„Пресуду” хашке инквизиције против првог председника Републике Српске, др Радована Караџића, Александар Вучић је на најбезочнији начин искористио за још једну предизборну манипулацију.
Дан почетка НАТО агресије на СРЈ и доношење „пресуде” Радовану Караџићу плански је био унапред одређен као дан за обраћање патриотској Србији. У стилу изборне пароле СНС – ујединимо се! Рачунајући на амнезију савременог бирача коме сећање не допире даље од јутрањег дневника, Вучић је 24. марта навукао на себе маску „оца нације” који се заклиње на „одбрану права на постојање и живот Републике Српске”. При том, посетом патријарху манифестовао је врлину да се према најкрупнијим националним и државним темама односи надстраначки, што је у свести српских бирача најпожељнији и до сада неостварени модел управљања државом. Тако је 24. марта најбољи полазник школе лажног национализма из деведесетих година прошлог века, надахнут духом моралног релативизма и социјал-дарвинизма ове школе, успешно одиграо пред незнавеним бирачима и једну епизодну патриотску ролу у комаду „Избори” вашингтонско-бриселског редитеља.
Садашње заклињање Александра Вучића да ће бранити Републику Српску, вреди колико и некадашње заклињање за границу Карлобаг-Карловац-Вировитица. Уколико се буду уздали у одбрану новог лажног цара Шћепана Малог, Срби у РС ће доживети судбину Срба из Пакраца, Петриње и Книна. Јер се из празних патриотских флоскула одвија процес придруживања Србије Европској унији, у коме се она одриче свих атрибута суверености, па и права да води независну спољну и одбрамбену политику.
Усклађивањем своје спољне политике са спољном политиком ЕУ, Србија се обавезује да у Босни и Херцеговини подржава процес изградње „функционалне државе” и помогне њеној „институционалној стабилности”. Под еуфемизмима (ССП БиХ и Реформске агенда) „функционална држава” и „институционална стабилност”, крије се план претварања БиХ из лабаве конфедерације, која припада типу реалне уније, у регионалну државу национално безличних региона, као прву фазу ка образовању просте (унитарне) децентрализоване државе. Условљавање стицања статуса кандидата БиХ, пре свега, изградњом јединственог (једнобразног) хијерархизованог правосудног система, најбоље потврђује намеру ЕУ да процес придруживања искористи за уклањање преосталих конфедералних елемената из изворног Дејтонског уставног уређења, оних који су преживели самовољне интервенције колнијалних гувернера БиХ, тзв. всоких представника. Следствено, на сајту ОЕБС за БиХ стоји да је „реформа правосудног система у БиХ главно тежиште рада у настојањима домаћих и међународних организација да се изгради демократска и самоодржива (читај јединствена) држава… Завршетак ових реформи је основ за обезбеђивање заслуженог мјеста БиХ у евроатлантским институцијама”.1) Једном речју, Србија са еуроинтеграционом спољнополитичком агендом биће обавезна да свим средствима спољнополитички подржава десуверенизацију Републике Српске и укључење БиХ у НАТО пакт и ЕУ.
Србија која се на ЕУропском путу у форми Партнерства за мир одрекла вођења самосталне одбрамбене и безбедоносне политике, заузеће према БиХ безбедоносни курс који буде одредио штаб НАТО пакта у Бриселу. То значи да ће безбедоносно помагати процес одузимања Републици Српској изворних дејтонских атрибута суверености. Онако како се Тајном конвенцијом са Аустро-Угарском Србија краља Милана обавезала да спречава сваку српску националну радњу према БиХ, тако ће ЕУропска Србија хапсити, изручивати и кривично гонити све оне који се буду усудили да на различите начине подривају колонијални поредак у БиХ.
Уосталом, Србији на ЕУропском путу бриселске институције и нису одредиле други задатак од тога да сопственим рукама, главама и новцем доврши изградњу евроатлантске мапе Балкана. Зато се Вучићевом руком (а у Хагу потврђено постојање Караџићевог споразума са Холбруком, који вреди као врбов клин или олакшавајућа околност, имплицира и на Вучићеву гаранцију главом) довршава изградња натолике тзв. косовске државности, као што се његовом руком (и главом) изводи десуверенизација Републике Српске. Јер, није „пресуда” председнику Караџићу прва која може бити злоупотребљена против РС. Пре тога, на конкретном питању референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, Александар Вучић је јасно показао како изгледа његова одбрана РС. Уместо да је као премијер државе-гаранта Дејтонског споразума у години његове двадесетогодишњице, а у циљу очувања мира у БиХ, захтевао безусловно враћање свих до сада одузетих надлежности Републике Српске, А. Вучић се сада предизборно, демагошки заклиње у будућу одбрану РС. Прво је захтевало храброст и спремност на жртву, друго не кошта ништа.
Зато су и изостале озбиљне реакције квислиншких НВО, новинарских, аналитичарских и псеудоинтелектуалних структура на Вучићева заклињања од 24. марта. При том, својом посетом Поточарима, самовољним финансирањем антисрпске Дураковићеве општинске самоуправе и Владином ресорском подршком петоколонашким пројектима писања заједничких регионалних уџбеника историје XX века, Александар Вучић свесрдно помаже одржавању и пропагирању мита о сребреничком „геноциду” и наводној српској кривици.
Колико процес придруживање ЕУ онемогућава Србију да било шта стварно предузме у одбрану међународноправног и уставног положаја Републике Српске, толико су самој Републици Српској везане руке ЕУропским опредељењем њених досадашњих влада. Позиција Републике Српске на ЕУропском путу БиХ личи на борбу уловљене штуке, која се отима на удици, док је крај обале чека мередов риболовца. Споља се кроз исцрпљујућу борбу поредак власти у Републици Српској до дестабилизације исцрпљује у борби за одбрану преосталих атрибута суверености, док се изнутра одвија евроинтеграциони процес инсталирања нормативих, кадровских, интересних и идеолошких унитаристичких структура. Тихо кочење, а потом и заустављање еуроинтеграционог процеса, уз спољнополитички ослонац на Русију, једино може да озбиљно и далекосежно спречи унитарицазију БиХ.
Тако се на свим питањима, па и на питању одбране Републике Српске долази на почетну тачку наше окупације – ССП и процес придруживања ЕУ. Овај процес претвара Србију у НАТО логор на рубу Источног фронта, без икаквих моћи да води самосталну спољну, одбрамбену, националну, образовну, економску и било коју другу политику. Из перспективе ССП лажни цар Вучић Мали, неодољиво подсећа на бугарског председника Росена Плевнелиева за кога је „Крим, Украјина. А Украјина то је Европа”.2) Живи били па видели! Јер није проблем у Вучићу и у предизборним лажима, већ у десуверенизацији Србије кроз процес придруживања ЕУ, који ће сваког српског политичара, независно од његових намера и убеђења, претворити у лажног цара, варалицу и пајаца у НАТО циркусу Србијиног политичког живота. Уместо варљивих личних патриотских гаранција са предизборних скупова, било чијих и било кога, Србији и свеколиком Српству су потребне озбиљне и трајне нормативне гаранције суверености у виду раскидања ропских ланаца ССП и Партнерства за мир.
