Судећи према недавним натписима у медијима, а и на основу изјава српских званичника датих током ранијих година, наши органи власти располажу са мноштвом доказа и обимном документцијом (стотине страница доказа) која се односи на злочине које је починио Рамуш Харадинај, а који докази су недавно достављена француском суду у Колмару. Сви су изгледи да је случај изручења Харадинаја, гледано из правног угла, прилично једноставан и јасан: Француска је, као и Србија, чланица Савета Европе и потписница Европске конвенције о екстрадицији, која својом одредбом чл. 1.обавезује Француску да по расписаној међународној потерници и захтеву за изручење, Рамуша Харадинаја изручи Србији.
Рамуш Харадинај се терети за злочине из јуна 1999. године, који нису били предмет разматрања Хашког трибунала, а у питању су злочини који се односе на убиство најмање 76 лица, од којих се за нека убиства сумња да их је он лично починио. Међу жртвама убистава је било и деце, а последње проширење истраге се односи на још 13 лица, брутална силовања и мучења. Ради се о доказима, који се у односу на оптужницу Хашког трибунала по којој је Харадинај ослобођен, разликују по месту и времену извршења кривичних дела, као и по личностима оштећених.
Поставља се питање којим разлозима се руководио француски суд када је одлучио да одложи објављивање своје одлуке на период од готово месец дана и шта се тим одлагањем постигло?
Одговор се за сада може само наслутити, и то пре свега на основу реакције појединих државних функционера Републике Србије, а затим и на основу појединих одлука и потеза органа власти тзв. републике Косово и реакције међународне заједнице.
У вези са тим, дана 8. фебруара на порталу јавног сервиса РТС огласио се државни секретар Владе Расим Љајић изјавивши да би „био изненађен уколико би суд у Француској донео одлуку да Србији изручи председника Алијансе за будућност Косова Рамуша Харидинаја“ (1). Већ за три дана, огласио се и генерални секретар Министарства спољних послова Вељко Одаловић гостујући у јутарњем програму РТС-а, изјавивши да „чак и ако Француска одбије захтев Србије за изручење Рамуша Харадинаја, њему ће моћи да се суди пред Специјалним судом за ратне злочине бивше ОВК“, објашњавајући даље да се ради о институцији која је направљена да ради „оно што је пропустио Хашки трибунал и што су косовски судови свесно пропустили да ураде“. (2) Сличну изјаву је дао и руководилац тужилаштва за ратне злочине Милан Петровић.
Не можемо, а да се не запитамо зашто носиоци различитих високих функција у Србији, противно свакој логици, унапред у јавност излазе са песимистичким изјавама у вези са изручењем Харадинаја нашој земљи, и зашто се ни један од тих званичника не позове на одредбе Европске конвенције о екстрадицији, која нам недвосмислено иде у прилог?
Стиче се утисак да наши високи званичници намерно и свесно шире дефетизам и на тај начин крче пут француским органима власти да прекрше Европску конвенцију о екстрадицији. Као да се ради на томе да се наша јавност припрема да „прогута“ одбијајућу одлуку француског суда. Поменути државни функционери су међутим, пред српском јавношћу прећутали елементарну чињеницу да је „Специјални суд“ у који се они уздају, у ствари правосудна институција тзв. републике Косово, која је основана на основу устава и закона те сепаратистичке творевине. (3) Седиште специјализованих већа, која државни секретар Вељко Одаловић назива специјалним судом, је на основу Закона о специјализованим већима и специјализованом тужилаштву тзв. републике Косово измештено у Хаг, а састав судских већа је попуњен судијама које су именоване као међународне судије, што очигледно представља израз и доказ међународног протектората који је успостављен над поменутом територијом. Та чињеница, међутим, не мења основну карактеристику специјализованих већа, а то је да се ради о «националним» правосудним институцијама тзв. републике Косово, које ће функционисати при свим нивоима косовске судске власти и примарно примењивати косовске прописе. Зато, поменути јавни наступи званичника Републике Србије, који су листом признали легалитет и легитимитет специјализованих судских већа и тужилаштва тзв. републике Косово, са очигледном наклоношћу идеји да се врућ кромпир изручења Харадинаја преда у туђе руке, нису у складу са обавезама које проистичу из суштине функција које та лица обављају у самом врху државне власти и обавезама које проистичу из Устава РС.
Из свега наведеног би се могло закључити да су се наше власти већ помириле, а могуће и сагласиле, са тим да Рамуш Харадинај не буде изручен Србији, иако за то не постоји релевантно правно образложење јер је више него јасно да Француска, према Европској конвенцији о екстрадицији има обавезу изручења Харадинаја управо Србији. Евентуално изручење косовским специјализовним већима и специјализованом тужилаштву, не би значило ништа друго него да је Рамуш Харадинај изручен тзв. републици Косово, а не Србији, како то важеће међународно право налаже, која чињеница се не може замаскирати помпензним називима суда и измештањем његовог седишта у иностране административне центре. Све то врло добро знају и наши државни функциионери, али им изгледа не пада на памет да се тим аргументима користе и тако унапред разобличе евентуалну одбијајућу одлуку француског суда.
У вези са тим, одлагање објављивања одлуке француског суда би се највероватније могло повезати са спровођењем завршних радњи везаних за конституисање косовског Специјалног суда за ратне злочине (специјализована већа косовских судова), како би се створили „правни и формални услови за рад тог суда“, како то и наводи наш државни секретар Вељко Одаловић у својој изјави, понашајући се као портпарол косовских специјализованих већа, а не као државни функционер Републике СРбије.
И заиста, дана 7. Фебруара ове године гђа Александра Пападопуло, шефица мисије ЕУЛЕКС-а на Косову именовала је деветнаест судија на листу међународних судија Специјализованих већа по препоруци независне Комисије за избор. Именоване су судије и то по један из Уједињеног Краљевства, Ирске, Норвешке, Швајцарске, Шведске, Естоније, Канаде, САД и Белгије, по двоје из Холандије, Италије и Француске, и четири судије из Немачке. (4) Преостало је још само да се у кратком року сазове прва пленарна седница судија на којој ће бити усвојен Правилник о поступку и доказима, којим ће се уредити вођење судског поступка пред Специјализованим већима, након чега ће исти моћи да почне са радом.
Треба напоменути да је чланом 1 Закона о специјализованим већима и специјализованом тужилаштву тзв. републике Косово предвиђено да та судска већа водити судске поступке о тешким прекограничним и међународним кривичним делима извршеним у току и после сукоба на Косову, а која се тичу дела из Извешатаја Парламентарне скупштине САвета Европе Doc. 12462, od 7. јануара 2011. године („Извештај Скупштине САвета Европе“) и која су била предмет кривичне истраге Специјалне истражне радне групе (SIRG) Канцеларије специјалног тужилаштва Републике Косово ( „STRK“).
Како су ствари почеле да се одвијају, неће се радити само о злочинима ОВК, како се то стално истицало у нашим медијима, већ и о наводним злочинима која су починила и лица српске националности. У вези са тим, индикативно је и треба напоменути да је извештај Дика Мартија прихваћен уз усвајање једног амандмана који су поднели Албанци, услед чега је назив резолуције промењен у „Истрага оптужби о нехуманом третману људи и нелегалној трговини људским органима на Косову“. Евентуалним екстензивним тумачењем одредбе о стварној надлежности судских већа, мимо ратних злочина које су починили припадници ОВК, изјаловила би се основна идеја којом се руководила Скупштина Савета Европе када је усвојила Извештај – идеја да се процесуирају случајеви и злочини почињени над Србима, те да најзад неко одговара и за те злочине, јер је општепознато да је пред Хашким трибуналом убедљиво највећи број оптужница подигнуто и највећи број осуђујућих пресуда изречено управо против лица српске националности.
Да стварна надлежност „специјалног суда“ још увек представља непознаницу, и да ће она бити ствар тумачења поменутих Већа, говори и чињеница да је одмах након хапшења Харадинаја у јавност процурила вест о издавању налога за хапшење 57 лица српске националности од стране правосудних органа тзв. републике Косово, под сумњом да су починили наводне ратне злочине у периоду 1998.-1999. године. При том је ангажован и УНМИК како би налоге за хапшење косовских власти произвео у захтеве за расписивање и дистрибуирање међународних потерница, чему се српске власти у Београду за сада не противе. Наиме, као што је познато тзв. република Косово није члан Међународне организације криминалистичке полиције – Интерпола, па самим тим није активно легитимисана да издаје и упућује захтеве према Интерполу за расписивање међународних потерница. Уколико се догоди да УНМИК заиста оснажи захтеве за хапшење издате од стране сепаратистичких „органа власти“ тзв. републике Косово захтевајући од Интерпола расписивање међународних потерница на основу таквих налога, то би значило да је Мисија Уједињених нација изашла из оквира статусне неутралности и повереног јој мандата, који подразумева обавезу поступања у складу са Резолуцијом СБ 1244, поштовање суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије, а не афирмацију и фаворизовање органа власти самопроглашене тзв. републике Косово. У том случају морала би да следи оштра реакција наших органа власти и интервенција према Савету безбедности УН, а што се судећи по досадашњим млаким реакцијама наших власти, неће догодити.
Иначе, поменута Специјализована већа у оквиру своје надлежности имају примат над сваким другим судом на Косову, тако да та Већа као и Специјализовани тужилац могу наложити да им се уступи сваки предмет из њихове надлежности на даље поступање, ма у којој фази поступка да се налази, неовисно од тога пред којим судом или тужилаштвом се поступак води. То значи да постоји могућност да сви предмети и поступци који се воде против косовских Срба за ратне злочине извршене у периоду од 1998. до краја 2000. године, укључујући и предмет Оливера Ивановића, заврше у тзв. Специјалном суду Косова.
На крају може се извести закључак да је подношење и процесуирање захтева за изручење Рамуша Харадинаја, имало је за ефекат убрзано конституисање косовских специјализованих већа, затим признање косовског специјалног суда од стране државних функционера Србије, уз истовремену актуализацију и покретање великог броја кривичних поступака против лица српске националности од стране органа гоњења тзв. републике Косово. При том, створени су услови и припремљено јавно мњење у Србији да Рамуш Харадинај буде предат „својима“ тј. косовском суду (специјализованим већима косовских судова), а не правосудним органима Републике Србије. Представници власти у нашој земљи из неког разлога не показују довољно истрајности и одлучности у тражењу доследне примене међународног права, које је очигледно на нашој страни. Шта више, ствара се утисак као да власт у Србији прикривено „навија“ да до траженог изручења ни не дође.
Уколико Рамуш Харадинај буде изручен косовском суду у којем ће седети судије из земаља које су признале тзв. републику Косово, а све су прилике да ће се управо то и догодити, тешко је очекивати непристрасно и фер суђење, о чему сведоче бројна искуства из прошлости, а пре свега поступак пред Хашким трибуналом, који је након убистава и нестанка великог броја сведока, окончан ослобађајућом пресудом у односу на Рамуша Харадинаја.
Преостаје нам да сачекамо 2. март када ће бити објављена одлука француског суда, а потом и надлежног министарства Француске, након чега ће изаћи на видело да ли ће се евентуалним изручењем Харадинаја косовском суду за ратне злочине на мети тог суда наћи и већи број лица српске националности, чија имена би се врло брзо нашла и на међународним потерницама.
(1) http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2624145/ljajic-bio-bih-iznenadjen-izrucenjem-haradinaja.html
(2) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2625924/odalovic-haradinaju-moze-da-sudi-i-specijalni-sud-za-ovk.html
(2) https://www.scp-ks.org/sr
(3) https://www.scp-ks.org/sr/imenovanje-sudija-u-specijalizovanim-vecima-kosova
