Реаговања и коментари на недавни текст “Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао” били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан:
“Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу?
Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком католичком гробљу Св. Марко, у породичној гробници Салопек. Феликс Ниеџиелски је послије рата објешен у Борику, заједно са Виктором Гутићем, јер је од 1943. ‘обнашао’ дужност шефа усташке младежи у Бањој Луци. Поред ових примјера и Јосип Франк је био Јеврејин ‘подријетлом’ и творац франковачко-усташке идеологије.
Расистичко-антисемитски коментари послије смрти Славка Голдштајна нам говоре да покојни Славко није био на линији ‘идеалног хрватства’ које је значило да свако ко заступа ултрарадикалне идеје вјештачке нације и државе, пројектоване у Ватикану, и осећа се Хрватом је прихватљив, без обзира да ли етнички припада, дјелимично или потпуно, ‘Пасмини Салвосербској по Херватској’ – чак дапаче!
Прочитао сам овај ужасни расистички памфлет који за наслов има ‘Пасмина Салвосербска по Херватској’ и био сам шокиран количином мржње на страницама ове ‘књиге’. Поред онога што сте већ навели, у овој ‘књизи’ стоји да су Срби ‘Скитска копилад, народ робова . . .’
Ништа одвратније нисам било гдје прочитао да је речено о било ком народу, чак ни у Хитлеровом нечувеном ‘Мајн кампфу’. Огавно!
Остаје још једном запитаност – зашто смо правили државу са онима чији је ‘отац нације’ гори и од Адолфа Хилера?
И за крај ћу навести ‘стихове’ ‘великог’ хрватског писца Мирослава Фридриха Крлеже које сам прочитао у једној сличној ‘књизи’ из времена Великог рата и имао сам је у рукама у антикваријату у Кнез Михајловој али нажалост је нисам тада купио.
Киша пада, Србија пропада,
Вјетар пири, Хрватска се шири,
Хрватска се шири, Хрватска се шири.
Како ‘поетично’ и ‘домољубиво’ речено из уста кандидата за Нобелову награду за књижевност и перјанице и интелектуалне ‘громаде’ југо-комуниста. Добро смо ми и прошли, како смо радили!”
Било би врло тешко оспорити наведене увиде овог читаоца. Главна мисао која провејава кроз његов коментар је то да су Старчевићеви ставови суштински обликовали однос Хрвата према Србима, и то не појединаца него на најширој друштвеној основи. Та чињеница заиста јесте довољна да доведе у питање мудрост формирања заједнице било какве врсте са народом чија елита и критична маса размишљају на такав начин.
Утврдити значај Старчевићевог учења за Хрвате није нимало тешко.
Пре свега имамо потврду из пера најистакнутијег савременог хрватског књижевника Мирослава Крлеже (аутора горе наведених злурадих стихова) да Анте Старчевић, са учењем које му је било својствено, није било каква фигура у хрватском националном пантеону, него његова “најлуциднија глава”:
“И колико год то парадоксално изгледало, ипак је истина: најлуциднија наша глава, која је нашу стварност проматрала с најпрецизнијом проницљивошћу и која је о тој стварности дала слике за читаво једно стољеће књижевно и говорнички најпластичније, јесте глава старога Анта Старчевића.” [1]
Анте Павелић, поглавар хрватске државе између 1941. и 1945, дао је безброј изјава оданости Старчевићу и његовим идејама. Довољно је навести неколико карактеристичних:
“Трагедија наше земље, чир у њеној утроби јесте србство. Оно је увијек служило против хрватском народу и у Аустро-Угарској монархији, као и сада партизанима и четницима, Талијанима и Ниемцима. Само је Старчевићанство носилац Хрватства и према томе проти Србству. Старчевићанство је расна ствар, и само оно носи Хрватство као државну мисао.” [2]
Из Павелићеве отворене изјаве види се, не може бити боље, колико је — по мишљењу усташког шефа — геноцидна политика његове државе била надахнута Старчевићевом мишљу, чији расистички карактер Павелић и не покушава да забашури.
Други хрватски великани су се изражавали о Старчевићу са подједнаким, чак и већим одушевљењем. Расистички идеолог, и проналазач теорије о готском пореклу Хрвата, фра Херубин Шегвић, у једном тренутку усхита, рекао је за Старчевића да је то “највећи великан свијета.” [3]
И један други хрватски расистички философ, Стјепан Бућ, дао је одушка своме дивљењу према Анти Старчевићу тиме што га је похвалио као “претјечу Хитлерове расне идеје.” [4]
Потпуну интегрисаност Старчевићевих идеја са најнижим заједничким именитељем размишљања у хрватском друштву можемо показати наводећи следећа два речита примера. Пре свега, поруку коју је Анте Павелић упутио Србима на територији коју је контролисала НДХ 23. новембра 1941:
„Мени је било јасно да се са молитвеником у руци не може борити против разбојника и зато сам повео покрет с одлуком, да се на љуту рану метне и љута трава (…). Нећемо допустити, да и даље у нашем народу живи отров и коров, да и даље загушује хрватски народ и његов живот…“ [5]
Подударност између појмова и речника којима се Павелић служи и њиховог идејног прототипа код Анте Старчевића исувише је очигледна да би је требало посебно истицати.
Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити и по следећем примеру. То је писање листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још био у току први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, где се износи став да су “Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру (…) Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа.”
Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском, која је то исто била и у Краљевини Југославији. Представници те странке седели су у скоро свим међуратним југословенским владама, а такође и у избегличкој влади у Лондону.
Дакле, и код Стјепана Радића, другог истакнутог масовног политичког вође хрватског народа прве две деценије двадесетог века, наилазимо на стил изражавања који без грешке упућује на архетипску реторику Анте Старчевића. Што се тиче задњег хрватског вође од значаја, Фрање Туђмана, довољно је навести његову изјаву да се сваки дан, када се пробуди, захваљује Богу што му супруга није “ни Жидовка ни Српкиња.” Треба ли још доказа за тријумф Старчевићеве примитивне мисли у најширим и најдубљим слојевима хрватског друштва?
Сада се можемо вратити умесном питању које поставља наш читалац на почетку овога текста: да ли су Срби били свесни с киме су намеравали да праве заједничку државу? Подразумева се да у свакој средини има острашћених појединаца са ексцентричним ставовима. Међутим, у Хрвата Анте Старчевић и његово учење нису ексцентрична изнимка, него главни ток. Разлике у менталитету и моралном профилу два народа не могу бити изразитије и самим тим готово да искључују могућност заједничког државотворног пројекта.
Када су Хрвати били на врхунцу моћи, они су у својој првој квази-независној држави после хиљаду година — извршили покољ којега су се гнушали њихови немачки и италијански савезници. Када су Срби достигли врхунац своје моћи, они су дали Душанов законик. Када су се Хрвати налазили пред непријатељем који је био јачи од њих, они су се под Коломаном срамно предали и прихватили ропство које је трајало хиљаду година. На Косову, Срби су се борили за узвишене моралне вредности оличене у Крсту и Слободи. Када су Хрвати бирали особу да симболички представља њихове тежње и вредности, они су изабрали геноцидног идеолога Анту Старчевића. Срби су изабрали светитеља Саву.
Ова проста поређења убедљивије од свих академских аргумената и дисертација говоре о могућности заједнице између ова два народа.
Човек кога Хрвати сматрају најузвишенијим примером духовности и светачког морала којег је хрватска средина изнедрила у двадесетом веку, Алојзије Степинац, био је барем делимично у праву када је у свој приватни дневник унео следеће недвосмислено старчевићанске рефлексије:
„Све у свему, Хрвати и Срби су два свијета, Сјеверни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“ [6]
У праву је такође и г. Владимир Умељић када овакав начин изражавања једног тада још увек потенцијалног кандидата за чин хришћанског свеца коментарише на следећи начин:
“Ово писмено сведочанство хрватског католичког надбискупа Алојзија Степинца, које паушално дехуманизује Србе одричући им све хуманистичке прерогативе и вредности, и проглашавајући их из тог разлога антиподима Хрвата, поседује исту злокобну тежину као и већ цитирано писмено сведочанство кардинала Пачелија (потоњег ‘ратног папе’ Пија XII), које дифамира и дехуманизује Јевреје.” [7]
____________
Упутнице:
[1] Анте Кадић, “Матош и Крлежа о Старчевићу,” Хрватска ревија, 1973, стр. 522.
[2] Јере Јареб, “Биљешке са сједница поглавниковог вијећа, 1943 – 1945,” Хрватска ревија, јубиларни зборник, 1976, стр. 161.
[3] Анте Кадић, op. cit., стр. 527.
[4] Ibid.
[5] “Усташа: Вјесник хрватског усташког ослободилачког покрета”, Загреб, 23. новембар 1941; извор: Динко Давидов, “Тотални геноцид: Независна држава Хрватска 1941−1945”, Београд 2013, стр. 181.
[6] А. Степинац, Дневник IV, стр. 176, СУП СРХ, Загреб.
[7] http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/sveti-alojzije-stepinats-srbi-i-episkop-jovan-ulibrk/
