Коначни балкански тријумф Северноатлантског пакта?

364

Србија је капитулирала по питању одбране Косова и Метохије, иако официјелни Београд и даље понавља да није пристао да призна независност Косова. Од њега то нико  није ни тражио. За Вашингтон и Брисел битно је да Србија одустане од негирања фактичке независности своје сецесионистичке покрајине, и да не отежава њен економски и међународни положај. Режим Бориса Тадића сложио се да у будуће поступа у складу са вољом запада. Но, ни то није најгора ствар која је задесила Србију. Јер, она актом капитулације није изгубила ништа од онога што је контролисала. Само је драстично умањила шансу да Београд једног дана, на основу свог легитимног и легалног права на Косово и Метохију, када ослаби војно-политика моћ и јединство запада, поврати оно што му је НАТО 1999. године отео. Кључни проблем за Србију представљају индиректне, а не директне последице дефетистичког поступка власти у вези са повлачењем своје и прихватањем евроатлантске резолуције.

Ако је Београд хтео да одустане од политике метиљаве, али бар какве-такве одбране територијалног интегритета, то је морао да учини нешто раније, а не у минут до дванаест.  Неколико дана пред разматрање првобитне српске резолуције – када је било јасно да се српска власт колеба да ли да попусти под притиском САД и ЕУ – амбасадор Руске Федерације у Београду, Александар Конузин, изјавио је у вези са моделом одбране територијалног интегритета Србије: „Срби треба сами да одреде како ће то радити, а ми ћемо свакако бити уз њих“. Сличан став су имале и Индија, Кина, Иран, Сирија и читав низ других земаља. Но, Београд се „прибрао“ и заузео „чврсту“ позицију, и у складу са тим, убедио земље које су му наклоњене да неће поклекнути. Добивши таква уверавање, оне од њих које су глобалне (Русија и Кина) или регионалне силе (нпр. Индија и Иран),  или имају утицај у неким међународним организацијама (нпр. Либија у Организацији исламске конференције или Јужна Африка у Покрету несврстаних), почеле су да  лобирају за српску резолуцију. У томе су постигле респектабилне резултате, па је значајан број држава био спреман да подржи Београд.

С обзиром на такав развој догађаја, свесни да постоје шансе да српска резолуција буде усвојена, Вашингтон и Брисел појачали су притисак на Београд. Добро су проценили да тамошњи режим представља најслабију карику у ланцу који спречава даљи развој косовског сепаратистичко-државног процеса. Застрашени српски естаблишмент, схвативши да се његови западни ментори не шале већ љутито инсистирају на беспоговорном и брзом испуњавању свих налога, готово преко ноћи је попустио. Тако је Београд са Бриселом (док се Вашингтон осмехивао у позадини) саставио нову резолуцију којом је безусловно прихватио одлуку МСП-а, и одустао од инсистирања на неприхватљивости једностране сецесије и новим статусним преговорима.

Тиме не само да је Србија релативизовала питање Косова, већ је и преварила земље које су, без обзира на окренутост српског режима западу, према нашој држави поступале савезнички. Сви њихови напори уложени у трасирање пута који је требао да доведе до усвајања српске резолуције – што би на неки начин, у контексту трансформације света из стања монополарности у фазу истинске полицентричности, представљало и пораз САД а тријумф свих земаља које желе да буде оснажена принципијелност, па и равноправност држава, у сфери међународних односа – пали су у воду. А ми смо стигли  до најгорих, можда и фаталних, последица косовске капитулације. Уз слабљење кредибилитета Србије у очима држава које су се према њој односиле пријатељски, то ће бити и опадање њихове спремности да јој у будуће помажу. С друге стране, реално је да ће се Србија суочити са новим територијалним проблемима. Слаби и апатични, у арени сурових међународних надметања, привлаче несрећу. Сви који нешто од њих желе, увидевши немоћ, охрабре се да покушају да то и добију. Отуда, реално је, а ствари у том правцу већ иду, да криза кулминира у Рашкој облати (Санџаку)[1], Прешеву-Бујановцу, па и у Војводини[2].

Могуће је, ма колико на први поглед деловало апсурдно, да је такав развој догађаја и циљ актуелне власти. Она је на чело земље дошла са јавно-тајним евроатлантским програмом. Док се гласно залаже за ступање Србије у ЕУ (и то питање, а не одбрану територијалног интегритета, сматра приоритетом своје спољне политике), званично не излази из оквира војне неутралности, али је на основу многих поступака и изјава владајућих политичара недвосмислено јасно да би земљу желели да уведе у НАТО. Вероватно, и то је био део погодбе коју је врх Демократске странке склопио са Вашингтоном. Његови параметри су изгледа били улазак у НАТО и постепено одрицање од Косова, у замену за разноврсну подршку (преко прозападних медија у Србији, до асистирања америчке дипломатије) у предизборном и постизборном процесу тј. формирању владе. Можда је, ако власт није руковођена само краткорочним лично-партијским мотивима, део трампе и начелно обећање да ће Србија, пре или касније, бити примљена у ЕУ.

Међутим, склапање „уговора“ је једно, а његова реализација је нешто сасвим друго. Велики проблем за београдски прозападни владајући круг представља то што његова геополитичка убеђења и вредносно-идеолошки склоп не дели већина Срба. Сва испитивања јавног мнења показују да је око 65% Срба категорички против ступања у НАТО (док ни сви остали нису чврсто опредељени за то). Уз то, иако већина грађана Србије жели да она уђе у ЕУ, пошто сматрају да ће тако обезбедити бољи животни стандард, ипак је међу њима Русија најпопуларнија држава света. Супротност њој је Америка, носилац евроатлантских интеграција, која је врло непопуларна. У таквим околностима, да би српски режим могао да реализује свој део аранжмана који је направио са евроатлантским центрима моћи, он мора земљу да доведе у безизлазан положај, па да ради „спаса“ њен народ буде спреман да  прихвати било шта. У складу са тим, распиривање кризе у разним деловима Србије, и њено довођење у ситуацију да даље комадање постане реално, може бити у функцији омекшавања српског отпора атлантским интеграцијама. Иако је српски народ у великој мери апатичан, и даље је јасно да ако се нешто радикално не деси, он би се на изборима или референдуму супротставио уласку у НАТО.

Власт која би питање атлантских интеграција сада отворено поставила, и иза њега стала, лоше би прошла. Но, ако се Срби ставе у процеп између нове серије ратних недаћа и потенцијалне сецесије дела територије и, на другој страни, прихватања уласка у НАТО, још ако би уз њега ишле ЕУ-интеграције, ситуација би се дијаметрално изменила. У таквој ситуацији сасвим је реално да би се већина одлучила за НАТО, који би био представљен као гарант мира и територијалног интегритета Србије (без Косова). САД имају интерес да Србију војно-политички контролишу. Свакако, знајући став њеног народа, сматрају да је важно да она буде знатно ослабљена. Ипак, немају разлога да, ако то не морају, иду даље од тога. Србија је већ и у садашњим границама мала и релативно слаба, а њена унутрашња хетерогеност додатно може да буде фактор контроле. Регионализована па и федерализована Србија, са етничко-верским мањинама, распиривањем страха да испољавањем непослушности може да изазове распад државе, изнутра може да буде подстицана да буде лојални савезник Америке и ревносни члан НАТО-а. Да је Америка могла да приволи Србију да јој се суштински покори (а не само ступи у НАТО) током 90-их година, вероватно не би имала разлог ни Косово да јој отима. Када би цела Србија постала НАТО полигон то би било излишно. Наравно, од када је дух пуштен из боце, и од када су Американци, као део стратегије сламања непокорне Србије и неподобног режима, направили договор са албанским сепаратистима, ситуација се изменила.

САД – како је то у писму упућеном канцелару Колу, у коме говори о  резултатима важног састанка, на коме су креатори евроатлантске политике разматрали судбину Балкана, посведочио немачки дипломата Вили Вимер – пре свега су заинтересоване да на подручју Србије обезбеде војно присуство.[3]Србија се, према постулатима англосаксонске геополитике, налази на простору где се спајају кључне зоне европског обода („Римланда“), а он има суштинску улогу у опкољавању средишњег дела Евроазије („Хартланда“). Што значи, значај Србије, иако се не налази на првој линији додира са „руским простором“ (а он, тј. Русија и остатак постсовјетксог простора, и чини „Хартланд“), с обзиром на комуникацијски значај који има, и те како је велики. Она је битан дубински геополитички елемент у мозаику који Америка ствара око Русије, како би умањио простор за њено јачање, односно очувала потенцијал за продор на Кавказ и у Средњу Азију, онда када би то поново могло да буде реално.[4]

У светлу свега реченог – узимајући значај задатка који јој је Америка поверила и у складу са тим висину дивиденде коју би могла да ужива – постаје реално да је српска власт одиграла прљаву игру са својим народом и савезницима (пре свега Русијом). И то ради двостраног довођења земље у безизлазни положај, тј. стварања основа за нове унутрашње тензије које би касније биле искоришћене за НАТО-интеграције, и намерног гурања од себе стварних пријатеља, како би сутра могла народу да престави да је и Русија од нас дигла руке па стога „НАТО нема алтернативу“. Додуше, постоји још једна варијанта поменутог макијавелистичког сценарија. А то је да је саможива – али ако би се показало да је тврдња тачна, и лично-партијски веома способна – власт, на неки начин, вешто смечовала и у терен својих западних ментора, а не само традиционалних (а сада непожељних) савезника. Другим речима, да је „операција резолуција“ имала за циљ да и од њих извуче додатне уступке.

Када је после пораза пред Међународним судом правде Београд појачао патриотску реторику, уистину није искључено, да је и запад био зачуђен. А тим пре је био затечен непопустљивошћу коју је неко време демонстрирао државни врх Србије када се ради о повлачењу резолуције упућене Генералној скупштини УН. „Тако је повећао своју тежину у очима САД и  ЕУ, односно његова преговарачка позиција је постала боља. Њу је онда искористио да истргује материјалну подршку која би продужила опстанак режима, можда чак и до редовних избора. Врх ДС је, чини се, убио једним ударцем две муве: добио је средства за опстанак али и обећање да ће бити смањена западна подршка његовим конкурентима, што значи да ће напредњаци, странка коју неки називају Mi-6 опозиција, остати без дела досадашње подршке“.[5]

Запад не воли да се ослања само на једну гарнитуру колаборациониста. Напросто, зна да ће они бити услужнији и јефтнији када буду знали да за њих постоји реална замена. Зато је и створио СНС.У почетку се радило о плану, у коме је учествовао и врх садашњег режима, да се у свитање глобалне економске кризе, за коју је било јасно да ће озбиљно погодити и Србију, разбије снажна странка, која је у новонасталим околностима, као центар окупљања и других опозиционих партија, могла да сруши прозападну власт. Но, Вашингтон и Лондон (за који се сматра да је посебно задужен за сервисирање и усмеравање напредњака), од разбијања опозиције прешли су у следећу фазу, коју власт у Београду није очекивала. Њу је представљало стварање резервног српског евроатлантског тима. Између осталог и зато, није искључено, Тадић се одлучио за лукави захват са резолуцијом. Тако је истрговао да резервна екипа у наредне две године остане на клупи. Изгледа да тако нешто потврђују „шизофрене изјаве лидера напредњака Николића: прво, да смо требали у вези са резолуцијом да се договоримо са ЕУ, односно пошто је тако и било, да смо поражени што смо правили резолуцију са ЕУ“.[6]

Како год било, без обзира да ли се Тадић уплашио или плански водио читаву операцију око косовске резолуције, Србија је из ње изашла са озбиљним ранама. Над њом се надвијају тамни облаци. Да ли ће и даље бити мрцварена и комадана зависи умногоме од тога да ли је њена власт само неспособна и саможива или егоистична и истински подла. У првом случају, конфузна и оперисана од сваке визије, наставиће да се креће између геополитичких жеља нације (блискост са Русијом и неприступање НАТО) и очекивања Вашингтона који ће покушавати да нас полако сломи у духу инквизиције. У другом случају, сама ће саучествовати у изазивању пожара који Србе треба да отера у наручје Северноатлантске алијансе. За српски народ је лоше и једно, и друго. Страшно је ако наша земља буде и даље слабљена па  и разбијана, а ужасно је ако, да би то избегли, постанемо нови јаничари, који би се не само окренули против традиционалних пријатеља, већ би се и одрекли темељних  идентитетских вредности које су препрека за тако нешто (светосавља, културне аутентичности, русофилства). Разуме се, у оба случаја, у потпуности би били приморани да се одрекнемо свесрпских претензија. И то како у виду оправданих националних стремљења (државне еманципације, повраћаја бар дела територија које су нам отете, и уједињења српских земаља), тако и заштите минимума српских интереса (очувања државности Републике Српске, заштите српског карактера Црне Горе и тамошњих декларисаних Срба).

Захваљујући актуелном режиму Србија иде путем самосакаћења, на један или на други начин. Било зато што пред страхом од једног зла упада у још веће, или стога што наш режим до краја свесно служи злу. Но, како год било, за Србе је једини спас у томе да се усправе и почну да се боре за своја национална права. Прво као грађани, а онда, када на чело земље дође национално-одговорна власт, и као државотворни народ. Ма колико да се променила глобална геополитичка ситуација, с обзиром на однос снага у региону, истински отпор евроатлантским центрима моћи биће и те како ризичан. Но, ипак имамо реалну шансу да постигнемо успех. Наравно, ако нова власт буде умела да добије суштинску подршку Русије, односно ако она буде имала интерес да је на енергичан начин пружи Србији.  А надам се да ће, у оба погледа, тако и бити. НАТО је зло које прети и српском и руском народу. А за све нас ће се показати као болна па можда и кобна илузија, ако је којим случајем имамо, да са њим можемо да нађемо заједнички језик. Како рече Фридрих Ниче: „Само је онај јунак који има храброст за сопствену судбину“. А Срби, као и Руси, имају судбину да се одупру глобалном злу. Историја је много пута то доказала!

[1] О томе: Филимонова А., Санџак: нови изазови, претње и уцене Србије“, Фонд стратешке културе, 2010. // http://srb.fondsk.ru/news/2010/09/01/sandjhak-novi-izazovi-pretne-i-ucene-srbie-i.html

[2] Погледати: Јанковић Ж., „Војвођански сепаратизам подвучен жутим“, Нема шале, 2010. //www.nemasale.rs/kontroverze-oko-statuta-vojvodine/vojvodjanski-separatizam-podvucen-zutim.html

[3] ВимерВ, „Писмо канцелару Колу“ //  www.scribd.com/doc/35917810/Vili-Vimer-pismo

[4] У вези са тим видети: Николић П., „Геополитичка логика против пацифизма“, Видовдан, 2010.  // www.vidovdan.org/component/content/article/37-politika/1680-2010-08-12-09-08-17

[5] Деђански С., „Режимско-аналитичарско спољнополитичко мешетарење“, Видовдан, 2010. //www.vidovdan.org/2010-03-21-19-46-21/2179-2010-09-10-13-41-53

[6] Исто.

Чланак jе припремљен специjално за сайт Фонд стратешке културе