ЛИБИЈА: БАНДИТИ-РЕВОЛУЦИОНАРИ И ОУН

Савет безбедности ОУН је први пут подвео резултате рада Мисије у Либији откако је Мисија формирана у септембру прошле године. На разматрање Савету дат је извештај Генералног секретара ОУН о ситуацији у Либији, који је  у ствари требало да чланове Савета безбедности убеди у потребу продужетка рада Мисије. Што је и учињено. Савет безбедности ОУН је продужио рад Мисије на следећих 12 месеци и прецизирао њен мандат. Према новом мандату Мисија је добила задатак да либијским властима помогне у одређивању националних потреба и приоритета на читавој територији Либије; у обезбеђењу примата права и праћењу поштовања људских права и њихове заштите; у обнови друштвене безбедности; у борби са незаконитим ширењем свих врста оружја и било којих материјалних средстава за оружје (посебно су наведени преносни зенитно-ракетни комплекси).

Без обзира што се извештај Генералног секретара трудио да деловање нових либијских власти прикаже максимално позитивно, ипак није успео да избегне, а да не укаже на оно што се у Либији заиста дешава. У извештају Бан Ки Муна постоји информација о ратним дејствима  снага Либијске Џамахирије које настављају да се супротстављају НАТО/ОУН-овим окупаторима  и локалним колаборационистима. Отпор обухвата највеће градове у земљи: Триполи, Бани-Валид, Куфру и друге.[1] Генерални секретар ОУН, покушавајући да ублажи озбиљност ситуације, деловање снага отпора је назвао „чаркама“, а то није једина неозбиљност у свом извештају, који не само да није објаснио  суштину онога што се дешава, већ је још више замутио ситуацију. Тако се, уз нове власти у Либији и „поборнике бившег режима“ одједном необјашњиво одакле појављује и трећи субјект – некакве „револуционарне бригаде“. Ко су оне, које територије контролишу, под чијом се командом налазе – о свему томе у извештају Бан Ки Муна нема ни речи. Али зато из самог текста извештаја постаје јасно зашто је тај субјект био неопходан: „Револуционарне бригаде настављају са хапшењем лица, за која се сумња да су помагали бивши режим, настављају њихова ислеђења, чак и ако се не зна где се то врши,  као и контролу познатих  затворских центара… бригаде сумњиве подвргавају мучењима и према њима се грубо понашају, због чега је долазило и до смрти затвореника… Таква ситуација је најкарактеристичнија за Триполи, Мисрати, Зинтан и Гарјан“.[2] Е, сада је све јасно: испоставља се да нове либијске власти са тиме немају никакве везе: криве су неке фантомске „бригаде“. Истина, поставља се сасвим  друго питање: ако те бригаде делују и у Триполију, онда шта је то, што контролише „влада“?

Ништа није тужнији ни извештај И.Мартина, специјалног изасланика Генералног секретара за Либију, који, пошто је на служби у Либији, позван је на заседање Савета безбедности управо да би детаљно објаснио ситуацију на лицу места. Међутим, и он је потврдио да у земљи постоје неке „наоружане бригаде“, али ко су оне и коме се подчињавају „као и пре – остаје нејасно“.[3]

Отворенији је био Шалкам,  стални представник Либије у ОУН, који је директно изјавио да „постоје делови земље у којима држава није успела да успостави контролу“, да „тамо нема полиције и судова“ и, шта да се ради, нове власти не могу да сносе одговорност за оно што се дешава у тим областима. Ето зашто Шалкам није прецизирао који део земље обухватају те територије, над којима власт нема контролу. Према међународном праву ова или она власт представља правну владу уколико контролише комплетну територију. То је dejure. Defactoсе ћутећи признаје да влада  треба да контролише бар већи део земље. А управо ни тога нема у случају са ПНС (прелазним националним саветом). Те су зато „међународни посредници“ принуђени да измишљају приглупе извештаје.

Власти „нове Либије“ знају да њихове главе могу да слете док трепнеш. Зато је на сва звона ударао представник Либије у ОУН: „Познато нам је да неки од бивших лидера Гадафијевог режима спремају преврат. Последњих дана су ухапшени чланови више наоружаних група. Они су преносили планове саботаже и бомбардовања за Триполи. Гадафијеви агенти шаљу у Либију новац ради организовања саботажа“[4]. Шалкам је изјавио да је Савету безбедности и Међународном кривичном суду послао снимке телефонских разговора у којима је бивши председник владе Либије Багдади Али ал-Махмуди (који сада живи у Тунису) лично давао инструкције о вршењу саботажа. Недељу дана после тога у СБ ОУН је већ говорио „премијер“ Либије Абдел Рахим ал-Киб, који је преклињао Савет да прекине ембарго на испоруку оружја Либији.

Да, да, „влади“ гори под ногама! Да би спасио садашњи режим СБ ОУН је прекинуо ембарго на испоруку оружја Либији, који је био уведен под тачком 14 резолуције 1973, мада тачке 9 и 10 резолуције 1970 (заједно са изменама, предвиђеним у резолуцији 2009) нису укинуте – ипак се отпор народа према новоформираним властима наставља. Али на молбу да се Либији врате финансијска средства која јој је „западна демократија“одузела – те исти демократе из неког разлога нису ништа рекле. Резолуција је само „дала налог“ Комитету за санкције „да као сталну обавезу врши надзор осталих мера, које су уведене резолуцијама 1970, 1973 и 2009“ и само према Либијској инвестиционој управи и Либијском афричком инвестиционом портфељу“, а такође је одлучила да Комитет, који, можда може и да укине те санкције, али само уколико „то буде практично сврсисходно“.[5]   

Под заштитом Мисије ОУН и њеног шефа И.Мартина тренутно се води специјална операција на пребацивању бандита сиријске „опозиције“ у Либију. Обзиром да се ова чињеница прочула[6]  И.Мартин је покушао да ствар представи тако, да то уопште нису бандити, већ „избеглице“ које покушавају да се склоне од крвавог режима Башара Асада. Међутим, свакоме ко зна да гледа у географску карту је сасвим јасно де се „бежати“ из Сирије у Либију може само ако се избори са територијом Јордана или Израела, а после тога – и територијом Египта. И све то само да би се добио кров над главом у земљи највећег „благостања“! Такви и не могу да се назову избеглице, већ тркачи-маратонци. Објашњење је, обрни-окрени, глупо. Међутим, никога не узнемирава истинитост тих објашњења. Заседања СБ ОУН су одавно постала узор цинизма и лицемерја, светска сцена за ширење лажи, чији је циљ да обезбеди подршку јавног мњења за најкрвавије и најподлије злочине.

9. марта је у Женеви на заседању Савета за људска права званично поднет извештај Међународне комисије за испитивање грубог кршења људских права у Либији. Њен председник Ф.Кирш (бивши председник Међународног кривичног суда) је изјавио да је у Либији било злочина против човечности и војних злочина. Рекао је да је неопходно да се изврше допунска истраживања о поступању НАТО-а у Либији, као и о околностима под којима су погинули Моамар Гадафи и његов син Мутасим.     

Представник Русије у Савету ОУН за људска права је за извештај међународне комисије рекао да је „недовољно избалансиран“. То је, наравно,   превише дипломатски изречено. То, да су као резултат војних акција НАТО-а у Либији вршени многобројни злочини, је добро позната и документована чињеница. Да  се само присетимо бомбардовања Злитана 9. августа 2011. године, које је за последицу имало погибију преко 80 људи, међу којима и 30 деце. Или бомбардовања телевизијског центра у Триполију, у јулу 2011. године. Баш  је чудно да ни те, ни многе друге (макар само највеће по броју) погибије људи од бомби НАТО  тај извештај Комисије није ни поменуо. Иако у том Извештају постоји специјалан део „Смрт Моамера Гадафија и његовог сина Мутасима“, закључци правника изгледају заиста чудни. Тако Комисија тврди, да без обзира на многобројне захтеве, она није добила извештај о аутопсији, већ само фотографије тела, што не омогућава да се утврди узрок смрти. Али је то ипак Комисији омогућило да закључи да је „смрт Моамера Гадафија немогуће  квалификовати као ратни злочин“[7]. Чланови Комисије, познати правници, су се направили да су новајлије у правничком послу, и да нису приметили ни видеоснимак изругивања над Гадафијем, ни изјаве његових убица. За ту, изузетно важну чињеницу, да је усмрћен заробљеник, искусни правници су одлучили да није правно битна.

Дискусија у Савету безбедности ОУН у марту ове године о ситуацији у Либији и резултати рада Комисије ОУН за истраживање су показали да се наставља спровођење плана о претварању Либије у „зону сумрака“ светске политике, некакву симбиозу Ирака и Сомалије, место неконтролисане „тихе појаве“ оружја, извлачења бесплатне нафте и припреме бандита за нове револуције. Међутим, све док се не сломи отпор снага Либијске Џамахиарије, такав план ће моћи да буде уништен.