После Берлинског конгреса (1878) они наивни су вероватно помислили да се запад одрекао свог политичког утицаја на Балкану. Остављајући Селџуцима-Османлијама на управљање велики део оног хришћанског Балкана. У том делу Отоманске империје већ навикнути на неправде православци су наставили своју борбу да преживе. Бориће се свим расположивим средствима за основно право сваког човека, слободу. Отомане то није спречавало да наставе свој зулум над хришћанима, али ни запад да своја интересовања сада пребаци на нешто друго. То друго је одувек за римокатолике и Англо-Саксонце било прво, материјално. То су у овом случају свакако природна и рудна богатства.
Садашњост нам је најбољи показатељ и сведок те западне похлепе, покварености и лицемерне бриге за истину и правду. Сва њихова „људскост и хуманост“ се своди на изазивање нових жаришта, да би у прљавим и непотребним сукобима они могли да извуку своју материјалну корист и добит. Некад су се главни интереси сукобљавали око рудних богатстава као што су злато, бакар и угаљ… Њима су данас придодати нафта, гас … Одувек су немири, ратови и сукоби на свим деловима планете настајали или се нагло ширили са доласком западних „миротвораца“.
Градили су они тако своје опстајање и напредак на туђим ресурсима, богатству, крви и животима. Што је другима несрећа била већа то је западној „демократији“ био лакши пут да изврши планирану крађу, отимање туђе имовине и ресурса. Зато и не чуди да док се после Берлинског конгреса границе на терену још нису чврсто ни утврдиле рударски стручњаци (Немачки, Француски, Енглески…) детаљно и темељито су изучавали природна и рудна богатства балканских земаља. Ту је запад био врло „педантан“, њих туђи животи нису спречавали да чине све оно што су сматрали за своју корист. Чекали су само прави тренутак у ком ће свом неминовном будућем плену „помоћи“, тако што ће „болеснику извући јастук испод главе, да лакше испусти душу“.
Исто тако су радили и веровали и стари Германи, а новонастали то преточили у познати мит о Нибелунзима, као темељ будуће пангерманске традиције! Миту насталом за време великих сеоба народа у V и VI веку након чега се усмено преносио. Негде у XII веку мит је записао непознати песник преточивши га у „херојски“ еп. Дуго је овај еп био заборављен а онда је поново почетком XVIII века добио на популарности. Поставши тада обавезна лектира у школи и неизбежна књига у приватним библиотекама Немаца. Управо овај еп су користили у пропагандне сврхе и током рата са Наполеоном 1815.године. Петер Галзнер германиста и стручњак за средњи век на универзитету у Бону о томе је рекао:
„Људи су се у различита времена идентификовали са различитим деловима епа. На пример, са верном супругом Кримхилдом у време Бидермајера од 1815 до 1848. Од 1871. почео је узлет Зигфрида. Песма Нибелунга је у Првом светском рату била култ, дело које је требало да покрене људе и улије снагу војницима. Након што је рат изгубљен, песма Нибелунга се поново појављује, овога пута као утеха и подршка великој нацији која је доживла пораз на војном пољу.” (1)
Херман Геринг комадант немачке авијације 30.јануара 1943 непосредно пред пад Стаљинграда је одржавши говор пред официрима Вермахта рекао:
„Сви знамо за моћни херојски еп о борби којој равне нема. Зове се „Борба Нибелунга“. Они су се пробијали кроз ватру, гасили жеђ својом крвљу, али су се борили до краја…“ (1)
Сваки народ има своје јунаке, митове и епове, нама остаје закључак да су немачки засновани на патуљцима. И као што су по митологији Нибелунзи опевани у епу из XII века уствари патуљци који живе у подземљу чувајући некакво благо, Германи су живећи на својим митовима наставили да свој живот своде на отимање и чување украденог блага. Тиме су уствари показали своје определење да наставе да живе у свету подземља, заслепљени материјалним и тиме у немогућности да виде ону праву светлост. Њихова коб је да су пратећи свој мит о патуљцима и сами заувек остали људски патуљци.
Заправо су банкари и индустријалци плански финансирали истраживања рудних богатстава и ширење мита о Нибелунзима. Све са циљем почетка великодржавних припрема за главни пројекат „Drang nach Osten“ (продор на Исток). Тако под маском изградње железнице, као носиоца прогреса и напретка у тим далеким, егзотичним земљама Леванта (левант – у општем значењу исток, источне земље), желе за почетак да стигну од Берлина до Багдада. У античком Риму се за Левант употребљавао назив Ориенс – исток, од тога је настала реч Оријент. Отуда и назив воза „Оријент експрес“ који је требао да представља само новог „Тројанског коња“. Успешно маскирајући његов полазак из Лондона, преко Париза и наравно следственог Беча, све до далеког Багдада!
Управо земље источног Медитерана Сирија, Либан, Јордан и Египат на којем су се у прошлости смењивале разне цивилизације попут Асираца, Вавилонаца, Феничана, античких Грка и Римљана запад је одредио као свој дугорочни циљ. То свакако неће бити први покушај западне „цивилизације“ да се наметне како она то уме. Покушавао је запад то већ у периоду од IX до XIII века са неколико пљачкашких похода европских феудалних војски. Преобучени у лажно духовно рухо и под видом некаквих крсташких ратова већ су чинили на тој териториј своја злодела. За оне верујуће много је битније да је управо то простор на коме је пре нешто више од 2.000 година настало хришћанство. Немојмо наивно веровати у случајности. Ако су случајности откуд опет тај простор баш сада у центру светских дешавања?
У сваком случају да би новоосмишљена пруга „Оријент експреса“ стигла до циља морала је да пређе преко Србије. Тако су Србији наметнути „усрећитељски кредити“ за изградњу деонице кроз тадашњу кнежевину, која у то време ни колске путеве није имала сређене. Као ни данас ни тад се Србија није питала шта је за њу прече. Једноставно се морала европеизирати по њиховом, утерана у покорност без милости! Како тада тако и сада, само су то данас неки нови коридори и ауто–путеви који служе интересу великих али не и српског народа. Српски народ се ту најмање пита.
Србија те путеве гради не баш повољним кредитима повезујући територије које су Срби ослободили још 1912 године. Које су требале и да остану српске али су нас „мили“ савезници из њих као рецимо и из луке Драч избацили својим политичким одлукама. То их сада не спречава да нас натерају да територије са којих су нас они неправедно избацили повезујемо. Иако је јасно да је то у овом моменту за Србе се само не пожељно. Или можда српски народ стварно ништа не разуме, па тиме рецимо ни важност пута до Тиране?
Вратимо се ипак „Оријент експресу“. Далеки Багдад, био је тада отоманска земља, а великогерманске приче потакле су и писца авантуристичких романа Карла Маја да се укључи у „патриотску“ кампању, серијом романа о „дивљем Курдистану“, који ће се најзад „цивилизовати“. Од тог првог европског наметнутог кредита, сусрећу се Срби са „добронамерним корисним саветима“, како да се „безболно“ прилагоде захтевима моћних, који не воде рачуна о српским приоритетима, али и те како воде рачуна о експлоатацији у своју корист! Као и што већем задуживању Србије. Свака сличност са садашњошћу је намерна.
Ови кредити потакли су младе школоване Србе тог времена да реагују на различит начин. Као и данас и тада смо имали групу оних која је мислила да је парче у туђој руци увек лепше и веће, и да ми треба да будемо део неке туђе среће. То су били они „учењаци“ проматеријално, проунијатски и проевропски опредељени, чијих нажалост следбеника и потомака и данас имамо много. Они су чинили све да убеде Србе да треба што пре да утрче у змијски загрљај „напредне“ Европе. Сва срећа било је и оних других чија је душа била испуњена светосављем и чија срца није напустила вера и истина. Њима је без двоумљења вера, народ и Отаџбина Србија била на пијадестолу.
Нажалост већ тада је Србија добила поделу која ће је пратити до дана данашњег… Уз њих ће то време обележити и бројни синови странаца који су у Србију дошли на позив кнеза Обреновића, да раде и зараде, притом и просвећујући младу кнежевину. Те су им се деца спонтано одлучила да постану Срби а неки и да узму Православље. Постајући тако не само бољи Срби већ и свеснији од многих који су то били изгледа само својим рођењем. Оно што су они чинили осећајући то својим неупрљаним душама њихови рођаци у тој „демократској“ Европи нису никако разумевали, а још мање одобравали. Млади западни школарци чистог срца, међу првима су препознали покварене намере великих из те „културне Европе“. Потакнути тиме покренуше широку кампању указивања на њене зле намере!
Увидели су они како су њихови предаторски рођаци давно изгубили душу у намери да потчине тек признату кнежевину. Турбуленција у XX веку, ратови и порази, али и победе, нове идеје и покушаји стварања заједничке државе, учинили су да се већина тих бораца за боље сутра наше Отаџбине потисне у заборав. Данас се Србији намећу неки нови странци који глуме саветнике попут Блера, … Као и „пријатељи“ који желе „добро“ Србији али су је ето „само мало“ дисциплиновали бомбардовањем и убијањем невиних као рецимо Клинтон, Шредер … Морамо зато јасно да направимо разлику између државничке политике и приватне политике некаквих пајаца.
Време је да се сетимо како су се звали и како понашали они који су заиста волели Србију и њен народ а нису то били рођењем попут Ђорђа Вајферта, Станислава Кракова, Франтишека – Фрање Заха … Не смемо да дозволимо да због ових данашњих злотвора са запада оне праве оставимо заборављене. Време је да се обрише прашина заборава са оних који су се делом својим уписали у незаборав. Јер су они превасходно бранили српски национални интерес, а не као ови данас које желе да нам се наметну и који нас убеђују како је за нас „здраво и добро“ да нас мало убијају.
Сећајући се оних правих значемо да препознамо и ове данас, видећемо да су они неупоредиви а разлике међу њима непремостиве. Да се исто тако потсетимо да разум одавно међу Србима постоји, када је препознавање „европских доброчинитеља“ у питању. Да нам је као дан јасно како данас покушавају проширивање некакве „природне“ Албаније. Државе која се и родила неприродно, договором великих, на туђем тлу, уз посредовање и отоманског и аустроугарског окупатора, уз аминовање Британаца и Француза, али никад не и Срба. Да су ови наши данашњи западни „усречитељи“ њихови слепи следбеници. Можда су неки заборавни али их онда ми морамо подсетити на оно што је бугарска историчарка и научница Теодора Толева утврдила из њихових архива и списа.
„Тајне конференције са приложеним Меморандумом представљају документе од великих важности када је посреди политика Аустроугарске на југозападу Балкана крајем XIX и почетком XX века. С једне стране, у њима је садржан програм спољне политике Дунавске монархије у том делу Европе, а с друге – откривају процес израдње и усвајања поменутог програма.
Овај програм има два дела, један стратешки, а други тактички. Стратешки део обухвата стварање албанске нације с циљем краткорочног заустављања Србије и Црне Горе, као и спречавања њиховог савеза; дугурочно циљ је да се Русија и било која друга словенска државна творевина на југозападној граници Монархије, одвоји од важних приступа Медитерану и азијском делу Османског царства…“ (2)
Данас наши врли „пријатељи“ са запада управо настављају са истом политиком и циљевима са којима су започели и прошли век. Измишљају некакве нације попут Албанске, нове државе, културе, кроје границе по својим интересима, изазивају сукобе, праве ратове, отимају, лажу, бомбардују… Раде оно једино што знају, новим злочинима прикривају своје старе злочине. Ми у томе не смемо и нећемо бити саучесници, светосавска душа то мора да препозна и то им јасно стави до знања. Можда не можемо променити свет, али свој смер развоја сигурно можемо.
Да би то и успели не можемо бити неми посматрачи, не можемо дозволити да неко понижава и омаловажава наше жртве. Заборављајући прошлост нећемо моћи ни у будућност. Управо историја мора да нам буде та јасна светлост која ће нам осветлити и показати прави пут. Слобода и слава може доћи само онима који су о њој сањали али и њој јасно својим делима тежили. Наше претке живот није мазио, довољно их је научио остављајући нама онај лакши део да пут бирамо проучавајући њихове животе. Учинимо ли то биће нам потпуно јасно да не можемо живети даље дозволивши западу да управља нашим душама.
Зато ако желимо даље, завиримо у своја срца и дозволимо светосавској души да нам покаже онај једини могући пут. Кренемо ли одлучно њим не смемо гледати ни лево ни десно. Једини поглед на који имамо права је храбро и незаустављиво напред ослањајући се на искуства својих ђедова. То искуство ће нам јасно показати да не смемо да очекујемо а још мање да тражимо од запада ништа, али зато од себе морамо дати све. Морамо да живимо своје снове и да искрено њима тежимо. У прошлости смо то знали значи и да сада то можемо. Раширимо храбро крила своје светосавске душе и онда ће нам само небо бити граница.
Шетњу смо давно почели али нисмо завршили, зато што нисмо још скупили храбрости да раширимо крила. Морамо се за то охрабрити јер нас тада више нико неће моћи ни спутавати ни зауставити…
(1) http://www.dw.com/sr/ko-su-nibelunzi/a-3575000
(2) Теодора Толева – Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације.
