КУЛТУРА „НАРОДНИХ КУХИЊА“ У ИЗВЕДБИ Х.КЛИНТОН

420

 

Када би на месту државне секретарке Х.Клинтон био мушкарац он би сасвим сигурно седам пута размислио пре него што би изговорио тако скандалозну изјаву, каква понекад излети из уста Хилари Клинтон. Међутим – жена је жена. Колико ли се само пута до сада десило да је она различитим поводом из себе избацивала емоције које би више пристајале реду пред „народном кухињом“. Као да државној секретарки САД није познато да дипломате имају језик да би сакривале своје мисли…

Да само узмемо њену изјаву поводом одлуке Русије да некомерцијалним организацијама које се финансирају из иностранства да статус страног агента и обавеже их да подносе извештај о трошењу средстава које добијају. Коментаришући тај руски закон госпођа Клинтон је изјавила да ће САД тражити за Русију нове облике финансирања некомерцијалних организација. Ко би и помислио нешто друго? Само што је то требало да каже иза затворених врата Беле куће или Ленглија, јер такве изјаве прљају руску опозицију: почињеш да мислиш да ће Американци  са њом да се прошире своју  конспиративну работу. Очигледно је да  су емоције засметале Хилари Клинтон да се сети да Русија својим некомерцијалним организацијама предлаже  исти начин рада који постоји у и САД.

2012.година је баш била богата врцавим изјавама госпође Клинтон. Довољно је да се сетимо њене изјаве да Москва тако чврсто штити режим Башара Асада  засто што између власти у Дамаску и Москви постоје „тесне породичне везе“. Поново ниво разговора  на степеништу. Госпођа државна секретарка се баш није претерано удубљивала у детаље, али ако се зна да је изјаву дала особа, која никако не спада у последњи ред људи који се баве политиком, и такође – није се ни тицало исто таквих људи, последњих у политици, Министарство за иностране послове Руске Федерације би могло и да затражи званично објашњење.

Јер, сећамо се, пре извесног ремена Хилари Клинтон је објавила да „садашњи председник владе Русије Путин нема душе, јер је био сарадник КГБ-а.“ То је било речено још 2008.године као коментар на речи председника Џ.Буша да је он погледао В.Путина у очи  и у њима видео душу. Ако се остави по страни откриће Џорџа Буша млађег, које такође може да се коментарише, треба да констатујемо да се госпођа Клинтон још није растала са идеолошким пртљагом времена „звезданих ратова“,  када су америчке психијатријске клинике обилно попуњаване болесницима са дијагнозом „манија гоњења од стране руских шпијуна“. Довољно је година прошло од тада,  и мисис Клинтон, наравно, нема везе са таквом дијагнозом, али… невероватно колико  на то личи начин њеног размишљања  и изражавања.

А у години која се управо завршава госпођа Клинтон је наградила свет узорцима не само примитивног, већ и лицемерног начина размишљања. Тако је у оквиру своје афричке турнеје у августу ове године државна секретарка САД у главном граду Јужноафричке Републике изјавила: „Они  који покушавају да искористе у личну промоцију ситуацију у Сирији тако што тамо шаљу борце из других земаља и терористичких организација, морају да схвате: ми то нећемо трпети. Према онима који у Сирију шаљу терористе нећемо имати милости“.

Државна секретарка није прецизирала које је то земље и организације она имала у виду. Али су зато то у децембру ове године урадиле енглеске новине „Санди тајмс“: како би се активирали напори за уклањање Башара Асада  са власти, Сједињене Државе се први пут (?!) сада илегално баве операцијом предаје сиријским устаницима оружја. Они ће преко пријатељских блискоисточних земаља које опозицији већ испоручују наоружање слати минобацаче, ручне ракетне комплексе, противтенковске ракете“. Према подацима из тог листа, „САД су већ део оружја купиле у Либији из арсенала који је формирао Моамер Гадафи, ликвидиран прошле године“… Међу њима је и преносни зенитно-ракетни комплекс „Ес-еј-7“ („Стрела-2“)“. 

„Санди тајмс“ такође наводи да сиријска опозиција од прошлог пролећа  „добија , уз очигледну сагласност САД, оружје из Катара, Саудијске Арабије и Турске“. Сада су се тим испорукама и оне директно придружиле. Новине саопштавају да су амерички дипломати и сарадници ЦИА формирали канал за директне преговоре са вођама сиријских побуњеника, који је стално активан. Комуникациони центар је смештен у згради Стејтдепармента у  Вашингтону. Циљ тих преговора је нуђење консултација оружаној опозицији у вези са вођењем операција против сиријских владиних јединица, установљење поверљивих веза са вођама побуњеника и рад на будућим заједничким дејствима.

Наравно, широка природа америчке државне секретарке није могла да остане незапажена ни у Кини. Прошле недеље Х.Клинтон је изјавила да област острва Дјаојујдао  спада у зону важења америчко-јапанског уговора о узајамном деловању и безбедности из 1960.године.

Острва Дјаојујдао (Сенкаку), како је познато, представљају предмет спора између Јапана и Кине. Зато је Кина моментално реаговала. Кинези не трпе када неко са стране себи дозволи да се о државним интересима њихове земље  изражавају на тај начин. „Острва Дјаојујдао представљају кинеску исконску територију за коју је суверенитет Кине неоспорив“ – изјавио је званични представник Министарства за иностране послове Кине Ма Чжаосјуа. По његовим речима америчко-јапански договор је заостатак времена хладног рата и он се тиче само Јапана и САД, тиче се две стране  и апсолутно никако не може да додирује интересе треће стране, у овом случају Кине. А министар иностраних послова Кине Јан Цзе Чи  „упорно позива САД да воде рачуна у вези са овим, за Кину врло осетљивим питањем, да поштују суверенитет и територијални интегритет КНР, и да не дозволе себи погрешне изјаве“.

Не зна се да ли се према изјавама мисис Клинтон у Кини односе са подсмехом, јер она је ипак била одличан студент и морала би да зна  политичку географију, али је потпуно очигледно да неће дозволити да се у политику преноси понашање  редова пред народном кухињом, на шта је и упозорила Вашингтон.

И најзад, потпуно посебна представа у извођењу госпође Клинтон је била њена недавна изјава о интеграцији  постсовјетских држава.

Уочи састанка са министром иностраних послова Русије Сергејем Лавровом  у Даблину, пре десетак дана, госпођа Клинтон је изјавила да ће САД да се супротставе интеграционим процесима на постсовјетском простору, које је она оценила као покушај обнове Совјетског Савеза. „Постоји кретање према ресовјетизацији региона“ – рекла је. – „То се неће називати баш тако, називаће се Царински савез, називаће се Евроазијски савез и све нешто слично томе. Да се у вези са тим не заваравамо. Знамо шта је циљ, тако да ћемо се потрудити да осмислимо ефикасне начине да тај процес успоримо или га предухитримо“.

То, да старт евроазијских интеграција и зближавање постсовјетских држава код Вашингтона изазива све јаче незадовољство, врло је очигледно. Појава у Евроазији новог центра моћи, који неће зависити од САД, никако се не уклапа у америчке представе о свету. И то, да ће САД покушавати да се свим средствима томе супротставе, да је вођама земаља Заједнице Независних Држава послато, да тако кажемо „упозорење“, не чуди никога. Али чуди то, да је за светску појаву која се јавља и у постсовјетском свету, а која се у различитим облицима већ испољила у историји земаља Европске уније, Северноамеричке асоцијације слободне трговине, Асоцијацији земаља Југоисточне Азије и другим међудржавним уједињењима, пошто је наступила као барјактар „отпора“, госпођа Клинтон сматрала за мудро да се ослони на химеру „ресовјетизације“.

Причају да се, са дипломатског гледишта, ненормативна лексика госпође Клинтон може објаснити чињеницом да она врло брзо враћа овлашћења. Стварно – можда. Али све то говори не толико о унутрашњем стању државне секретарке  која одлази, колико о стању мозгова америчког естаблишмента који, не успевајући да стигне време у коме живи и поштапајући се идеологемима прошлости, упорно прави не дипломатске, већ стратешке грешке.