Сећа ли се неко шта се догодило са „Авала филмом“? Било је то пре свега два месеца. Не, готово нико се у данашњој Србији тога не сећа. Зашто грађане Србије није брига за судбину „Авала филма“? Убедљиву већину у нашем друштву уопште није брига за „Авала филм“. Заправо, Зашто их није брига ни за историју наше (југословенске, па српске) кинематографије, нити за стање у ком се налази наша култура?
У драматичном обраћању јавности наш прослављени редитељ Горан Марковић је рекао: „Данашњи дан је победа тајкунског лобија над онима што је стварало историју српског и југословенског филма. Већ колико сутра, тај споменик наше киноматографије ће нестати по оној истој логици по којој је укинут и последњи динар који је ова држава давала за свој филм. Нека им је на част“. Културна баштина једне земље отишла је у бесцење, а да се за тим, у истој тој земљи, нико није ни окренуо.
Да ли је ово победа „тајкунског лобија“ или пораз свих нас? Један у низу пораза свих оних људи којима је до државе стало. Тајкуни, под тим или неким другим именом, постоје у сваком систему. Са што мање муке покушавају да зараде што више. Није проблем у тајкунима, њих је било и биће их у сваком историјском раздобљу, у свим државама на свету, већ у општој депресији и апатичности српског друштва. Да је српско друштво дигло свој глас, стало у одбрану „Авала филма“ и наше културне баштине, не би постојао тајкун који би то могао да савлада, нити власт која би тако нешто могла да игнорише.
Истина, наше филмаџије и део културних делатника су покушали да пробуде успавану јавност, укажу на озбиљност проблема и последице свега. Авај, њиховима апелима готово се нико није одазвао. Претпостављам, већ ће се наћи појединци који ће дрвље и камење осути по народу. Последњих деценија се у делу наше јавности одомаћила накарадна интерпретација тезе о „паланачком духу“, према којој Срби такви какви јесу и не могу бити претерано заинтересовани за „високу културу“. Према овој школи мишљења, такви какви јесу, Срби су предодређени да чине геноциде, етничка чишћења и узрокују сталне ратове у комшилуку. Међутим, да бисмо схватили шта се у нашем друштву дешава и сагледали размере катастрофе у земљи, нужно је да једном престанемо да пребацујемо одговорност на народ. Тај исти народ живи тешко, под притиском, већ пуне две и по деценије, радећи по неколико послова за бедне наднице, борећи се против многобројних неправди и неистина. Немамо право да му било шта замерамо. Недавно је Мустафа Надаревић лепо описао како народ живи, рекавши: „ово није живот-ово је тест издржљивости“.
Одговорност за стање у земљи и друштву није на народу. Већ на елити. Елита, ма како овај појам дефинисали и шта под њим подразумевали, се свих ових година понашала неодговорно. Било је ту пуно конформизма, срачунавања које је ставове исплатљивије бранити, вођења логиком незамерања већима и моћнијима, а мало искрености и храбрости. Због тога, претходних деценију и по можемо окарактерисати као време неспособности да сагледамо куда идемо. Српска елита је подржавала приватизације некадашњих индустријских гиганата, када се друштвена имовина крчмила у бесцење; ћутала је када су сакривене иза пароле „Европа нема алтернативу“ владајуће гарнитуре растурале правни поредак земље за рачун туђих интереса; осим часних изузетака, није уопште показала да је брига за дешавања на Косову. Немачки пастор Фридрих Мартин Нимелер је писао тридесетих година ХХ века: „Када су нацисти дошли по комунисте, ја сам ћутао; јер нисам био комуниста/Када су затворили социјалдемократе, ја сам ћутао, јер нисам био социјалдемократа/ Када су дошли по синдикалце, ја се нисам побунио; јер нисам био синдикалац/ Када су дошли по мене, није преостао нико да се побуни“.
Заједно са бугарским колегом Калојаном Методијевим покушао сам да у једној расправи дођем до појма којим бисмо описали данашњи идеолошко-политички образац. Дошли смо до одреднице „неолиберални фундаментализам“. Шта се под тим подразумева најбоље је описао Џорџ Буш млађи, када је у инаугурационом говору подвукао: „Долазим да успоставим слободу, били ви спремни или не“. Уместо либералног принципа да свака моћ мора почивати на пристанку, у неолиберланом фундаментализму се моћ исказује континуалним наметањем решења која се на крају морају усвојити. Безалтернативност неолибералног пута и недовођење у питање оних ствари које су проглашене за врховне истине, неке су од главних карактеристика овог поретка. Због тога је и демократски систем компромотиван, пошто институције не служе заштити интереса грађана, који их кроз порезе и доприносе и финансирају, већ изградњи новог поретка кроз који ће бити штићени интереси недржавних актера, корпорацијских идентитета и крупног капитала.
Неолиберални фундаментализам убрзава процесе слабљења моћи државе и растакања традиционалног друштва, користећи за то најразноврсније механизме. У Србији, конкретно, то су и убрзана приватизација и затварање свих оних индустријских капацитета који им нису требали, и успостављање новог система кроз усвајање „одредби еврозаконодавства“, и територијално сакаћење проглашавањем Косова за некакву државу, и понижавање свих нас кроз приморавање да све те „нове реалности“ прихватимо. На крају, дошло се и до културе. Како растурити један народ, његово историјско памћење и традицију, ако се не затре његова културна баштина?
Сваки фундаментализам је лош. Као што су у историјским коридорима залутали национализам и комунизам, тако је сада залутао и либерализам. Последице свега што нам се дешава су већ страшне. Вероватно је, биће још горе. Оне су се могле спречити да смо били способни да сагледамо куда идемо и где ће нас све ово довести. Да смо успешније бранили наше привредне капацитете пред неолибералним глодарима, не би био нападнут политички систем и преко њега све остале секторске политике; да смо били истрајнији у одбрани интереса нашег друштва и земље у секторским политикама, теже би дошло до територијалног сакаћења земље (не би било никога да легитимизује нови статус тзв. Републике Косово); да смо чвршће наступали у косовским преговорима остало би мање простора за напад на нашу културу.
Уколико је део наше културне елите желео да одбрани „Авала филм“, онда је морао да почне са тим много раније, оглашавајући се око других тема. Тада би и народ више веровао елити, па данас не би био незаинтересован пред претњом да историја наше кинематографије једноставно нестане. Да се раније није ћутало, данас би све било другачије.
Сада, просуто млеко се не може вратити. Из свега се могу извући неке поуке. Ако данас српска елита научи нешто из свега овога, сутра ће бити другачије. Јер, борба против фундаментализма се не може ограничити на једну тему, нити водити на једном фронту. Та борба је системска и, све су прилике, потрајаће.
слика http://dispet.org/2013/07/dejan-kozul-politika-sutnje/
