Рокови који су везани за „решавање статуса Косова“, о којима се говори у јавности, за које власти у Србије тврде да не постоје, али се слажу са предлозима да „статус Косова“ треба чим пре решити, не замрзавати конфликт, ипак узрокују све гласније и помало јасније изјаве представника власти, а пре свих председника Републике Србије, о „опседнутошћу Косовом“. Како је сам председник Републике Србије рекао: „Опседнут сам Косовом. Уколико не решимо тај проблем, све што смо до сада постигли неће бити одрживо“, само показује „ургентност проблема“, његове размере и „терет“ по цело друштво. Косово и Метохија (КиМ) увек су кроз историју представљали велики и тежак проблем скоро свим српским владарима. Нека владарска плећа су била шира, чвршћа и јача, нека слабија и немоћна. Основа или темељ косовско-метохијског проблема најмање лежи у одлукама претходних владара, посебно оних који су тај проблем покушавали решити у модерно доба. Онога момента када је проблем КиМ попримио геополитичке размере и значај, то више није било демократско питање, нити питање равноправности народа, националних мањина и грађана, а још мање питање људских права итд.
Кроз историју КиМ су били у српским рукама и под влашћу Србије, углавном снагом оружја и монопола власти државе Србије, а врло ретко као последица повољних међународних околности и признавања и поштовања унутрашњег и међународног права српској држави да одржава своју територијалну целовитост и остварује свој суверенитет на КиМ, у складу са основним демократским начелима. Ни саветодавно мишљење Међународног суда правде о једностраном проглашењу независности Косова 2008. није пресудно убрзало процесе учвршћивања самопроглашене независности и битно помогло приштинским властима да се лакше боре за међународно признање „самопроглашене државе“. Главни покретач „косовске независности“ су кључни геополитички играчи у свету и њихови интереси, који су им на „првом месту“. Успоравање интегрисања тзв. Косова у међународне организације неће битно зависити од власти у Београду, више ће да зависи од наших савезника – држава које чврсто подржавају целовитост Србије и констелације међународних односа и геополитичких померања између истока и запада.
Ипак, и поред огромне моћи држава-спонзора „косовске самосталности“ које се служе свим средствима да процес независности Косова приведу до краја, оне морају „постићи повољан“ споразум са Београдом. Кључ проблема се налази у Београду. Власти у Београду ће донети коначну одлуку, без које тзв. Косово не може задобити пун капацитет независне и самосталне државе. Досадашњи противправни и насилнички потези приштинских власти и њихових спонзора не могу добити правну снагу применом даљних насилних мера и притисака према Србији, осим ако Србија буде „убеђена“ да је у њеном интересу да се „добровољно повинује“ и прихвати „добронамерне сугестије“ између осталог и чланица земаља Квинте – „велике петорке“ (САД, ВБ, Немачка, Француска и Италија). „Препоруке“ земаља чланица „Квинте“ имају само једну поруку а то је потпуна независност тзв. Косова. Да би се то постигло потребно је Србију додатно ослабити на међународном плану (одвојити је од Русије у потпуности, сломити оне земље чланице ЕУ које нису признале независност тзв. Косова и које подржавају суверенитет Србије, ослабити позицију Србије у СБ УН тако што питање Косова неће бити приоритет СБ, заједница српских општина може бити само обична асоцијација у складу са ”косовским уставом”, европски пут Србије се условљава признањем тзв. Косова, стране инвестиције и прилив капитала ће се ограничавати итд.).
Ако је све то тако, а изгледа да јесте, онда тек сада јавност постаје свесна да смо темељ наших евроинтеграција, нашег економског развоја и макроекономске стабилизације, као и темељ очувања суверенитета и инрегритета градили на живом песку, јер председник рече да ће се све срушити ако не решимо питање КиМ.
Актуелна власт у Србији не може и не сме да ламентира над властитом судбином и судбином народа и државе и да се јада својим бирачима, него мора вући одлучне државничке потезе, који могу бити и успешни и погрешни. Сваљивање кривице на леђа претходника не даје резултате и не нуди оправдање за властите потезе. Све да су предходне власти у Београду вукле потезе које су требале да вуку по мишљењу садашње власти, ситуација на КиМ не би знатно била повољнија. Када је реч о коначном решењу (ако је оно уопште могуће) јавност у Србији је подељена. Ипак власти у Београду имају довољно чињеница, сазнања, анализа и процена да могу јавно казати која је варијнта решавања статуса Косова мање штетна, јер ниједна неће омогућити Србији и њеним грађанима лагодан живот. Треба имати одговор на следећа питања, када је реч о мрачним сценаријима уколико Србија одбије предлоге „Квинте“, а пре свега захтеве САД: да ли ће избити рат на КиМ, да ли ће нас НАТО бомбардовати, да ли ће нам бити уведене економске санкције, да ли ће бити обустављен процес евроинтеграција, да ли ће бити обустављене стране инвестиције, да ли ће Србија бити посве изолована итд. С друге стране, уколико прихватимо захтеве САД и осталих чланица „Квинте“, а то значи de facto и de iure гибитак КиМ, односно одрицање од територијалног интегритета и суверенитета у потпуности, какви су губитци, а какви добици, ако их уопште има. Наведене варијанте немају никаве везе са међународним правом које је на страни Србије.
По свему судећи, грађани су „заморени“ питањима КиМ, а власт са тиме и рачуна. Дошло је на ред питање којим редоследом да Србија „гута жабе“, а да се не задави. Какво је расположење грађана када је реч о КиМ, можда нам може показати пример једног младог човека (иако је реч о појединачном случају, врло је индикативан). Наиме, пре пар дана сам у градском аутобусу слушао телефонски разговор младог човека – младића можда од 21 годину, са другом особом. Младић је, држећи слушалице мобилног телефона у ушима, врло гласно износио свој став о теми о којој је разговарао са неком другом особом. Закључио сам да говоре о томе да се младић треба јавити у војни одсек у вези војног распореда, који је он повезао са питањем одбране КиМ. Видно изнервиран, јетким гласом је прекоревао све Србе који су, као он каже, „продали своје њиве на Косову, за велике паре, па нека они сада бране Косово“. Затим је наставио, уз погрдне речи на рачун тврдњи и парола „Косово је Србија“, казавши између осталог, „Косово није Србија, само је Београд Србија“. Нисам уочио реакцију било кога од путника у градском аутобусу. Лично сам осетио одређену врсту мучнине, због тога што је тај млади човек доведен у позицију да не види ништа изван Београда, за њега нема Србије, јер је за њега Београд Србија. А када имамо Београд, као „велеград и светску метрополу, не треба нам ништа више“. Можда је младић и „у праву“, да се мало нашалимо. Када Србија буде само Београд, чак не ни београдски пашалук, онда ће вероватно бити по мери светских моћника и моћи ће рачунати на свој „просперитет“.
У датим околностима нема решења за КиМ. Исхитрено решавање статуса КиМ може бити горе од замрзавања конфликта, које такође није добро нити повољно по Србију. Много времена је изгубљено и биће га изгубљеног још.
Ипак одлука ће на крају бити стављена на леђа народа и грађана, па нека они одлуче шта ће да буде са КиМ, у зависности од испирања мозга које ће свакако да уследи када отпочне референдумска кампања.
