Први пут од избора Доналда Трампа за председника САД, у Вашингтону, 22. марта 2017. године догодило се јавно ватрено антитерористичко крштење челника америчке дипломатије Рекса Тилерсона. Он је министрима из 68 држава Глобалне коалиције за борбу против екстремистичке организације «Исламска држава» (ИД) обећао да ће ова коалиција предвођена САД «искоренити глобалну претњу – Исламску државу и смрт Абу Бакру ел Багдадију, на исти начин на који је оснивач Ал Каиде Осама бин Ладе убијен у мају 2011. године». У вези с тим је нагласио да је амерички председник тражио од Пентагона свеобухватан план да се «искорени тог гнусног непријатеља планете». Очекивано, у завршној декларацији, 68 чланова глобалне коалиције, између осталог, истакнуто је да су «уједињени у одлучности да елиминишу ту глобалну претњу».
Упутно (нужно) је поменуте обећавајуће и оптимистичне поруке са скупа дотичне антитерористичке коалиције посматрати у општем контексту блиске прошлости и упоредити их са реалношћу на терену, па поуздано закључити да је реч о упитној коалицији и конфузно-опасној намери њеног предводника по међународни мир и безбедност.
Прво, подсетимо се да је после терористичких напада Ал Каиде на тлу САД 11. септембра 2001. године тадашњи амерички председник Џорџ Буш у складу са поруком «ко није с нама, против нас је – наш непријатељ», створио међународну коалицију од преко 100-нак држава и обећао да ће уништити Ал Каиду. Војном тромесечном операцијом (октобар-децембар 2001) у Авганистану, где се налазио штаб Ал Каиде, разбијени су састави Ал Каиде и талибана, њеног домаћина. Међутим, главнина Ал Каиде се склонила на територију суседног Пакистана, иначе «верног» члана Бушове антитерористичке коалиције, где је тек после десет година (2011) откривен и ангажовањем америчких специјалних снага убијен њен вођа Осама бин Ладен. Велики број припадника Ал Каиде је напустио Авганистан и под стварним и лажним идентитетом се расштркао (разместио) у преко 90 држава, осим у појединим арапским земљама попут Ирака. Упркос томе, амерички и британски лидери су лажно оптуживши Ирак да подржава терористичку Ал Каиду, у пролеће 2003. године извршили војну инвазију на ту државу, окупирали је и створили повољне услове за оптимални васкрс Ал Каиде. Вишегодишњи устанак ирачког народа против коалиционог окупатора предвођеног САД, посебно отпор Ирачана сунита, био је под снажним утицајем Ал Каиде и у правом смислу «експлодирао» и проширио се ван Ирака (у Сирији), нарочито у фази захукталог тзв. «Арапског пролећа» (2011/12). Финални и врхунски резултат побуњених ирачких и сиријских сунита (салафиста) је јавно верификован 29. јуна 2014. године, тако што је њихов вођа (калиф) Абу Бакри ел Багдади прогласио калифат «Исламска држава» (ИД) на заузетој територији Ирака и Сирије величине нешто веће од Велике Британије.
Друго, подсетимо се да је актуелну «глобалну (антитерористичку?) коалицију» основао бивши амерички председник Барак Обама, у септембру 2014.године, наводно с циљем да уништи ИД. За време његовог мандата, коалиција је одржала укупно девет тенденциозних (промашених) састанака, јер углавном је договарала сопствено ангажовање усмерено ка свргавању легитимног председника Сирије Башара ел Асада, кроз пружања подршке ИД, Ал Каиди, разним исламистичким фракцијама и оружаним саставима «умерене опозиције». Стога, не изненађује зашто је ИД пренета у наслеђе актуелном америчком председнику, кога, по свему судећи, утицајни рестлови из бивше администрације покушавају да увуку и запетљају у замку, из које се тешко може извући без озбиљних последица по сопствени ауторитет и кредибилитет САД. На такву могућност указује приличан број порука са недавног десетог састанка «глобалне колаиције», а помињемо неке.
Преглед чланова ове антитерористичке коалиције, између осталог, указује на то да је приличан број од њих имао тајну или јавну запажену улогу у устоличењу ИД и све до данас није битније променио такав свој став. То је посебно изражено кроз њихову перцепцију дозвољеног тероризма ИД и Ал Каиде против режима у Сирији, негирања суверенитета Сирије и покушаја негирања доприноса Курда у борби против ИД у Ираку и Сирији. Затим, на њену фаличност указује чињеница о томе да иако самопроглашена ИД обухвата делове територије Ирака и Сирије, Сирија није члан ове коалиције, нити су Иран и Руска Федереција њени чланови, чији допринос је највећи у борби против ИД у Сирији. У још већој мери зачуђује чињеница о томе да је Тајван (одметнута кинеска провинција) члан коалиције, а НР Кина није њен члан, а посебно запрепашћује то што је привремено насилно отета јужна српска провинција – самопроглашена псеудо држава (приватна држава Клинтонових) «Косово» члан ове коалиције. О каквом је члану «антитерористичке коалиције» реч, поменимо само две чињенице: (1) њен актуелни премијер Хашим Тачи је због учешћа у више терористичких напада на припаднике полиције Србије, од стране Окружног суда у Приштини, 11. 07. 1997. године у одсуству осуђен на казну затвора у трајању од 10 година и за њим расписана међународна потерница и (2) на стручном скупу «Албанци и муслимани на Балкану», одржаном 12. марта 2017. изнети су званични подаци да се «самопроглашено Косово суочава од 2012. године са повећаним учешћем грађана на страни терориста у ратовима у Ираку и Сирији – 316 Албанаца и исламиста са Косова регрутовано је у редове ИД, уз још 140 лица која су ратовала у Ираку и Сирији и вратили се на Косово». Најзад, поменимо и следећу актуелну чињеницу: Почетком марта 2017., шеф Националног савета за безбедност међународно признатог парламента у Тобруку (Либија) Тарик ел Џаруши, поводом оружаних напада исламиста у тој земљи, изјавио је агенцији Спутњик да су паравојне «Одбрамбене снаге Бенгазија» у спрези са симпатизерима Ал Каиде и Муслиманске браће напале нафтна постројења, и да «иза тих напада стоје Италија и Велика Британија, које су подстакле исламисте на акцију, јер желе да ставе под своју контролу тамошње нафтне терминале». Дакле, два члана ове коалиције су у дослуху са исламистичим тероризмом.
Изложени узорак чињеница основано упозорава на могућност да је реч о антитерористичкој коалицији коју карактеришу двоструки стандарди у вези са исламистичким тероризмом, који се своде на опасан авантуризам: у савезу са «подобним» терористима борити се против «неподобних» терориста ради остваривања својих геополитичких циљева. Међутим, осим сумњичавих намера многих њених чланова, у много већој мери забрињавају обриси најављеног плана за борбу против ИД, чија евентуална реализација може да угрози ионако крхки мир на Блиском истоку, и несумњиво, и светски мир. На такву могућност указују поруке америчког државног секретара Тилерсона, саопштене на састанку коалиције: «Као коалиција, ми се не бавимо националном конструкцијом или реконструкцијом. И даље разрађујемо детаље плана за Сирију, али могу рећи да ће Сједињене Државе појачати притисак на Исламску државу и Ал Каиду. Такође, приликом прекида ватре, покушаћемо да успоставимо привремене безбедносе зоне, како би избеглице могле да се врате кући» (http://www.glasamerice.net/a/tilerson-jači-pritisak-na-islamsku-državu/3779091.html).
Две чињенице овакве поруке указују на њену једностраност и велику опасност по светски мир. Прво, занемарује (губи из вида) пресудан значај превентивних противтерористичких мера на територији сваке државе чланице коалиције, чијом се ефикасном применом исламисти онемогућавају да регрутују и индоктринишу односно «прозводе» терористе и «готове» терористе спречавају да оду из матичне земље ради прикључења ИД (према доступним подацима из 2015. године, у оружаним саставима ИД било је око 20.000 особа из око 50-так земаља). Друго, ниједна држава у савременом свету није успела да ангажовањем оружаних снага трајно елиминише терористичку претњу националној безбедности, нити је пак такав циљ остварила нека коалиција држава. Насупрот томе, евидентна је намера ове коалиције да уништење ИД првенствено оствари ангажовањем својих оружаних снага. Наведено, између осталог, потврђује изјава министра одбране Републике Србије Зорана Ђорђевића, који је учествовао на састанку коалиције. Он је 23. марта изјавио да ће Србија свој допринос борбе против ИД дати донацијом 30 тенкова Т-55 ирачким снагама безбедности.
Реализација тог циља на ирачкој територији, углавном није спорна, будући да постоје одређени споразуми између ирачких власти и предводника коалиције (САД). Међутим, намера за уништење наоружаних састава ИД, Ал Каиде и других исламистичких фракција на територији Сирије, без сагласности суверених власти Сирије и одобрења Савета безбедности ОУН представља велики ризик. На такву ризичност је почетком фебруара ове године упозорио шеф сиријске дипломатије Валид ал-Моалем. Он је реагујући на изјаве да би Саудијска Арабија и Турска (обе подржавају «умерене побуњенике» у Сирији) могле да пошаљу своје копнене трупе у Сирију, као део војне акције САД против екстремиста ИД, рекао: «Свака копнена интервенција на територији Сирије без одобрења владе ће се сматрати агресијом којој морамо да се одупремо». Такође, важно је имати на уму то да се по позиву сиријског суверена, у Сирији налази контингент оружаних снага Руске Федерације, који подржава оружане снаге те земље у борби против ИД.
Очевидно, предводник коалиције (САД) одлуком да поред већ одраније ангажованих ваздухопловних снага, без сагласности сиријског суверена упути и копнене снаге у Сирију за борбу против ИД, преузима велики ризик. Ризик се огледа у томе што је планом борбе против ИД предвиђено да се амерички контигент јачине око 1.000 војника (400 је упућено почетком марта 2017.) ангажованих против упоришта ИД у граду Рака, ојача контигентом између 15.000 и 30.000 војника. Према Тилерсоновим «привременим зонама стабилности», у ствари «заштићеним зонама» и «зонама забране лета» промовисаним на самиту коалиције у Вашингтону (22. марта), овај копнени контигент уз ваздухопловну подршку омогућио би избеглицама да се врате у своје домове и обезбеђивао од било чијих напада. Имајући на уму тајни дослух између претходне администрације САД и многих других чланова коалиције и појединих исламистичких фракција у Сирији и отворену подршку тзв. «умереним» побуњеничким групацијама, постоји велики ризик да се у предвиђеним «заштићеним зонама» нађу многи терористи. То претпоставља оправдану могућност да оружане снаге Сирије или њен руски савезник нападну терористе у «заштићеној зони» коју бране Американци. Одговор Американаца би представљао озбиљан оружани конфликт, чији исход је тешко предвидети. Претходни амерички председник је имао на уму овакву могућност (опасност) ради чега је одбио да донесе одлуку о формирању «сигурносних зона» и «зоне забране летења» за делове територије Сирије под контролом ИД.
Стога, евентуално истрајавање САД на успостављању наговештених «привремених зона стабилности» у Сирији, с једне стране, искомпромитовати ће план за безусловно уништење ИД и повећати раздор између појединих држава чланица коалиције (нпр., између САД и Турске), и са друге стране, директно ће провоцирати сиријски режим и његове савезнике, дакле, угрожавати мир и стабилност у региону и читавом свету. Наиме, реално је очекивати да ће у «заштићеним зонама» наћи уточиште многи «војници» ИД и Ал Каиде. На такву могућност упозоравају сазнања из претходних година, када су наоружани побуњеници сиријске «умерене опозиције» део оружја које су добијали од појединих чланова Обамине (сада Трампове) коалиције уступали припадницима ИД и Ал Каиде. Затим, уколико САД успоставе «привремену зону стабилности» на простору где живи курдска национална мањина, чији припадници су се доказали као веома успешни борци против ИД, мало је вероватно да ће Турска благонаклоно гледати на такву «зону», с обзиром на то да иако тенденциозно, Турска Курде у Сирији и Ираку сматра терористима.
Несумњиво, кључно питање у погледу најављеног успостављања «привремених зона стабилности» гласи: зашто би сиријске власти и Руска Федерација, чији допринос је највећи у досадашњем уништењу ИД пристале да упитна антитерористичка коалиција противно међународном праву и без одлуке СБ ОУН преузме контролу над деловима Сирије, који би постали недоступни за нападе њихових оружаних снага? Претпоставља се да «глобална коалиција» неће учинити такав неразуман уступак, између осталог, зато што су у току преговори о дипломатском решавању сиријске кризе. У супротном, било какав једнострани поступак «глобалне антитерористичке коалиције» на сиријском тлу погодоваће «преобликовању војника» ИД у «умерене побуњенике» опозиције и провоцираће нове сукобе, односно угрожаваће регионални и светски мир и безбедност.
