Бесан на СПЦ и мислеће Србе, који су ипак спречили да југословенска скупштина озваничи Конкордат којим се РКЦ промовише у државну веру, чим Славко Кватерник (бивши пуковник КуК војске и окупаторски управник града Београда у Великом рату) 10. априла 1941.године прогласи фашистичку НДХ, запутиће се Алојзије Степинац, хрватски метрополита и надбискуп загребачки 11. априла у службену посету истакнутом усташком прваку Миловану Жанићу, члану привремене владе задуженом за унутрашње послове, док по његовој наредби Мачекова полиција по унапред сачињеним списковима хапси Србе, дотадашње државне чиновнике, као већ осведочено „доказане непријатеље“ тек проглашене НДХ.
Већ 12.априла у после подневним часовима, посетиће у Банским дворима Степинац са пратњом и Славка Кватерника, да би му изразио своје најбоље жеље за срећу, бољитак и напредак хрватског народа у самопроглашеној држави НДХ. Уједно ће му изразити и своје саучешће за губитак брата Петра, који је као усташки терориста организовао оружану побуну у граду Цриквеници, где је командант места, капетан бојног брода Мирко Блајвајс, југословенски патриота иако католик, наредио војсци да пуца на терористе а међу мртвима је био и Петар Кватерник, организатор пуча. Одмах по његовом приспећу 16. априла у Загреб, посетиће Степинац и самог поглавника НДХ Анту Павелића, да му изрази своју пуну подршку.
Овим је радњама резервни југословенски официр Алојзије Степинац, починио дело велеиздаје Отаџбине и то у рату, јер Југославија као држава још увек постоји, а руше је уз спољње агресоре и унутрашњи издајници. (Србима на жалост добро позната чињеница у XX веку.)
Време је да српски историчари то дело тако и квалификују у светлости науке, а ван уплива покварене политичке интриге у доба „братства-јединства свих наших народа и народности“.
Својом посланицом од 28. априла 1941.године, дао је Степинац пуни духовни легитимитет фашистичкој НДХ и као син хрватског народа и као првосвештеник „свете цркве“. У њој ће дане њеног стварања назвати – „часовима у којима не говори више језик, него крв својом тајнови том повезаношћу са земљом у којој смо угледали свијетло Божје и с народом из ког смо никли“ – казујући тако да му је добро позната и нацистичка теорија „тла и крви“.
Ценећи да је куцнуо дуго жељени час, именоваће Света Столица Алојзија Степинца за Vojnog vikara sine titulo целокупне хрватске фашистичке војске, о чему ће га лично обавестити Рамиро Марконе, папски легат код НДХ а опширно ће описати загребачко гласило „Хрватски народ“.
Војни викар Степинац именоваће већ 20. јануара 1942.године војне душобрижнике у јединица ма хрватске војске и поделити им жупничку јурисдикцију, а за своје заменике именоваће Стјепана Вучетића и Вилима Цецељу, као већ истакнуте усташе.
Војни свештеници у хрватској фашистичкој војсци имали су истакнуту улогу у потицању припадника оружаних снага на вршење масовних убистава, у оквиру државног пројекта геноцида над Србима. Као и остали многобројни свештеници РКЦ и они су за своје заслуге одликовани високим државним одликовањима фашистичке НДХ. Подршка РКЦ фашистичкој НДХ трајала је колико и та држава сама, о чему најбоље сведочи посланица хрватских бискупа од 24.марта 1945.године.
Као стручно тело Ватикана, “Света Конгрегација за Источну цркву“ послаће војном викару Алојзију Степинцу и писано упутство о превођењу „несједињених“ (православни) на „праву веру“, након што је Степинац именовао трочлану бискупску комисију за (насилно) прекрштавање Срба. Дивљачко пљачкање имовине СПЦ, уништавање храмова и манастира од којих су многи били значајни културно-историски споменици а не само верски објекти, неће спречити првосвештеник „цркве у Хрвата“ све док није донета државна одлука НДХ да ће се основати ХПЦ („Хрватска православна црква“). Тек у новембру 1941.године, Бискупска конференција НДХ којом он председава, упућује захтев световним властима да се престане са даљњим уништавањем храмова СПЦ. Степинац није реаговао ни на уништавање синагога од којих су такође многе биле значајни културно-историјски споменици, на тим просторима.
Заједно са још 11 свештених лица РКЦ биће Степинац именован у Хрватски сабор 1942. године, и лично ће одржати поздравни говор, пре него што поглавник Анте Павелић крочи у Маркову цркву у Загребу. (У старом језгру града на Маркову тргу, уз истоимену цркву налази се и сабор и влада РХ.) Укључивањем у Хрватски сабор као његов члан, успоставио је Алојзије Степинац пуну световну сарадњу са фашистичком НДХ, иако је већ био укључен као војни викар али по именовању Свете Столице, која је тиме заправо отворено подржала НДХ а и даље имала дипломатске односе са југословенском владом у Лондону. Као члан сабора и првосвештеник „цркве у Хрвата“, одбациваће упорно Степинац све сумње ватиканских званичника, до којих су ипак стизале оптужбе о масовним злоделима геноцида над Србима, почињеним од стране хрватских и муслиманских војника НДХ. Без икаквог срама он ће те оптужбе назвати „србијанском пропагандом“, упорно остајући код тог става до самог краја фашистичке НДХ.
Сачекао је мирно долазак партизана у Загреб 6.маја 1945.године, давши пре тога одобрење редовницима у католичким самостанима да сакрију усташке архиве али и опљачкане вредности и део злата богатих Срба и Јевреја, који су убијени у логорима НДХ. Одобрио је да се терористи из покрета „крижара“ који се убацују из Аустрије и Италије сакривају у самостанима РКЦ, у оквиру успостављеног пројекта „пацовских канала“ Ваатикана, где се доказани ратни злочинци злонамерно преименују у борце против „комунистичке пошасти“.
Тек када је дошао у лични сукоб са Josipom Brozom (Tito), јер је одбио да подржи пројекат јачања протестантске Старокатоличке цркве у Хрвата, биће оптужен на основу стварних а не измишљених доказа, за сарадњу са фашистичким режимом НДХ, али не и за потицање хрватских фашистичких војника на дело геноцида против Срба, Јевреја и Рома.
Хрватски су комунисти плански почели кампању за порицање геноцида који су починили Хрвати као народ, а не никакви усташки „марсовци“ како су то пласирали у својим иступима.
Иако су хрватски комунисти плански негирали геноцид, Ватикан је ипак био незадовољан самим суђењем и посебно изнетим доказима о улози РКЦ у сарадњи са фашистичком НДХ.
Степинац је осуђен на 16 година робије и губитак грађанских права. Робијао је 5 година у затвору Лепоглава, где му је чак уређена и просторија за молитву, а додељен му је и РКЦ свештеник (осуђени усташки јатак) као министрант (помоћник).
Ватикан је одмах после пресуде донео декрет о екскомуникацији свих који су морално или физички учествовали у суђењу надбискупу (разуме се католика, те то обухваћа и самог Josipa Broza, али га нису посебно именовали).
После сукоба са руководством Коминформа, да би побољшали укупни однос са земљама грађанске демократије, донета је одлука да се Степинац упути у своје село Крашић да тамо остатак робије проведе у конфинацији. Чак му је омогућен и редован одлазак у сеоску цркву, али без његовог учешћа у миси (служба код католика). Ипак, да покаже своју моћ Ватикан је баш на највећи празник нове Југославије, Дан Републике (29.XI) 1952.године, прогласио Степинца кардиналом, упркос доказане чињенице да је ратни злочинац. То је довело до тренутног прекида дипломатских односа Југославије и Ватикана, који ће се поновно успоставити тек 1970. године.
Иако су католици мањинска верска заједница у Великој Британији, искористио је Ватикан британске РКЦ бискупе за покретање кампање подршке Алојзију Степинцу, добро знајући за већ испољену пословичну србофобију и антијугословенство политичара на Темзи.
Кампања је попримила толики значај и обим да је чак и књижевник Грахам Грин учествовао у њој, а 1955.године снимљен је играни филм „The Prisoner“ („Заточеник“) са Алеком Гинисом у главној улози. Степинац се у њему тенденциозно приказује само као жртва комунизма, а уопште се не помиње његова улога у насилном покатоличавању Срба, улога војног викара и јатака ратним злочинцима. Иако су многе тада светске личности подржале ову кампању, госпођа Елеонора Рузвелт је одбила своје учешће и јавно жигосала организаторе за злоупотребу.
Степинац је преминуо 1960.године од болести (леукемија) и супротно законској одредби о сахрани робијаша, одлуком власти дозвољено је да се сахрани у загребачкој катедрали.
Одлуком Ватикана наследио га је кардинал Фрањо Кухарић, који је тада у Ватикану био челник Конгрегације за пропаганду вере. Кухарић је интензивно наставио активности на провођењу Степинчевог пројекта „13. стољећа кршћанства у Хрвата“ као и пропагирање захтева за посвећење Алојзија Степинца, користећи чињеницу да је њега на месту новог челника Конгрегације за пропаганду вере наследио немачки кардинал Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI. После смрти тврдоглавог Загорца Josipa Broza (Tito), већ у октобру 1981.године започет је поступак за беатификацију кардинала Алојзија Степинца. На захтев челника РКЦ у Хрватској, у склопу припрема за беатификацију „Лојзека“, донео је сабор 30.травња (април) 1992.године одлуку, да се судски процес Алојзију Степинцу квалификује као „монтирани политички процесс“, и поништава се у целости!
Потом, Конгрес кардинала и бискупа РКЦ, на седници од 5. маја 1998.године, једногласно доноси одлуку о „мучеништву“ Алојзија Степинца, кандидујући га тако за свеца!
Још само да се реши та преостала „ситница“ око броја покланих Срба током трајања НДХ, па да се ипак настави са идејом „светог Лојзека“ о католичењу Србије, јер ЕУнијати успеше и да натерају СПЦ да уместо са Ватиканом као адресом за дијалог, тобожњи дијалог воде са наследницима „Максових месара“ као физичких извршилаца скривене жеље Светог Оца, који ипак понајбоље уме да опере руке, чак и од доказаног геноцида.
Речи тадашњег патријарха СПЦ Германа, на освећењу обновљене православне цркве у Јасеновцу (то је било српско насеље) – ДА ПРАШТАМО МОРАМО, ДА ЗАБОРАВИМО НЕ МОЖЕМО – пророчки опомињу челнике СПЦ који ће водити тобожњи „дијалог“ (и то о умање њу броја покланих Срба) да неки Свети Отац ипак не би морао и да клекне у Јасеновцу, који су још хрватски комунисти брижно уредили као парк (за сваки случај).
