство могло доставити за 10 минута, да су само тражили.

Али, нису тражили. Њима је било важније да нам кажу колико „перача прозора“ гине у Америци, по једном сатиричном тексту (Вучић), односно да у Америци, просечно гине 14 радника (не само грађевинских) дневно. Ово несувисло пребројавање имагинарно и стварно мртвих радника по белом свету, у тренутку једне велике трагедије, не само за за породице како тврди председник, већ за целу државу ако је уређена и нормална, показује са каквим режимом и каквим људима имамо посла. Волео бих да нам премијерка, кад се већ дохватила те морбидне статистике, одговори колико то погинулих радника има Америка, а колико Србија, али по броју постојећих радних места. Тешко да ће јој такво поређење ићи у прилог, као њено сабирање „баба и жаба“.

Оно што је Вучићу и Брнабићки, очигледно, било најважније, оно о чему су обоје говорили је да се не сме дозволити „злоупотреба“ ове трагедије у политичке сврхе, чиме у старту дисквалификују сваку могућу критику или независну експертизу овог догађаја. О томе говоре они, који овом трагедијом манипулишу од прве секунде!! Премијерка у мушкој одећи чак дрско употребљава реч „неистомишљеници“ сводећи ову трагедију у домен некаквог сукоба мишљења. Невероватно. 

Фијаско који су имали њихови дилетантски наступи и глупост коју је Вучић сам признао не могу бити сатисфакција јавности и грађанима Србије за њихове стварне намере. Зато се са правом можемо запитати шта Вучићевом режиму значе и колико му вреде наши животи? Да ли је 29 погинулих радника од почетка године у Србији, само статистички податак за „има и горе“ или аларм који звони на узбуну свима нама? Посебно у светлу чињенице да за тих 29 погибија не постоји ни једна кривичне пријава за одговорне послодавце. 

И да ли је тај симбол Вавилона у Србији, зван „Београд на води“, заиста вредан толико српске крви? Још памтимо смрт недужног човека у Савамали… 

И зато, никад не питај за ким звоно звони, оно звони за тобом…

 

 

_____________________________________

Одреднице:

 

  1. https://www.blic.rs/vesti/politika/smene-u-sistemu-odbrane-ovo-su-ljudi-koji-od-sada-ce-voditi-vojsku-srbije-foto/b02pch0
  2. http://www.ceopom-istina.rs/vesti/tri-pogibi-e-radnika-u-ednom-danu/
  3. – Исто
  4. – Исто
  5. – Исто
  6. http://rs.n1info.com/a420023/Vesti/Brnabic-o-nesreci-Velika-tragedija-ali-je-rizicna-profesija.html
  7. http://www.ceopom-istina.rs/vesti/tri-pogibi-e-radnika-u-ednom-danu/
  8. http://www.politika.rs/scc/clanak/411187/Vucic-se-izvinio-zbog-netacne-izjave-o-peracima-prozora
  9. https://www.raskrikavanje.rs/upload/180914-B92.pdf
  10. http://www.ceopom-istina.rs/vesti/tri-pogibi-e-radnika-u-ednom-danu/
Драган Милашиновић, рођен 27.03.1961. године у Подујеву, Космет-Србија. Дипомирани економиста. Био финансијско-комерцијални руководилац највећих привредних система у Србији (Шар, Фероникл, Комграп, Нибенс-Група, Партизански пут, Предузеће за путеве Београд итд). Практично искуство у процесима приватизације и као део тима Продавца (Комграп) и као део тима Купца (Нибенс-групација). Учествовао у стручним тимовима за писање разних макро и микро економских програма, инвестиционих пројеката и бизнис планова за конкретна предузећа. Вишегодишњи аналитички рад на тему глобалистички процеси, политика, економија и привреда, као и вишегодишње уредничко искуство на уређивању аналитичког антти-глобалистичког портала „ЦЕОПОМ-Истина“.