Да одмах објасним наслов! Онај „ђаво“ нису македонски Албанци. Они су само агресивна мањина која уз подршку матице и „међународне заједнице“ угрожава већину продукује кризе.
Поводом посљедње, Скопље су, у интервалу од неколико недјеља, посјетили редом Могеринијева, Хан и Туск и вратили се у Брисел празних руку. Високи функционери ЕУ покушали су да убиједе предсједника Иванова да повјери мандат Заеву, који је мимо изборног програма своје партије прихватио преуређење Македоније према тиранској платформи Едија Раме. А Меркелова се у Ла Валети састала са Груевским са истом намјером. Иванов је још од формирања државе први македонски лидер који се храбро супроставио „међународним“ притисцима и добио масовну подршку народа на улицама широм земље. Из Брисела паниче како ће криза у Македонији бајаги запалити читав Балкан и малтене изазвати трећи свјетски рат, а амбасада САД у Скопљу без рукавица оперативно ради „да се то не догоди“, а сви су се удружили поради „мира и стабилности у региону“.
Сваком је јасно да је најновију гужву изазвао премијер Груевски када се осјетио довољно јак да се супротстави дугогодишњој албанизацији Македоније по инструкцијама „међународне заједнице“. Односно, када се отворио и према Москви и зато је кажњен неком врстом полу/не/успјеле „ненасилне револуције“. Наравно, повод за манифестацију меке моћи „made in USA“ против легалне и легитимне владе у Скопљу рутински је „откривен“. Вјеровали или не: „Премијер Груевски је прислушкивао телефоне опозиционих политичара“. А то је, јел да, неопростив гријех у савременим демократијама, попут САД, гдје власт, онако по демократски, прислушкује све грађане, а не само опозиционе политичаре као Обама Трампа. И то не само код куће него и у иностранству, непријатеље и савезнике, а и све остале. Постоји, наравно, битна разлика. Груевски је само локални „корумпирани диктатор“, док је предсједник Бил Клинтон диктирао глобално, а државна секретарка Хилари мито од мултинационалних компанија усмјеравала у приватни „Фонд породице Клинтон“.
Међутим, све је почело још прије четврт вијека … Током ’93-’94. више пута сам одлазио у Скопље. Гостољубиви, весели, вриједни, мирољубиви и скромни Македонци по свим прогнозама били су најрањивији дио распаднуте СФРЈ. Сви око њих јачи, а сви им нешто оспоравају: Албанци – територију, Грци – име, Бугари – језик, а са Србима нису успјели да се договоре око Југославије. Иако је Македонија прије Тита била „јужна Србија“ и у њој живио велики број Срба, Милошевић је рекао: „Нека слободно иду, молиће да се врате!“ Предсједник Киро Глигоров, који је, као савезни функционер, највећи дио живота и политичке каријере провео у Београду, отворено је нову државу ставио под заштиту САД. Македонски народ био је југоносталгичан и са југом Србије и даље одржавао везе као и док су били у заједничкој држави. Сви су и даље радо говорили српски, у трафикама у центру око хотела „Гранд“ (сада „Холидеј ин“) – сва београдска штампа. На власти је била коалиција бивших комуниста и реформиста: Глигоров – предсједник државе, Стојан Андов, на челу Собрања. Нова-стара елита није била ни антијугословенска ни антисрпска, ни националистичка ни сепаратистичка, него под девизом „боље први у селу него пети у граду“. А у Скопљу се живјело боље него икад јер су САД економски „помогле“ транзициону елиту преко санкције према Србији. Међународни контролори на граници жмурили су на једно око да би понешто робе прошло мимо санкција, а Македонија је убирала екстрапрофит. Практично, скраћена Југославија је силом санкција помагала своју бившу сиромашну републику.
Сусрети са предратним београдским знанцима из савезних студентских редакција, колегама Шкарићем, Поповским, Мирчевим, реформистима Андовом и Камбовским, познанство са Андоновим који је запамтио моје чланке у НИН-у. Сви су постали министри, амбасадори и функционери у првој транзиционој власти Кире Глигорова. И, најзад, дужи разговор са интелигентним, искусним и слободоумним предсједником Киром, кога сам познавао као савјетника Анте Марковића и из сусрета на Охриду. Кажем му да сам из претходних контаката стекао утисак да је веома омиљен међу млађим интелектуалцима. „Не зато што си им створио националну државу, него зато што си их спасио од рата са нарогушеним а јачим окружењем, али замјерају ти да превише попушташ Албанцима.“
Устаје из фотеље у предсједничком кабинету и показује ми на мапи западну Македонију у којој доминирају Албанци. „По традицији чувају закопано оружје и у залеђини имају Албанију. А ми немамо ништа. Јуче су овдје сједили лидери двије албанске партије. Позвао сам их да ми објасне зашто бојкотују попис становништва.
Навели су неких 5 разлога, и ја им кажем да прихватам све њихове услове и потпишем, с тим да синоћ, у ТВ дневнику, позову свој народ на попис. Ниједан се није појавио, да би и даље могли да тврде да их има 50 одсто, а не ни 30 одсто. Није то као Косово у срцу Србије. Они би могли једног дана да званично прогласе сецесију пола Македоније. Да војно интервенишемо, ем немамо чиме, ем бисмо били оптужени да смо оружано напали мањину. Ето, видиш, зашто сам попустљив. Морамо маневрисати до уласка у ЕУ и НАТО, а дотле имамо америчку заштиту.“
Послије је дошла шокантна вијест: предсједник Македоније тешко повријеђен од подметнутог експлозива у аутомобилу, а починиоци никада нису откривени. Упркос помоћи експерата ФБИ (?!). Киро је једва преживио и послије дугог опоравка само на кратко наставио предсједничке активности. Да ли је, одласком кормилара, млада држава у бурама регионалних превирања изгубила компас, или је сам кормилар заузео погрешан курс према Албанији и Турској као рјешењу односа са великом мањином? Из данашње перспективе, дугорочан ослонац на САД показао се као кобна грешка, као и свако жртвовање идентитета и суверенитета било коме или чему. Вашингтон, као ни Брисел, нису ријешили спор Скопља са Атином око имена државе. Без тога Македонија и данас безнадежно дрежди у предворју ЕУ. А на обали Охридског језера већ је оронуо модерни конгресни центар специјално саграђен за конференцију НАТО-а, који је још ко зна кад требало да убрза пријем Македоније у војни траснатлантски савез.
У међувремену, земља је полако тонула – економски већ послије скидања санкција Србији, политички – тако што је олаке уступке македонске већине албанска мањина примала са незахвалношћу. Покровитељство једине суперсиле претворило се у жртву Македоније пројекту стварања Велике Албаније. Чврст и вјешт отпор Груевског добио је изборне гласове већине, подршку предсједника Иванова, придружио им се народ на улицама не само Скопља. Поради „мира и стабилности у региону“ и „владавине права“, тројац из врха ЕУ, Меркелова и амбасадор САД Бејли топло им препоручују већинску владу националне мањине (Заев са двије удружене албанске странке) федерализацију земље, језик албанске мањине као други званични језик, те да признају „српско-македонски геноцид“ над Албанцима. Ваљда зато да би са жртвама измишљеног геноцида од трећине постали већина. Индиректно их подржавају Кирини и остарјели пулени из прве македонске владе, дајући испред привилегованог НВО сектора изјаве да је најважније поштовати формалне процедуре, а за опстанак државе мање-више.
Прије више од деценије, у интервјуу за „Гардијан“, Тимоти Гартон Еш је питао Али Ахметија да ли македонски Албанци теже сецесији и добио јасан одговор: „Зар ви не можете да замислите мене за десетак година као предсједника Македоније?“ Не сјећам се да ли су прије или послије тога академици МАНУ предложили сецесију источног дијела Македоније да би се спасило оно што је још увијек било македонско. Асоцира на Ћосићеву идеју о благовременој подјели Косова, која је, такође занемарена
Посљедњих година на повратку са љетовања у Грчкој бизарна слика усред Скопља. Многи су већ писали да је најужи центар града претрпан предимензионираним бистама великана из македонске историје, почев од Александра великог, Климента охридског, па и оних чија је припадност македонској традицији спорна. Фигуре неких ефемерних савремених личности замјењују ограду на два моста. Критике са естетског, историјског, урбанистичког становишта могу бити тачне, али ради се о симболичком отпору македонског идентитета и суверенитета који је угрожен из западног дијела de facto подијељеног града. Ђачке екскурзије дефилују и слушају илустровани час историје о националној прошлости, о јунаку који је освојио пола свијета, о просветитељима који су створили ћирилицу. А у окружењу су подигнуте монументалне зграде државних институција у неокласицистичком стилу и поред капија, знаковито, плоче са цитатима Мајке Терезе. Знајући стрпљиве, трпељиве и помирљиве Македонце можда шапатом оду, као готово јединствен случај народа кога више има у дијаспори него у домовини. Како је кренуло, можда баш ти оспоравани споменици остану и једино од македонске Македоније, или ће, на другој страни, бити изазов да то прво поруши.
Суперсила више није толико моћна да „што не може милом – може силом“, као у вријеме када је Србија рјешавала проблем КиМ, али да заметне грађански рат на национално-вјерској основи, то још увијек и те како може. Поготово када се са њом скоро 30 година „заједно тикве саде“, па се сада Али Ахмети о свему консултује са амбасадором Џесом Бејлијем, а власт иде да му се жали.
Надајмо се да су се Македонци на вријеме пробудили и да ће издржати!
