Oве ће године „црква у Хрвата“ обележити 120 година рођења блаженога Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, једног од промонтора NDH, осуђеног ратног злочинца, који је као наводна „жртва монтираног комунистичког процеса“ рехабилитован, упркос доказа о његовој активној улози у процесу насилног покатоличавања православних Срба, у фашистичкој хрватској држави.
Протекао је већ дужи временски период од његовог проглашења „блаженим“, што је радо учинио тадашњи свети отац Ivan Pavao II, ранији краковски бискуп Војтила, изразити русофоб и тврди бранилац „војујуће Кристове цркве“, потписник споразума PAX AMERICANA, којим се разара дотадашњи глобални однос два светска политичка блока који се не воле, али се баш оружјем и не сукобљавају.
Као будућа NATO „демократска пешадија“, овим су споразумом Хрвати имали одлучујућу улогу у насилном разбијању државе Југославије, спремни да оружјем подрже словеначке клерикалце, када они пером и интригама доведу до усијања опстанак у заједничкој држави. Обећано им је да ће се ратни злочинац Алојзије Степинац прогласити за католичког свеца, да се слави широм света у католичким државама.
Но, како каже српска пословица — човек снује, а Бог одлучује – , те нестиже папа Војтила да доврши свој започети посао, швапски сe наследник одлучи сувише брзо на своју абдикацију са трона Св. Петра, те тако врели кромпир западе у јеловник „доброг“ оца Франциска, баш случајно језуите из Аргентине, где су потомци хрватских фашиста- усташа нашли другу драгу домовину, док се „лијепа њихова“ није напокон „демократизовала“ и доспела у своју милу матицу звану ЕU!
Чим се ближе примицала ова округла годишњица, тим су чешће са Каптола (уобичајени назив за средиште RKC у Хрватској) активно лобирали за коначно решење статуса премилог Lojzeka, како би се детаљно посветили свечарским припремама.
Али оћеш јест, сложеност будућег посвећења се јасно сагледавала из речи тадашњег папског нунција у Загребу Giuliа Einaudiа, који је после мисе (служба) за покој душе Војтиле, хрватским бискупима дословно казао – „Imate za kim žaliti, jer više nemate prijatelje u Vatikanu“!
То се одмах потом видело у премештању генералног секретара бискупске синоде, Николе Етеровића, на нову дужност у Немачку, удаљавајући га тако из самог Ватикана.
Етеровић је уживао нарочиту наклоност покојног папе Војтиле, а био је изразити заговорник испуњења свих хрватских жеља.
Када су хрватски бискупи оркестрирано покренули акцију у Ватикану, да напокон успешно окончају своје дуго стрпљиво чекање, у Загребу је као папски нунције столовао Alessandro D’Errico, дипломата који је на брдовитом Балкану службовао од 2005.године, где је најпре стигао у Сарајево након свог претходног службовања у Пакистану, да би потом од 2010.године успешно службовао у Црној Гори, те од маја 2012.године у Загребу.
Веома добро упознат са сложеним католичко-православним односима у некадашњој заједничкој држави Југославији, одмах је препознао намере хрватских бискупа, и њихову журбу. Како је уживао велико поверење у Ватикану (ужива га још увек!), његова запажања и сугестије су имале пресудан утицај на светог оца Франциска, који је чврсто одлучио да на своја крхка плећа не товари „криж искушења и покоре“, проглашавајући ратног злочинца за католичког свеца!
Зато је радо прихватио сугестију, да се оформи заједничка комисија са православним свештеницима СПЦ која ће на основу објективне и документима поткрепљене анализе, дати стручно мишљење о Алојзију Степинцу, сагледаном у светлу његове непосредне улоге у процесу насилног прекрштавања већ крштених Срба у фашистичкој хрватској држави НДХ, која их је претходно својим расним законима изопштила из те државе, која је проглашена само за Хрвате и „хрватско цвијеће – муслимане“, уз недодирљивост швапских фолксдојчера!
Тако отпоче необјављени сукоб између врха „цркве у Хрвата“ и дипломатског представника Ватикана, који је попримао све оштрији тон, како је Талијан показивао отворен критички наступ без дипломатске слаткоречивости, објективно критикујући девијације у дотада недодирљивом „трећем сталежу“, како се верски службеници називају у католичким земљама.
Али, ни каптолски оци нису остали дужни нунцију, отворено га прозивајући да слуша тадашње политичаре Весну Пусић и Зорана Милановића, а драг му је и Милорад Пуповац, што је најбоље сагледано након његовог излагања на седници HBK (Хрватска бискупска конференција) у једном пакосном питању, које гласи – „Čije Vi stavove ovdje zagovarate, Papine ili Vesne Pusić“?
Ипак, за време свог службовања у Хрватској, Alessandro D’Errico је аргументовано уверио папу да део хрватских бискупа не подржава и не следи промене које он заговара, јер су дубоко закопани у мрачној фашистичкој прошлости!
Додуше, и ватикански су документи остали дубоко закопани за радознале очи српских владика, те заједничка комисија прећутно замрзну „истраживачки рад“, а сам Alessandro оде на Малту, на своју нову дужност!
Није зато никакво изненађење, да су управо ови „закопани бискупи“ и покренули кампању подизања споменика блаженом Lojzeku, као што је недавно учињено у месту Зрин на Банији, насељу где су почињени стравични злочини над Србима 1941.године, те је у заједничкој послератној држави кроатокомунистичка власт променила и само име места, како би се потисле страшне успомене код претекавших Срба!
У склопу тих њихових „откопаних“ активности, покреће се и кампања за доказивање „хумане улоге“ Алојзија Степинца, који је у писму упућеном поглавнику Павелићу (од 21. јула 1941.године) након што је из Загреба депортовано више од 2000 Жидова, истакао своју „забринутост“ због “nečovječnog i okrutnog postupanja s nearijevcima”, залажући се да се отпремање не врши у пренатрпаним, пломбираним вагонима, нарочито на удаљена места, али притом ни једном речју не осуђујући саму депортацију, и потом и ликвидацију Жидова!
Поклоници блаженога Lojzeka, нарочито се клоне да цитирају његов запис у дневнику од 27.марта 1941.године, где је записао — „Hrvati i Srbi dva su svijeta (…) koji se nikada neće približiti osim čudom Božjim. Shizma (tj. pravoslavlje) najveće je prokletstvo Evrope, skoro veće nego protestantizam. Tu nema morala, nema načela, nema istine, nema pravde, nema poštenja.”
Његов се проендехашки ангажман ипак најбоље манифестује у „Katoličkom listu“ од 12.travnja (април)1945.године, где је поводом четврте годишњице постојања NDH, на насловној страни објављена слика Анте Павелића и пригодни наслов – „Hrvatski narod – hrvatska država – Katolička crkva na veliki i slavni dan 10. travnja 1941. stupiše u čvrstu i srdačnu međusobnu vezu”!
Када је створена кроатокомунистичка држава, надбискуп Степинац није заузео оштар став против ње због страдања њених противника поткрај и након рата (наводни „масакр у Блајбургу“), али је рикнуо као гневни лав,чим је аграрном реформом одузет RKC голем део дотадашње црквене имовине, из чијих прихода није хранио гладне, а нарочито бринуо о српској козарачкој деци смештеној у дечје логоре, под надзором часних сестара!
Време је и да српски историчари даду свој стручни допринос овој Lojzekovoj obljetnici (читај годишњица!), као би се најзад почело размотавати замршено клупко улоге самог Ватикана у насилном прекрштавању Срба током NDH, и деловању викара (војни свештеник) NDH, на коју функцију је Лојзека именовао сам свети отац, наследник трона Св.Петра, а не поглавник Анте Павелић или хрватски сабор, у чијим су посланичким клупама седела једанаест католичка свештеника!
Да је време за такве научне анализе, најбоље казује изнето мишљење Ивице Маштрука (некадашњи амбасадиор СФРЈ у Ватикану, а потом и први велепосланик „демократске“ Хрватске) у ком истиче, да је папин стратешки циљ доћи до Москве, а пут до тамо води преко Београда!
LOJZEK – уобичајено називање ALOJZIJA у Хрватском Загорју
