Након што је Никола Шпирић, потпредсједник СНСД, на конференцији за медије бројним новинарима предочио кривичну пријаву против актуелног министра безбједности у Савјету министара БиХ, Драгана Мектића, поднесену 1998. године од прњаворске полиције због противправне добити остварене препродајом надгробних споменика, асоцијација на култни филм „Маратонци трче почасни круг“ била је неминовна. Исто вече министру Мектићу је уступљен простор на БН телевизији, а министар се бранио тврдећи да тужилаштво није никада повело поступак на основу пријаве коју су против њега поднијели „револуционари из 97“. Никакво чудо, од СДС-ом окованог правосуђа у тим поратним годинама, то се није могло ни очекивати. Тужилаштво Републике Српске те године није процесуирало ни одговорне за прислушкивање предсједнице Плавшић, и опозиције тада неприкосновеном СДС-у, иако је полиција прикупила бројне и убједљиве доказе (магнетофонске траке са незаконито снимљеним разговорима, изјаве са признањем одговорних, квлитетно обављен увиђај од истражног судије и др.).
Службена забиљешка коју је на околности препродаје надгробних споменика сачинио тада командир Мектић, правдајући се да се морао сналазити за огрев потребан полицијској станици у Прњавору, је ипак признање почињеног кривичног дјела. Мектић у својој јавној одбрани није разликовао Дан Републике од Дана побједе све док га водитељка није упозорила, а није ни покушао објаснити како је прошао на психо тесту приликом преласка из Муп-а у Обавјештајну службу Републике Српске, јер му Шпирић спочитава да се на тестирању није прославио.
Одговарајући на питање о листи лица и организација која су у информацији коју је Мектићево министарство доставило Комисији за одбрану и безбједност при Парламентарној скупштини БиХ, а чији је садржај „процурио“ на портал index.ba, означени као безбједносна пријетња, министар је био више него јасан. Децидно је навео да се ради о информацији са ознаком тајности и да у њој нема физичких лица држављана БиХ, те да је физичка лица (Џевад Галијашевић и други) „дописао“ члан Комисије за одбрану и безбједност Шемсудин Мехмедовић, препричавајући уредници портала садржај информације.
Право је чудо како Шемсина листа „државних непријатеља“ није била дужа и како се на њој нису нашли и други, попут Горана Зубца, који је као директор СИПА издао налог за Мехмедовићево привођење због сумњи за почињене ратне злочине над Србима током 92. и 93. године, када је Мехмедовић обављао дужност начелника станице јавне безбједности у Тешњу. Име Шемсудина Мехмедовића медији су често истицали као могућег налогодавца за напад на предсједника Вучића током комеморације у Поточарима 2015. године, јер је, наводно, желио да нередима науди Изетбеговићу, с којим се убрзо и званично политички разишао. Управо су тим поводом Шемсини земљаци, попут Алмира Мердића, били привођени и убрзо пуштени, а истрага се већ годинама не помјера с мјеста. На министру Мектићу је да у свом „почасном кругу“ помогне истрази. Одавање садржаја документа са ознаком тајности је кривично дјело, а ако је Мехмедовић, како министар Мектић тврди, заиста тај који је прекршио закон, поново би му се лисице могле наћи на рукама.
Трчећи, Мектић је направио краћу станку тако што је навратио на протестни скуп грађана који је одржан на Тргу Крајине у Бањој Луци, а поводом смрти Давида Драгичевића. Министар је обећао сву потребну помоћ, а на Мектићеву понуду јавно се осврнуо министар Муп-а Српске Драган Лукач, наводећи да Мектићево министарство нити је надлежно нити има оперативне могућности да помогне у смислу који је поменуо Мектић. Но, у скупљању политичких поена не бирају се ни средства нити пропуштају прилике, те је Мектић само одмахнуо главом и продужио даље. Није реаговао на јавно хвалисање своје страначке колегице Александре Пандуревић вибер преписком Сташе Кошарца, а ништа му није значило ни што је Пандуревићева запријетила објављивањем мејл коресподенције јавног сервиса РТРС. Балканска правила су, ваљда таква, није важно ко је кога пратио и снимао, важно је једино да ли си успио да дођеш до траке, преписке, фотографије – било чега што може дискредитовати другу страну. А тужилачка истрага, судски налог, правила, законски прописи – ма хајте, молим вас, ко ће се тиме замајавати.
Мектићеву активност помно прате и подржавају поједини добро подмазани и намазани домаћи блогери и порталџије, иначе доајени пљувачког бх новинарства. Али, шта ћемо, Босна је то, не цијени се ко ради, већ ко жедног преко воде преведе. Трчи Мектићу, трчи! До октобарских избора, даље нећеш моћи!
