Косово и Крим се не могу сипати у исту флашу

478

Новост да је премијер Србије Ана Бранбић у разговору са украјинским амбасадором Олександром Александровичем изјавила да Србија подржава суверенитет и територијални интегритет свих земаља-чланица ОУН, па тако и Украјине, гурнула ме у дубоко размишљање.

Ана Брнабић је такође захвалила Украјини због одбијања да призна самопроглашену независност Косова. Некако су то новине скромно прећутале, да се то питање увек налива у исту флашу са непризнавањем Крима. Србија се налази у веома недвосмисленом положају по питању статуса Крима. Јасно је да је приликом сусрета са Александровичем, Брнабићка морала говорити и о српској позицији поводом Крима, но, о томе се ћути.

Новине само саопштавају да су «обе високе стране изразиле спремност ка развоју билатералних односа, пре сега у области економије и трговине».

Подсећамо, 22. јула 2010. године Међународни суд ОУН у Хагу је изрекао пресуду поводом отцепљења Косова од Србије 2008. године. Председник Хисаси Овада је изјавио да је суд дошао до закључка да међународно право не садржи било какву видљиву забрану на проглашење независности.

Својевремено је бивши заменик министра иностраних послова Украјине Валериј Чалиј дозвољавао да је одлука суда, чак и без обзира на то што је то консултативно мишљење, довела до тога да је независност Косова признало више земаља. Међутим, у њиховом списку неће бити Украјине.

«Позиција Украјине се формирала полазећи од националних интереса, од којих је један и целовитост држава на европском континенту. Около је сувише много сепаратистичких пробема и врућих тачака, због тога је Украјина, по мом мишљењу, изабрала правилну позицију – није признала Косово и тешко да ће се то променити» – изјавио је Чалиј. И ставио тачку по том питању.

Одлука Хашког суда остаје на савести његових судија, но она не даје одговор на сва питања која се тичу борбе Шиптара за Велику Алабанију. Јер, по логици ствари, ако је независност Косова призната као темељно правна норма, онда се мора признати и борба Шиптара за присаједињење Косову и југа Македоније и јужних општина Србије – Медвеђе, Бујановца и Прешева.

Највероватније је тај задивљујући суд у Хагу донео дефектну одлуку, оставивши ово питање без пажње. Јер борба народа за самоопредљење је такође субјект међународног права. А уколико се она води толико година на не зна се откуда пристигле паре, онда је време да се та борба озакони пред лицем светске јавности.

У таквом случају ми би у лицу Кијева обрели жестоког присталицу прекида делатности сепаратиста у указаним рејонима. Упркос одлукама међународног суда. Премда, шта га то спречава да се и данас изјасни о томе? Сепаратизам је увек сепаратизам.

Но, Кијев ћути. Можда његова позиција по питању Косова више и није тако принципијелна? На пример, председник В. Јушченко је изјављивао да «Треба размислити», а промосковски В. Јанукович који га је сменио, изјавио је категоричко «не».

Нови вођа Украјине Петар Порошенко демонстрира сасвим други приступ том питању: само што Брисел да сигнал, они ће одмах признати Косово. Поготово што је бескорисно борити се за Крим. За такве делатнике као што је П. Порошенко, речи о високој политици су толико несхватљиве као и Јеванђелска заповест «Не кради». Ако буде требало – украшће.

У стварности, игре са признавањем-непризнавањем Косова са таквим режимима као што је режим П. Порошенка – није благодаран посао. Са истим таквим успехом могли су се водити пеговори са приснопамјатним императором Централно-афричке империје Жаном Беделом Бокасом о штетности канибализма. На свечаном ручку по случају успешног завршетка преговора он би угостио учеснике котлетима од удова својих поданика.

Петар Порошенко остварује на истоку Украјине политику директног геноцида против сопствених грађана који не желе да прихвате његов долазак на власт у резултату оружаног преврата. Та политика води ка томе да Донбас све више и више стреми да се завршно отцепи од Украјине. Он је већ изгубио 10 хиљада невиних грађана. Тим поводом на адресу Донбаса се изригује мноштво проклињања од стране Запада.

загруженное (1)

Но, о подривачкој делатности сепаратиста у јужној провинцији Србије ништа не чујемо. А тако би хтели да чујемо да је Ана Брнабић и О. Александрович осуђују!

Можда су то различите ствари и време је да научимо схватати где да приказујете амерички театар са маскирањем, а где се ради о немогућности да се живи у створеним условима?

Ставити на једну таблу косовски пројекат НАТО пакта који има очигледну војно-стратешку компоненту, и повратак Крима у историјски завичај после свега 23-годишњег прекида – грех је пред сопственом савешћу и колективним разумом српског народа.

У беспоштедном информативном рату који је започео Запад, постојано се користи метода подметања, када се најодвратније ствари – лаж и бандитизам – облаче у одело најсветијег – истине и човекољубља.

Они који подгревају тај спектакл, пре или касније ће се наћи у улози његових жртава. Посебно очигледно се то дешава када дипломатски менует плеше са партнерима којима су руке до лаката у крви.