Корени и континуитет злочина и насиља над српским народом и Српском Православном Црквом у Црној Гори (1)

174

Корени злочина и насиља над Српском православном црквом у Црној Гори засновани су у вихору Другог светског рата. На простору Црне Горе највеће последице су настале у братоубилачком грађанском рату, који се у основи одвијао у оружаним сукобима јединица Народно Ослободилачке Војске (НОВ) и Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВуО), односно између паризана и четника. Задојене идеологијом комунизма и циљевима обнове државности Црне Горе, јединице НОВ су у Црној Гори уништавале све што је имало обележје било какве везе са Краљевином Југославијом или са српством. Познати су бројни злочини јединица НОВ над угледним српским породицама и према свештенству Српске православне цркве. Комунисти су црквене великодостојнике сматрали носиоцима и заштитницима старог “реакционарног система и са њима се требало обрачунати” на најбруталнији начин. Нажалост у томе су били доследни и чинили су то на непримерен и злочиначки начин.

У ситуацији терора, насиља, масовних ликвидација невиних и недужних, коју су створили комунисти, почев од краја 1941. године па до краја рата и окупације, посебно су страдали свештеници Српске православна црква, Митрополије црногорско-приморске. О томе речито говори извјештај који је митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) упутио Светом синоду Српске православне цркве 2. фебруара 1944. У извештају су пренети следећи подаци: [1]

“1) На територији ове епархије током протекле три године дана порушени су и запаљени сљедећи манастири: Режевићи, Градишта, Ждребаоник, Жупа и Бијела.

2) Скоро сви остали манастири који су у саставу Митрополије црногорско-приморске оштећени су, руинирани и материјално опустошени, односно покрадени, јер је већина манастира под контролом комунистичке организације.

3) Свештеномонаси су дијелом побијени, многи од њих су бјекством од комуниста себи спасили живот и тако избјегли смрт и тиме, због више силе, напустили манастире.

4) Комунизам је овамо нанио велика зла нашем народу. Убиства, пустошења, паљевине, терор и слично трпио је наш национални свијет. Црква је жестоко страдала. Седамнаесторо браће наше свештеника убијено је од комуниста.

5) Са подручја ове епархије окупатор је ухапсио и интернирао девет свештених лица ван граница Црне Горе.

Порушени и опљачкани манастири и многобројне цркве широм Црне Горе, девастирани су, са срушеним иконостасима, обијених врата и поломљених прозора, језиво су изгледали, а поједини од њих служили су за затварање стоке, као манастир Режевићи, на примјер.[2]

Током 1941. године побијени су:

1) Свештеник Василије Божарић, парох рогамски, убијен је 15. новембра 1941. као једна од првих жртава комунистичког терора. Комунистима се није свиђао његов национални и хришћански рад с народом његове парохије и зато је убијен. Био је жртва оних који су му пљували на крст.

2) Јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићки, код Жупе Добрске, убијен је у Куновом присоју 1941. године. Партизани су га послије бестијалног мучења и иживљавања над њим, живог бацили у јаму дубине око 70 метара, а по свједочењу људи који су у то вријеме били дјеца, чувајући стоку у околини јаме у коју је био бачен отац Петар Вујовић, његов вапијући глас, позивајући за помоћ, чуо се из јаме пет дана након што је у њу бачен.

3) Архимандрит Никодим (Јањушевић), старјешина манастира Жупа код Никшића, убијен је од партизана 29. јуна 1941. године. Убијен је у манастиру, да би манастир потом опљачкали. Однијете – покрадене су све манастирске драгоцјености као и шеснаест (16) игуманових одликовања.

4) Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке, убијен је 1941. године на звјерски начин од својих рођака.

5) Јереј Богдан Церовић, парох жабљачки, убијен је 5. новембра 1941. заједно са својим сином јединцем Драгутином. Комунисти су потом на Јеванђељу у цркви у Барама Жугићким, написали: “Ликвидирасмо попа Богдана Церовића, разбојника. Ако се не уразумиш и тебе ће снаћи што је њега снашло.”[3]

Током 1942. године побијени су:

1) Јеромонах Теофан (Бајатовић) сабрат манастира Косијерева убијен је на Бадњи дан 1942. Одведен је из манастира и одмах убијен, а потом је његов леш бачен у јаму у селу Видно код Вучедола.

2) Протосинђел Варнава (Бућан), настојатељ манастира Подластва у Грбљу, убијен је 24. јануара 1942. Налазио се на дужности настојатеља манастира Подластва само неколико дана, јер је претходно боравио у Албанији. Из манастира је изведен од комуниста и послије мучења и иживљавања над њим, убијен је, а његово тијело унакажено. Послије неколико дана од убиства његов леш је пронађен на гувну код Светог Стефана.

3) Јеромонах Гаврило (Дабић), старјешина манастира Жупа код Никшића, одведен је од партизана из манастира на Благовијести 1942. године, убијен, а његово унакажено тијело пронађено је послије неколико дана, бачено у јами званој Плоча код Драговољића.

4) Јереј Ново Делић, парох планинопивски, који је као парох на дужности у својој парохији провео само неколико мјесеци, убијен је 3. априла 1942, а потом је његов леш бачен у бунар на мјесту званом Беришина Лука.

5) Јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, убијен је на Јовандан 1942. на путу званом Кнеж до Петровића. Партизани су му послије егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку.

6) Поп Павић Кековић, парох павковићки, убијен је почетком јуна мјесеца 1942. године.

7) Поп Васо Поповић, парох вучедолски, убијен је од комуниста између Божића и Богојављења 1942. Прије његове егзекуције, понуду комуниста да приђе њима одбио је ријечима: “Ја сам војник Христов”.

8) Попа Рада Поповића, пароха величког, убили су партизани у Шпиљи на Сињајевини. У исто вријеме убијен је и протојереј Лазар Радоњић, парох речински.

Током 1943. убијени су:

1) Свештеник Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, убијен је из засједе 26. августа 1943.

2) Поп Голуб Чукић из Васојевића.

Током 1944. убијени су:

1) Јереј Станко М. Шаулић, парох тепачки, убијен је 30. децембра у Никшићу.

2) Михајло Барбић, парох кртољски,

3) Крсто Марковић, парох орашко-штитарски,

4) Ђуро Томовић, парох прошћенски,

5) Петко Јовановић, теолог,

6) Јанко Шћепановић, богослов.”[4]

Како пише протојереј Џомић у трећој књизи “Страдање Српске Цркве од комуниста”, проверени и аутентични подаци говоре да су комунисти у току Другог светског рата побили више од 480 српских свештеника, монаха и богослова на простору Југославије. Негде се помињу и подаци од 524 свештеника.

Злочини комуниста су често били пропраћени монструозним обредима, песмом и весељем, над измученим, искасапљеним и унакаженим жртвама. Убијства су прије свега била антисрпске и идеолошке природе, јер жртве нису хтеле, нити могле прихватити понуде да се придруже комунистичком покрету, јер су били и остали верни Богу и Српској православној цркви. Суров третман имали су према православним свештеницима јер су у њима видели своје главне идеолошке противнике у односу према народу и Краљевини Југославији.

Бестијална иживљавања пратиле су обично песме, којима су мртве хтели да понизе, а живе да заплаше:

 “Носим капу са три рога и борим се против Бога”,

 “Устај сељо, устај роде, да се браниш од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша”,

 “Падај, кишо, крв опери куд пролазе пролетери”,

 “Ми смо против Бога и владара, против цркве и олтара”…[5]

 

Какав је однос комуниста у Црној Гори био према Српској православној цркви и српском народу најбоље се види из Наредбе КПЈ за Црну Гору од 05. 02. 1942. године:

„Строго пов. НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.

Владо Мартиновић – Бајица 
Милован Ђилас
5. фебруара 1942. године

Дакле, мета напада партизана био је српски народ у многим деловима Црне Горе, посебно на простору Старе Херцеговине, док су имали договор о ненападању са окупатором. Ова монструозна наредба преточена је и у песме које су уперене против Васојевића и Срба уопште. У зиму 1942. године Ђиласове присталице су певале:

“Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме,

Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије,

Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу,

Историја сад се пише да нијесмо Срби вишe.”

Из ових стихова очигледно се види да и актуелна власт у Црној Гори спроводи у континуитету комунистичку идеологију према српском националном питању.

Скоро све “комунистичке легенде” у Црној Гори огрезле су у злочинима према српском народу и Српској православној цркви и не заслужују историјско друштвено памћење, поштовање нити признања која су им дата након Другог светског рата. Многи од њих лично или наређивањем потчињенима учинили су ненадокнадиву штету српском народу на простору Црне Горе и Источне Херцеговине. Због таквог антисрпског деловања били су омиљени кадрови Јосипа Броза Тита, јер то нико није боље могао да учини од њих.

Ради примера, наведени су неки од народних хероја који су починили велика зла и злочине према српском народу без суда, закона, правде и на неописиво свиреп начин:

            Пеко Дапчевић (1913–1999), Орденом народног хероја одликован 22.          октобра 1945. године.

Јово Капичић (1919–2013), Орденом народног хероја одликован 10. јула    1950. године.

Сава Ковачевић (1905–1943), за народног хероја проглашен 6. јула 1943. године.

Драгица Правица (1919–1942), за народног хероја проглашена 8. јуна 1945. године.

Светозар Вукмановић Темпо (1912–2000), Орденом народног хероја одликован 20. децембра 1951. године.

 

Једини међу народним херојима из Црне Горе, који је због савести и уочавања антисрпског деловања Титовог режима имао храбрости да се одупре и јавно каже био је Милован Ђилас (1911–1995). Орденом народног хероја одликован 27. новембра 1953. године. Одлуком Војног суда, Орден му је, као и сва друга одликовања, одузет 14. октобра 1957. године.

 

 

Матија Бећковић, који је годинама био близак са Милованом Ђиласом, тврдио је да се Милован Ђилас још на суђењу изјаснио као Србин, као и то да је тада изјавио да је расправу о црногорском националном питању написао по службеној дужности и да је тражио вештачке разлике између “српског и црногорског народа”.

У књизи “Револуционарни рат”, Милован Ђилас је описао како се спорио са рођеним оцем и убеђивао га је да они нису Срби, на шта му је отац одговорио да ако Црногорци нису Срби има ли онда уопште Срба. Очеве речи појашњава па каже да је њихово значење то да су Црногорци уствари највећи Срби. Такође описује и то како су постојала спорења са Савом Ковачевићем, који је у националном погледу одступао од наметане партијске линије, а који као и Ђиласов отац није прихватао да није Србин.[6] Вероватно је и доведен у такву безизлазну ситуацију од стране Тита да страда у бици на Сутјесци, јер је већ био због свирепих злочина омражен у српском народу Црне Горе и Херцеговине.

Милован Ђилас није могао више да носи два основна греха свог антисрпског деловања, а то су “лијева скретања” и “пасја гробља”. Монструозни злочини комуниста над Србима 1941-1942. године нису довољно описани а нису ни места злочина означена на прави начин, достојан човека. Многи интелектуалци упорно ћуте и данас овом злочину. Не осуђују га јавно ни до дан данас.

Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“, који се догодио на Бадњи дан, на велики православни празник 1942. у Колашину.[7]

Ту се види да је тај масакр имао ритуалан карактер, јер се догодио плански, смишљено, на велики, најрадоснији народни празник, баш на начин како су то радиле и усташе у НДХ. Модел злочина комуниста у Црној Гори и усташа у НДХ био је у многим елементима сличан. О томе је писао и Радован Калабић. Ево шта Калабић каже о овом монструозном злочину комуниста над Србима:

На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Као типичан пример планираног комунистичког злочина и убијања највиђених и угледних Срба у народу може се узети пример стрељања Михаила Мандића, црногорског барјактара и носиоца многих ордена за храброст у Балканским и Првом светском рату, који је позван на разговор у партизанску команду у Колашину, а потом убијен са три сина: Радосавом, Машаном и осамнаестогодишњим Јовом. Они су убијени на Бадњи дан 1942.г. у лугу поред Таре, на месту које се звало “Пасје гробље”, јер је један Михаилов син, Миљан, био у четницима.[8]

Масакр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису била поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене и нико им није смио прилазити. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса. По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име “Пасје”.“[9] А управо они комунисти који су направили то “пасје гробље” јесу монструми и животиње.

 

Све је било брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, јер овај злочин је имао и за циљ да разбукта братоубилачки рат у српском народу, у чему су и успели.

Зашто власт у Црној Гори и данас ћути о злочинима комуниста из Другог светског рата? Одговор јесте јасан, зато што баштини “крваве тековине братоубилачког рата” и не признаје антифашистички карактер борбе ЈВуО, односно четника. Зато власт у Црној Гори слави 13. јул као Дан устанка, што је лаж и неистина јер се радило о народном устанку а не комунистичком устанку и револуцији. Комунисти су након масовног народног устанка против окупатора учинили све да се деси братоубилачки рат, уводи црногорство и затире све што је српско. Тако су се, на пример, Сава Ковачевић, генерал Пеко Дапчевић, генерал Јово Капичић и Светозар Вукмановић Темпо такмичили ко ће више нанети зла Српској православној цркви и српском народу. Руководили су се истим начелима као њихов идеолог Јосип Броз Тито. Подстицали су партијске руководиоце на терену да оснивају преке судове, од новембра 1941. до маја 1942. године”.

Тако је “Пријеки суд Саве Ковачевића” осудио на смрт и убио многе породице на простору Црне Горе и источне Херцеговине. Убијства су извођена на монструозан и ритуалан начин, слично како су то чиниле усташе НДХ.

Наведено је неколико карактеристичних примера који потврђују изнету квалификацију.

Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Кешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Као младић одлази на рад у Америку. Угледног домаћина Филипа Кешељевића сачекале су у заседи “борци” Саве Ковачевића 22. новембра 1941. године и убиле. Сава Ковачевић забрањује да се за убијеним Србима у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Кешељевић и кћерка Видосава Кешељевић према православном обичају обукле су црнину. Када су то чули, 17. марта 1942. године одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.

Сава Ковачевић је свој “Пријеки суд” преместио из Грахова у требињску Ластву 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју је предводио Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Ковача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Ковачевић шаље јачу паризанску јединицу односно „казнену експедицију“ коју је предводио Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора. Ова казнена експедиција долази у Требињску шуму средином јануара 1942. године, и креће у крвави пир убијајући најугледније Србе.

Срби у Требињској шуми били су изложени терору који је спроводила Драгица Правица, која је имала своју „казнену експедицију“ и са сарадницима проводила у дело наредбе Саве Ковачевића. Те наредбе су, са становишта српског народа, биле скоро идентичне усташким наредбама, којима се настојао променити систем вредности српског народа, како би под страхом прихватио комунистичку идеологију братоубилачког рата.

„Ударне групе“ су хватале без икакве кривичне одговорности угледне мештане Србе, становнике села Требињске шуме и одводили их на стратишта. Убијајали су их на исти начин као што су то радиле усташе, бацајући их живе у херцеговачке јаме и поноре.

Средином јануара 1942. године у Ластви је формиран Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“ на простору Никшића и Требињске шуме.

Локално партизанско руководство Шуме требињске, које је раније саставило спискове за хапшење, обратило се Оперативном штабу са молбом да му пошаље у помоћ ударну групу за ликвидацију „пете колоне“ у шест села Требињске шуме.[10] Те „казнене“ јединице су у ноћи 5. на 6. фебруар 1942.године предузеле опсаду поменутих шест села и похватале велики број цивила-мештана, који нису пружили никакав отпор. “Пријеки суд Оперативног штаба у Ластви осудио је на смрт њих осморицу. Тада су у Ластви убијени: Васо Краљевић, Гајо Краљевић, Саво Краљевић и Никола Краљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње), и његов малољетни син Лазар Башић, ученик требињске гимназије. Очевици су касније причали да је отац Томо давао 100 волова да му пусте малољетног сина, међутим све је било узалуд. Убијени су обојица.” Овај злочин се догодио 7. фебруара 1942. године.

Партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама:

Јама Свити до

Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Комунисти у исту јаму бацају и целу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године. Италијани који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву (Саво је био душевни болесник који се и прије рата лечио), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.

Пребилова јама

Ова јама налази се у близини села Крњевићи. Дјевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, партизани одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова дјевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне дјевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене дјевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове српске мученице, Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренети у порту цркве Св. Варнаве у селу Ђедићи 2002. године. После њеног убиства, партизани су у Прибилову јаму бацили и Обрена Одавића из села Луг и Крста Томовића из села Добромани.

Јама Голубњача

У близини села Гомиљани налази се јама Голубњача, у коју су априла 1942. године, на Велики четвртак, доведни и убијени виђенији људи Требињске шуме. Партизани су у ову јаму бацили следеће Србе, становнике Требињске шуме: Тодора Џоџа, Шћепана Џоџа, Јова Вулетића, Душана Пупића, Ружицу Џоџо и Анику Бубало.

Серији злочина у Требињској шуми претходило је монструозно убиство калуђера манастира Дужи. Ови калуђери били су Руси, који су се населили на простор Краљевине Југославије, после тзв. „Октобарске револуције“ уз одобрење краља Александра I Карађорђевића. По смерницама Оперативног штаба за Херцеговину, одвели су из манастира Дужи калуђере Русе и недалеко од манастира убили их моткама. Њихова имена су: Евгеније Черњевски, Михаило Соколов, Јован (Лукијан) Гашпар. Они су убијени 23. децембра 1941. Каква сурова смрт и страдање браће Руса који су мислили да су нашли спас у свом српском народу.

Као и на Грахову, након убиства угледног Србина Филипа Кешељевића, терор Саве Ковачевића наставио се у Требињском крају убиством угледног домаћина и свата краља Александра Првог Карађорђевића Ђока Вукашиновића из села Поткрај у Зубцима. Ђоко је са својом супругом Ружом имао осморо деце: синове Милана, Ђорђа и Владимира и кћерке Анђу, Даринку, Зорку, Стану, Ану. У младости ишао је на рад у „црну Америку“. По повратку из Америке важио је за добростојећег домаћина и угледног Србина. Као такав изабран је у групу сватова – Херцеговаца, које је краљ позвао на своје венчање са румунском принцезом Маријом 1922. године у Београду. Сава Ковачевић хапси Ђока Вукашиновића 24. јануара 1942. године и убија га у Ластви на Савин дан, 27. јануара.

Поп Јово Даниловић дошао је у село Поткрај да обиђе своју ожалошћену сестру Ружу, супругу Ђока Вукашиновића. Од сестре Руже одлази до друге сестре у село Турменти, гдје га партизани хапсе. По хапшењу, одводе га на Истихан гдје га убијају.

Наведени догађаји касније су од комунистичких власти замагљени и прикривани под називом „лијева скретања“. Истина је да су то била брутална убиства православних Срба у Црној Гори и Херцеговини, од стране екстремних комуниста у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Убиства су вршена и касније у току рата, па чак и после „ослобођења“ али се о њима дуго није смело говорити нити писати, иако је било 1839 жртава у Црној Гори и 522 жртве у Херцеговини.

Бацања у јаме и масовна убијства недужних Срба изазвала су масован отпор и устанак родбине, која се у огорчењу и јаду дала на хватање и хапшење комуниста злочинаца “јамара”.

Свестан да остаје без подршке у народу, без нових војника, Јосип Броз Тито се формално окомио на руководство КПЈ за Црну Гору и Боку, оптуживши их за “масовне ликвидације противника НОБ”. Тако су 8. априла 1942. године смењени: Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Саво Брковић, Периша Вујошевић, Видо Ускоковић, Радоје Дакић, а Милован Ђилас и Иван Милутиновић су кажњени партијским “укором пред искључење”. Баш примерене казне за злочине које су починили. У суштини сви су они и даље остали у врху партије и партизанског покрета, убрзано напредовали баш због тих заслуга и злочина над српским народом. Тито је изгубио реалну подршку народа у Црној Гори где су почињени злочини. Прозвани су “јамарима” и морали су отићи на простор Босне и Херцеговине.

Даље страдање Срба од средине 1942. на простору Црне Горе и Херцеговине спречиле су јединице ЈВуО, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Дошло је време да се места злочина и стратишта српског народа у Црној Гори, Србији и Републици Спској обележе на достојанствен начин и изнесе истина о злочинцима. Комунисти су убијали српски карактер и биће Црне Горе и били главни промотери црногорске нације.

Наведене болне историјске чињенице још су теже за српски народ у Црној Гори данас, када власт баштини најцрње тековине комуниста, па је Ђиласова песма из 1942. године и данас актуела и тако жива: …ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?[11] Од те песме и сам Ђилас је одустао и стидио се њених последица, али власт Мила Ђукановића је и данас носи у души и промовише, на различите начине.

 

 

 

 

[1] Велибор Џомић: “Страдање Српске Цркве од комуниста”, трећи том, издање Светигора 2003. године

[2] Велибор Џомић: “Страдање Српске Цркве од комуниста”, трећи том, издање Светигора 2003. године

[3] Велибор Џомић: “Страдање Српске Цркве од комуниста”, трећи том, издање Светигора 2003. године

[4] Велибор Џомић: “Страдање Српске Цркве од комуниста”, трећи том, издање Светигора 2003. године

[5] http://www.novosti.rs

[6]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:333934-Beckovic-o-Djilasu-Radjao-se-tri-puta

[7] https://dzonson.wordpress.com/tag

[8]https://www.in4s.net/bahanalije-broza-pijade-u-crnoj-gori-zlocinacki-eksperiment/?lang=lat

[9] Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину»”, Евро, Београд, 1999″.

[10] Архив ВИИ, фонд НОР, кутија 1673, рег. бр. 11/2.)

[11]https://www.in4s.net/prijeki-sudovi-komunista-ubijati-sve-koji-nisu-za-nas-srbe-posebno/

 

 

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач