Сходно изјавама актуелне опозиције, недавним дешавањима у Народној скупштини Републике Српске у низу медија настоји се умањити или игнорисати свака сличност са тзв. „македонским сценаријем“. При томе се заборавља да преврат у Македонији није почео дешавањима у згради Собрања, већ знатно раније. Дио „македонског сценарија“ био је и упад терористичке групе у Куманово. Македонске службе безбједности су, уз не мале жртве, неутралисале терористичку групу, а догађај је за посљедицу имао хомогенизацију Македонаца, те се од примјене насиља (што је дало резултат у Украјини) одустало, а прибјегло другим методама. Закључено је да је новац јаче оружје. Зато је измишљен Заев. Стране амбасаде за њега су се лако опредијелиле, из простог разлога. Заев има родбинске везе са Албанцима.
Он је на брзу руку постао фактор на политичкој сцени. Његови сљедбеници добијали су по 1500 долара из Сорошевог фонда. Услиједила је афера прислушкивања чланова владе Николе Груевског, а снимке је Заеву обезбиједила обавјештајна служба једне западноевропске земље. Долази фаза разапетих шатора пред зградом Собрања и организовање протеста. Учесници су добили нових 1500 долара по особи. Протести су трајали све до сукоба пред Собрањем, када је на сцену ступио Хојт Ји и наложио да опозиција и Груевски заједно треба да формирају владу с тим да министар унутрашњих послова мора бити из опозиције. Груевски је то прихватио, а прелазна влада је додатно дестабилизовала прилике.
Избори су одлагани све док испитивање јавног мњења није указало да су веће шансе политичког блока окупљеног око Заева. Иако су многи Албанци гласали за Заева и његову партију, на шта је указао лидер ДУИ, највеће партије Албанаца, партија Николе Груевског ВМРО/ДПМНЕ освојила је више гласова, што јој сходно Охридском споразуму даје право да са најснажнијом албанском партијом формира власт, али се то није догодило. Предсједник Македоније, Ђорђе Иванов, Заеву није хтио дати мандат све док није био изложен великом притиску Хојт Јиа. Тако је поништена воља македонског народа исказана на изборима и наметнута воља Албанаца. Коалиција Груевског замијењена је коалицијом окупљеном око Заева (већинских албанских партија које су обезбиједиле тијесну већину).
Између метода које користе они који желе срушити власт у Српској и методологије преврата који се у Македонији догодио могу се повући бројне паралеле. Медијске припреме, избор и дизајнирање извршилаца рађени су по принципима Џина Шарпа. Заев је цијело вријеме оптуживао Груевског за корупцију и „ненародну полицију“, која, по Заеву, „спроводи насиље“, што је било потпуно нетачно. Полиција није бранила власт, нити је учествовала у општој тучи у згради Собрања. Да ли се са оптужбама на рачун полиције које износи Савез за промјене (СЗП) уочава сличност? Представници опозиције су „осули паљбу“ на полицију и министра Лукача без икаквог разлога. Колико јуче су били пуни хвале за његов рад. Похвале су износили и јавно, на скупштинским сједницама. Повод за напад на министра Лукача је преувеличана акција полиције у заштити засједања Народне скупштине, а ради драматургије измишљене су „дуге цијеви“. Заев није имао „оружје“ којим би нападао Груевског, све док му странци нису доставили снимке и транскрипте прислушкиваних разговора Груевског и његових сарадника. Савез за промјене је у ревизорском извјештају видио главни лајтмотив, а подлога је, као у Македонији, „корумпираност власти, криминал, корупција“ и сл. Главна теза гласи – власт је поткрадала буџет. Оно на шта нису рачунали је да ће предсједник Народне скупштине маестрално амортизовати њихову почетну иницијативу и скупштинско засједање премјестити у сусједну салу. Пошто „побуњеницима“ полиција није дозволила да наставе са нередима, министар Лукач је постао главна мета. Заборавили су да полиција чува ред и мир, обезбјеђује институције, те је несувисло питање: „Шта ради полиција у скупштини“. То питање нису постављали 25 година. Када су увидјели да је блокада скупштине доживјела дебакл, „побуњеници“ су од РТРС тражили да организује емисију у којој ће учествовати заједно са представницима власти. Током емисије су се трудили да оправдају своје поступке, а било је видно да се поједини боје хапшења, јер је министар Лукач најавио покретање поступка против оних који су оштетили туђу имовину (тргање гласачких картица, отимање туђих докумената, оштећење конзоле за гласање). Уједно, представници СЗП су обзнанили да ће наставити са својим активностима. Идеја је да траже чешће наступе на РТРС како би збунили и учинили неодлучним гледаоце ове ТВ куће. Користиће омиљену мантру – оптужбе за криминал и корупцију на рачун владе и предсједника Српске (познате лекције из књиге Џина Шарпа) и све оно што смо већ видјели у Македонији. Уосталом, о чему је министар безбједности Мектић два дана разговарао са Заевом током његове дводневне и ненајављене посјете БиХ? Намеће се и низ других питања. Шта је садржај разговора који су Денис Звиздић и Мирко Шаровић водили у Сарајеву са емисарима са Косова? Шта је био циљ боравка челника Изетбеговићеве Странке демократске акције у Рашкој и Турској?
Прилично непримјетно је прошла изјава Џонатана Мура, сада већ бившег шефа Мисије ОЕБС у БиХ, дата у априлу ове године у Бијељини, да на нивоу БиХ више нема политичке стабилности и да у Савјету министара и Предсједништву БиХ не постоји консензус. То је било озбиљно упозорење да за БиХ долазе лоша времена. На чињеницу да на нивоу БиХ нема јасне већине нису реаговали ни ОХР ни друге међународне организације присутне у БиХ. Није реаговао ни Брисел. Међутим, реакција Брисела се призива поводом збивања у Српској. Чека се само насиље на улицама и интервенција полиције. Као и у Македонији, у БиХ и Српској дјелују бројне невладине организације стимулисане Сорошевим новцем, које се јавности настоје представити као „љевичари“ и демократе које уводе праведну власт, а у ствари су револуционарне организације, дизајниране да инсталишу политичке програме и режиме лутака који ће бити у функцији англо-америчких олигархија. У Српској су им циљеви предсједник Додик, министар Лукач, и, наравно, Народна скупштина. Уједно и Влада Српске. Уочљива је и градација захтјева којом се постиже драматургија док се не мобилишу шире социјалне структуре. Тако је РЕСТАРТ, организација која настоји анимирати грађане за улична окупљања, „подигао улог“. Раније су тражили оставку министра просвјете и културе Дане Малешевића, а током посљедњег окупљања тражили су оставку Владе Српске. Није искључено поновно изазивање нереда и физичког насиља у Народној скупштини, након чега би се позивали медији, амбасаде, Сарајево, Брисел, Меркелова, којима би се упућивали вапаји како су народни посланици заробљени, да из безбједносних разлога не смију изаћи из зграде Народне скупштине, те би се тражила интервенција СИПА. А најважније ће бити да медији догађаје пренесу драматично, како би се издејствовао долазак делегације из Брисела за преговоре о прелазној влади због „смиривања тензија у Републици Српској“. И наравно, у том сценарију појавио би се и неизоставни Хојт Ји. Медији, нарочито западни, указивали би да је за ЕУ веома важно смиривање прилика у БиХ јер се може дестабилизовати регион.
С друге стране прилично видљиво теку операције Тиране на Косову и планови за отцјепљење јужне Србије. Бројне су пријетње албанских званичника везано за стварање Велике Албаније, неке су упућене и Бриселу, ако „Албанија и Косово брзо не уђу у ЕУ“. Вријеме је да Београд јавно упозори Албанце да неће толерисати оружане упаде на сјевер Косова нити покушај устанка ОНА на југу Србије, и да ће реаговати на сваки напад на Србе. Због албанске реторике на терену се ради процјена безбједности НАТО снага на Балкану, јер би ствари, по обичају, могле измаћи контроли. Разлога за забринутост има. НАТО није сигуран да ли би Русија војно интервенисала и „на узди“ држала војне ефективе нападача на Србе ракетама Калибар, те политички и материјално помогла Србе. Шири сукоб на Балкану не одговара ни Меркеловој, ни ЕУ. Оно што додатно брине јесте да се у Албанији и на Косову ствара територијална платформа за прихват јединица Исламске државе које се очекују из Сирије као и побуњеника са сјевероистока Ирана.
