„Када су Бошњаци у проблемима, Турска не може да спава“, поручивао је више пута Ердоган. Заузврат, у ноћи неуспјелог државног удара у Турској, Бошњаке у Сарајеву мучила је акутна несаница. Главни разлог нису били ни бошњачки туристи у Анталији, ни далека родбина у Анадолији, него велики пријатељ и заштитник Тајип коме је рахметли Алија Босну и Бошњаке оставио у аманет. Није се Бакир, тек тако, први јавио да подржи угрожени Ердоганов султанат.
Право говорећи, Бошњаци и јесу једини народ неоосманског мегапројекта са којим су Турци одржали континуитет пријатељских односа. Све што је Давутоглу планирао са осталих десетак земаља, што Блиског истока, што Балкана, остало је чиста фикција. Једно је била „теорија о стратешкој дубини“ и министрово мисионарање, љубазно смјешкање и оријентално слађење лидерима земаља негдашњег Османског царства, а друго смркнута и горка практична политика.
Пријатељи постају непријатељи и обратно
У томе се Ердоган толико запетљао и повукао толико контрадикторних потеза да су га неки европски медији описали као неуравнотеженог, чак и смањено урачуњивог. Заиста, Ердоган је односе са ЕУ, САД, Русијом, Сиријом и др. мијењао као чарапе. Сирија је можда најдрастичнији примјер. Од Асадовог најближег савезника и личног пријатеља током неколико година постао је његов најзагриженији непријатељ, заратио против његове земље, да би га недавно подржао да остане на челу прелазне власти у Сирији.
Са Русијом је био у добрим односима и ушао у заједнички стратешки пројекат гасовода „Турски ток“, да би потом одустао и оборио руски ловац који је закачио турски ваздушни простор. А пошто су услиједиле руске санкције и обустављени послови за турске неимаре, прекинут пласман воћа и поврћа на руско тржиште и отказани љетни аранжмани за Анталију, Ердоган је питао Путина шта треба да уради да се односи среде. Уцјењивао је Брисел и добио тражене милијарде за мигранте и уступке на путу за ЕУ, а када је Бундестаг донио резолуцију о геноциду над Јерменима, поново је „бацио крпице“. Одговарајуће заокрете правио је и са Ираном, Израелом, Египтом, те наизмјенице претварао пријатеље у непријатеље и обратно.
Ипак, најсложенији су Ердоганови односи са САД, које су му и дунуле у крила: „Велика и многољудна држава, са високим економским растом, са изузетном геополитичким позицијом, држава исламске демократије, чланица НАТО-а, кандидат за ЕУ и најважнији амерички савезник у региону“. Као земљу умјереног ислама Вашингтон је Турску погурао и према Босни да би тамо потисула шиитске и вехабијске екстремисте који су остали и размножили се послије рата. Ердогану се од свега тог завртило у глави и измакао је контроли великог ментора.
Ни довољно јака и ни довољно слаба
Турска није ни довољно слаба да би јој споља диктирали, ни довољно јака да би заиграла улогу велесиле. Земља у том граничном статусу тражила је лидера великог искуства, мјере, стрпљења и опреза. А у тој улози се, међутим, нашао хазардер који је од уличног продавца клакера стигао до „султана“, те умислио да може да заигра на блеф са најјачим играчима на свјетској сцени. И као што то обично бива, једном–двапут му је то и упалило, али је довело дотле да му више нису вјеровали ни пријатељи ни непријатељи, а у турбулентним временима, као што је данашње, сви су почели да га доживљавају као реметилачки фактор високог ризика.
Зато је у ноћи државног удара свима изгледало готово природно и пожељно да Ердоган оде са власти, а пошто се то није десило, сви су почели да га оптужују да је симулирао удар. Али, као што је Тајип одмах упро прстом директно на Гулена, а индиректно на његове америчке домаћине, тако је из западних медија узвраћено причом о његовом „саморањавању“. Ни Ердоган ни спољни аналитичари не допуштају, међутим, могућност аутентичне унутрашње побуне, која напросто није успјела. Чињенице, међутим, упућују на супротно.
Гези и Таксим – РВ и ПВО
Прво, армија је у новијој историји већ неколико пута извела државне ударе. Ердоган је, у страху од кемалистичког генералитета, током протеклих година у више наврата серијски пензионисао, смјењивао, хапсио и судио високе официре. Ипак, и у обновљеном официрском кору остала је жива успомена на не тако давно вријеме када турска армија није била Тајипова партијска милиција, него аутономан чувар устава и секуларних вриједности републике. Логично да је искра побуне избила у јединицама РВ и ПВО, у којима служи најшколованији, најопремљенији и најплаћенији елитни кадар, а не међу пјешадијом.
Друго, прошле су тек двије године од побуне цивилног друштва у парку Гези и на тргу Таксим када су масе студената, интелектуалаца, новинара, предузетника и других урбаних слојева метрополе дубоко уздрмале Ердоганову власт у моменту када је била најјача. Режим се бранио подршком конзервативних слојева, попут вјерских службеника, државне бирократије и сиромашних сељака из турске провинције, а одговорио је кампањом реисламизације турског друштва, почев од властите супруге која је почела јавно да се појављује покривена.
Зашто удар није успио
Узрок неуспјеха државног удара био је у томе што није дошло до споја војне и цивилне компоненте незадовољства режимом. Када је Ердоган позвао народ да изађе на улице, одзив у Истанбулу био је скроман, а у Анкари никакав. Како то да нико од генерала није позвао масе да се врате у Гези и на Таксим, или како масе то нису учиниле спонтано? Зашто удари одозго и одоздо нису били синхронизовани ни координисани?
Млада интелектуална и пословна урбана елита очито јесте против Тајипове цивилне диктатуре, али није рада да је замијени војном диктатуром анонимног генерала који би до даљег суспендовао демократске институције. Софистицирани родови војске су опет покушали пуч зато што су се цивилни протести показали јалови наспрам режимске репресије. Недостајала је и копча политичког посредовања између цивилног и војног извора бунта у виду јаке опозиционе партије или неке илегалне коалиције која би одмах обзнанила политички програм.
Обама и Кери се правдају
Да је државни удар успио, све би изгледало једноставно и логично, а и већ виђено. А пошто није, све изгледа трапаво и аматерски, чак и монтирано. Истовремено, сви, почев од Ердогана, у неуспјелом удару препознају америчке прсте, а реаговања САД подгријавају сумње. Обама се огласио подршком демократски изабраном режиму тек када је постало јасно да је удар пропао. Кери се на промптни захтјев Анкаре за изручење Гулена вадио да такав папир није званично добио. Када је још изјавио да нико „није мога да предвиди државни удар “, све заједно је зазвучало као стидљиво правдање.
Уосталом, ако је постојала спољна веза, онда је могла да буде само на тој адреси. У најмању руку, политичке активности имама Сејфулаха Гулена, настањеног у Пенсилванији, са огромним парама, разуђеном инфраструктуром „Хисмет“ и великим утицајем у Турској биле су иначе под рутинским надзором америчких служби. Ипак, да ли Ердоган само „ћерку кара, снахи приговара“, или је овај некадашњи пријатељ, а сада опасан конкурент постао његова параноја, или он заиста стоји баш иза сваке антирежимске манифестације, или му Гулен треба само као фигура „спољног непријатеља који се увукао у националне редове“?
У прилог посљедњој претпоставци о намјештаљки, Јоханес Хан, испред ЕУ, пита се како је Тајип ни два сата послије пораженог удара већ имао спремне спискове за хапшење судија. У праву је, испада да их је имао унапријед готове, али не нужно у функцији припреме аутоудара. Ердоган већ годинама гуши медије, хапси новинаре и генерале, чисти војне редове, али све то завршава и запиње на суду. Да би бар формално све било по праву и закону, неопходни су му лојални тужиоци и судије, и он је непослушне припаднике „треће, независне гране власти“, према већ постојећем списку, систематски премјештао у провинцијске забити. И могао би с правом да их упита: „Гдје сте били када је генералска диктатура поништила изборну побједу мог учитеља екстремног исламисте Ербакана“.
Удар није био симулиран
Не, није то био намјештен удар, иако би многима одговарало да то тако прикажу.
Израз лица Ердогана када је изашао да се обрати народу послије преузимања иницијативе, не вара. То није био задовољан израз човјека чија је политичка ујдурма успјела, а још мање тријумфалан израз политичара који је још једном побиједио. Био је то деконцентрисан израз збуњености, несигурности, чак и страха, који није могао да контролише. А да ће „султан“ побједу искористити за јачање репресије, обогаћене смртном казном, очекивано је. И не само то. Предстоји још интензивнија реисламизација турског друштва. Имами су подржали Тајипа још док је исход удара био неизвјестан. Његова политичка база међу сиромашним и вјерски затуцаним масама у провинцији, која му је донијела више изборних побједа, биће проширена мигрантима из Авганистана, Ирака, Јемена и Сирије који не могу даље ка Њемачкој. Султан им шаком и капом дијели држављанства, и са оних шест милијарди од ЕУ збрињава милионе муслиманске браће, а то би могло да га кандидује и за калифа.
Овације дуж Зелене трансферзале
Понесен теоријама свог гуруа професора Давутоглуа о ненасилној обнови османског царства на основи пробуђених емоција, вјере, традиције, културе, али и трговине, инвестиција, туризма, он је кренуо у свим правцима. А поучен од Алије да је „Турска као исламска држава била империја, а као секуларна само просјечна европска“, Тајип је закључио да нема ништа од неоосманизма без панисламизма. Јесте забрљао на Блиском и Далеком истоку, али код балканских муслимана је направио одличан резултат. Ердоган узвикује: „Косово је Турска!“, „Босна је Турска!“, а дужином Зелене трансферзале Албанија – Косово – Санџак – Босна одјекује: „Турска је наша матица!“
Меркелова и Јункер су на то Ердогану обећали отворене границе и убрзано прикључење у ЕУ. Валс и Жипе, напротив, траже хитан прекид евроинтеграција. Мађари, Бугари и Хрвати подижу барикаде према Малој Азији. Пољска и Балтичке републике би шириле ЕУ, али само на Украјину. Американци и однедавно и формално прикључени Британци сеире Европу у паници и чекају да затраже помоћ НАТО-а. Невоља је што су се САД у фази једине суперсиле понашале као пијани кабадахија у периферијској кафани, а сада када полупано и порушено треба вратити на своје мјесто и платити штету, налазе се у фази опадања глобалне моћи. Треба још мало сачекати да Хилари уђе у Бијелу кућу и открије да им је Путин крив и за Ердогана.
Бошњачка максумчад и турски амбасадор у Сарајеву
Једино је муслиманско Срајево већ у ноћи са 17. на 18. опет чврсто заспало, задовољно и срећно што је њихов султан и калиф Тајип-ефендија остао у седлу. А већ сутрадан су почели типични босанско-бошњачки будалалуци. Три већински муслимански општине у ФБиХ су Ердогана предложиле за Нобела за мир. Турски амбасадор у БиХ званично је позвао Бошњаке „да не уписују дјецу у стотињак Гуленових школа јер их „уче тероризму“, а један од хиљаду адресаната подсјетио је његову екселенцију да су му и властита дјеца до јуче била тамо. Зарадио је бујицу псовки: „Мајку ти твоју, одакле теби 6000 $ за школарину.“ и „Ако ти је дражи ћафир Фејтулах, него наш Тајип-ефендију, поведи га себи кући!“
