Најновији притисци САД и ЕУ на Р. Србију да прихвати “обавезујући споразум” са лажном државом Косовом резултирали су веома понизним, може се рећи и непримереним односом власти, медија и тзв. плаћених аналитичара, као што чине фиктивне или неоколонијалне државе и режими. Прозападни медији, кроз континуирану и све интензивнију кампању утичу на народ да постепено промени свој однос према Косову и Метохији, да прихвати уставне промене као услов за имплементацију “обавезујућег споразума”, којим ће се суштински нарушити суверенитет и територијална целокупност Р. Србије.
Све је више емисија на телевизијама са националном фреквенцијом у којима се народ убеђује да је дошло време да се “призна реалност на Космету, да је држава демографски угрожена, да треба да бранимо земљу својих унука а не предака, да је ово последња шанса да се реши питање Косова и да треба да гледамо у будућност, да многи грађани Србије никада нису били на Косову и Метохији и да не знају где се та многа места и српске светиње налазе, да неће нико да гине за Косово… и слично.” Плаши се народ великим демографским приливом Албанаца и претњама и терором који према Србима на Косову и Метохији могу предузети, па чак и на север Косова. Тако се албанско насиље промовише као аргумент и претња за изнуду политичког решења статуса Косова и Метохије и промовисање и прихватања лажне НАТО државе Косово. Дуг је низ тих пропагандних и поданичких порука и квази аргумената којима се свакодневно кроз медијску кампању убија патриотски осећај који је изражен у српском народу.
У медијској кампањи, поред западних медија са националном фреквенцијом, учествују и приватни медији који се налазе под великим утицајем власти. Пре свега то се односи на телевизије “Пинк” и “Хепи”, које поред професионалних аналитичара најчешће ангажују “самозваане прозападне аналитичаре”, који нападно оправдавају и траже лепе речи и похвале за “визионарство” евентуалне издаје и предаје Косова и Метохије.
Проблем је утолико већи када се као гости у различитим емисијама, од јутра па до вечери, као и у информативним емисијама појављују поједини професори са државних факултета, који оркестрирано, са представницима прозападних невладиних организација, у суштини убеђују народ да су за стање и све проблеме криве “промашене политике” из прошлости а не агресија НАТО пакта и албански тероризам и сепаратизам. Јадно је када такви људи васпитавају и образују младе студенте и то још на Факултету безбедности или појединци на Факултету политичких наука. Народ додатно унесрећује чињеница да и поједини академици, па и сам председник САНУ често говори као гласноговорник НАТО пакта и налази разумевање за “признавање реалности постојања лажне државе Косово.”
До блокираних западних и провладиних медија тешко се долази, сем подобних политичара, аналитичара и прозападних представника невладиног сектора. Ретко ко може да дође као слободан грађанин да изнесе ставове и да гостује на тим медијима уколико није препоручен од политичких челника, власника медија или “финасијски” подржан. Ради “лажне равнотеже”, али увек у мањем броју, доводе се друге политичке опције или појединци који нису прозападно орјентисани. Критеријум професионалне компетентности за избор и довођење гостију у телевизијске емисије није битан него политичка или клановска препорука као и плаћање термина од стране прозападних невладиних организација које за то имају веома велике буџете. Због тога представници појединих невладиних организација које су неутралне или које су проруски орјентисане налазе се на “црној листи” и држе се у медијској блокади. Своје ставове и мишљења могу повремено да пласирају преко локалних медија и друштвених мрежа, сајтова и портала.
Такво стање у медијима јесте последица потребе спиновања стварности и креирања лажне слике о политикама које се спроводе на простору Србије. Зато није случајно што је Запад инвестирао огромна финансијска средства како би покуповао телевизијске станице са националном фреквенцијом, мобилну телефонију, штампане медије и испољио управљачки утицај на многе друге регионалне и локалне штампане медије.
Амерички фонд ККР, на чијем челу је бивши шеф ЦИА генерал Дејвид Петреус, купио је кабловску ТВ СББ, Гранд продукцију, интернет издања Блица, направио ТВ Н1, на путу је да купи ТВ Прву, телевизију О2 (бивша Б 92), а сада преузима и многе дневне новине.
Амерички фонд ККР инвестмент, од октобра 2013. до данас, ставио је под своју контролу значајан део српских медија. У готово свакодневним написима о контроли медија и цензури редовно се нападају власт и тајкуни, а готово нико и нигде не спомиње чињеницу да ККР у овом тренутку има вероватно највећу медијску моћ у Србији. Американци могу преко највећег кабловског оператера и својих медија значајно да контролишу проток информација, а преузимањем тиражног дневног листа били би у позицији да значајно креирају јавно мњење у Србији. Када се томе дода и да власт своју политику подржава на прозападним ставовима интеграција у ЕУ и добрим односима са НАТО, онда је притисак на народ и креирање мишљења већине обичних људи огроман. И поред такве медијске доминације у народу све више, из године у годину, опада поверење у ЕУ и НАТО
Истовремено друге државе, пре свега Русија, Кина и Немачка нису успеле да откупе ни једну телевизију или радио са националном покривеношћу, па је због тога народ лишен да чује објективне информације, које не контролише Запад. Ако је Србија војно неутрална држава онда поред мултилатералне војне сарадње, која није избалансирана, можемо рећи да у медијском спектру не постоји никаква равноправност, паритет и објективност. Напротив, омогућена је потпуна медијска доминација Запада. То је помало и срамно и зачуђује да власт у Србији није понудила исте услове и Русији као и САД у медијском спектру. Такво стање се обично правда економским разлозима, као да се радило о продаји обичних предузећа, а не о медијима преко којих се остварује стратешки утицај на друштвене и политичке процесе у земљи.
Могло би се говорити о недозвољеној концентрацији медијске моћи или чак о монополу над медијима у Србији, али Американци праве и даље аранжмане о преузимању других појединих новина па и индиректно појединих локалних медија, кроз “донације” и утицај на уређивачку политику. Скоро да су потпуно уверени да нико из власти неће смети да им забрани преузимање још неких медија у будућности.
Куповина медија реализује се често са новцем непознатог порекла, па се долази и до сазнања да је Сорош један од финансијера преко америчког ККП-а. То је у складу са Сорошевом, више пута истацаним опредељењем „… да су силе које морају да контролишу поредак у свету ЕУ и САД“.
Променама Закона о информисању у Р. Србији омогућено је једном власнику да истовремено има електронски и штампани медиј, што је раније било забрањено да би се обезбедио плурализам медија. Вероватно је и то учињено под страним притиском, ради отварања могућности да се оствари медијски монопол, који је Запад у доброј мери остварио у Србији.
“Увек ме брине велика медијска концентрација. Она је природни непријатељ слободе медија. Зато и постоје регулаторна тела која о томе морају да воде рачуна, пре свих Регулаторно тело за електронске медије и Антимонополска комисија, који треба да утврде да ли има пропуста у конкретним случајевима”, сматра Нино Брајовић, вишегодишњи председник а потом и секретар УНС-а.
Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић истиче, независно од питања цензуре и медијских монопола, да није добро да Србија овако профитабилне секторе уступа странцима. “Амерички ККР купује бизнисе који доносе велики профит. Поред тога, ту је и интерес да се оствари велики утицај у овом делу Европе. За нас никако није добро што смо тако важног кабловског оператера продали, а планирамо то да урадимо и са Телекомом. Молим вас, шта ће нам остати? Хоћемо ли постати робови у својој земљи?!”
Борба за медијски простор није само питање политике, већ и безбедности државе као и милионског профита, који се стиче радом медијских кућа. То, без сумње, потврђује и податак да оглашивачи у Србији на телевизијске рекламе годишње потроше скоро 90 милиона евра!
У готово свакодневним написима о контроли медија и цензури нападају се власт и тајкуни, а готово нико не спомиње чињеницу да ККР данас има највећу медијску моћ у Србији! Америчка ТВ Н1 ради под окриљем CNN-a, тако да је јасно која се медијска стратегија спроводи и колико се ради о “објективности информисања јавности”.
Толико присуство америчких инвестиција на Балкану, посебно у Србији, последица је одлуке Конгреса САД који је одобрио новац за супротстављање “руском утицају на Балкану”, који укључује и покретање регионалног медијског центра. На пројекту је ангажован и НАТО, чији је циљ борба против “дезинформација” Кремља. Америка и њени НАТО савезници спремају се за жестоку “антируску медијску офанзиву” у Србији, а у суштини спроводе класичан “медијски рат” или својеврсну медијску агресију, кроз низ операција психолошко-пропагандног карактера, против српског народа.
Како “Новости” сазнају, део износа од 250 милиона долара, које је Конгрес САД за фискалну 2018. и 2019. годину доделио Фонду за супротстављање руском утицају, у значајној мери стиже и у Србију. То се све више осећа по захвату и динамици медијске пропаганде која разара политичко и друштвено биће Р. Србије. Пројекат под називом “Супротстављање руској кампањи дезинформисања на Балкану”, који је стартовао почетком 2017. године покретањем “регионалног медијског центра за питања одбране и безбедности” под радним називом “Балканска безбедносна мрежа” има за циљ да се успостави медијски монопол и спречи или минимизира могућност деловања независних или проруских медија.
Кроз такозвано “супротстављање руском информативном рату у региону”, спроводи се потпуна америчка доминација медијским простором. Тим пројектом руководе Џон Капело, виши сарадник за војна питања у Фондацији за одбрану демократије (ФДД) и некадашњи амерички војни аташе у амбасадама САД у Србији и у Израелу, и Данијел Шунтер, директор невладине организације Евроатлантска иницијатива (ЕАИ) из Београда. На пројекту су ангажовани и НАТО сектор за јавну дипломатију из Брисела и НАТО Канцеларија за везу у Београду, а важну улогу има и Сајмон Фицгибон, аташе за одбрану у Амбасади Велике Британије у Београду. И то је доказ да се ради о атлантистичком концепту медијске стратегије на Балкану и у Србији.
Финансирање пројекта иде преко Атлантског савета, Немачког Маршаловог фонда, Националне задужбине за демократију (НЕД), која је један од главних финансијера великог броја прозападних невладиних организација у Србији, као и преко Америчке војне команде за Европу. Очекује се да ће свој допринос дати и дипломатски представници Немачке, Канаде, Норвешке, Шведске и Данске, као и Словеније преко пуковника у пензији Антона Туње, некадашњег војног аташеа Словеније у Србији.
Ови планови за психолошко-пропагандну делатност Запада према Србији, проистичу из Закона о супротстављању “дестабилизујућим активностима Ирана”, који је у америчком Конгресу усвојен 27. јула 2017. године. Њиме је предвиђено и оснивање поменутог антируског пројекта од 250 милиона долара, који, како је наведено у закону, осим у Србији треба да буде искоришћен за сузбијање руског утицаја и у Албанији, Босни и Херцеговини, Грузији, Македонији, Молдавији, у тзв. држави Косово и у Украјини, као и у НАТО и ЕУ чланицама које су “рањиве на утицај Руске Федерације”. Шта је од овог пројекта решено, то се у јавности не зна довољно јер информације су прикривене и нису транспарентне. Углавном се та активност види кроз манифестационе облике дешавања и кроз последице по наше друштво.
Медијска пропаганда САД и НАТО пакта заснива се на зацртаним стратешким интересима и циљевима. Велика је конспиративност у погледу утицаја на програмску шему телевизија које формално нису још купљене као што су ТВ Прва и ТВ О2 (Б 92). Догађаји се брижљиво планирају и медијски експлоатишу, као што су посете америчких политичара и заједничке активности Армије САД и Војске Србије. Посебно се стављају под сумњу било какве заједничке активности између Србије и Русије.
Америка није случајно изабрала пуковника Ника Дучића, Американаца српског порекла, за новог команданта базе Бондстил и истовремено команданта Мултинационалне бригаде Кфора Исток. Био је ангажован и на пројекту обуке украјинске војске, како би оружане снаге те државе до 2020. године биле интероперабилне у складу са НАТО стандардима. По фотографијама на интернету види се да је боравио и у Ираку 2011. и 2012. године. На овај начин САД желе да пруже српском народу на Космету и у целој Србији лажну наду, доласком таквог официра на битну дужност, те да обичан Србин на тој лажној емоцији гради наду и уверење да се ништа лоше неће десити са Косовом и Метохијом. Кроз историју Србија је имала и паше српског порекла, попут Омер Паше Латаса, Мехмед Паше Соколовића који су слушали турског Султана. Тако и пуковник Ник Дучић слуша свог “султана у Вашингтону”. Свако другачије очекивање јесте заблуда и замајавање народа и сејање лажне наде, што је била и почетна намера.
Скоро сви значајнији електронски и штампани медији у Србији донели су основне податке о пуковнику Дучићу и делове његовог говора: “Први сам амерички официр српског порекла који командује Мултинационалном борбеном групом Исток”, рекао је пуковник Дучић, наводећи да ће трупе под његовом командом наставити да помажу развој стабилног Косова. Тиме је иоле добром аналитичару све речено.
Исто тако се понашао и адмирал Ђорђе Карамарковић, командант Шесте флоте Ратне морнарице САД. Адмирал Карамарковић је почетком деведесетих био командант 26. маринске бригаде, која је била у саставу Шесте флоте. Са 2.200 маринаца пребачен је из луке на Флориди у америчку команду НАТО у Штутгарту, у готовости за интервенцију током грађанског рата у Босни и Херцеговини. Карамарковић је са Шестом флотом упловио у Јадран и са 36 хеликоптера контролисао простор око луке Плоче на Јадранском мору, ток реке Неретве, али и градове Мостар и Сарајево.
Опасно је што водеће земље Запада борбу против Србије и српског народа доживљавају као борбу против Русије. Таквим деловањем разарају српско национално биће и праве додатну одбојност српског народа. Сваку сарадњу Србије и Русије унапред осуђују и доводе у контекст “јачања руског присуства” на Балкану.
“Србија је и највећа земља на Балкану и политичка окосница целог региона. Значај региона Балкана показивао се кроз историју: са изостанком балканске стабилности, биће угрожена европска стабилност…”- наводи се у писму чија су прва два потписника копредседавајући српског кокуса Тед По и Емануел Кливер, преноси Глас Америке. Конгресмени наводе да Балкан и даље оптерећују духови сукоба из прошлости, а да затегнути и непотпуни односи Србије и лажне државе Косово остају кључна препрека за стабилност целог региона…. Земље региона такође се суочавају са новим безбедносним изазовима који прете због регрутовања терориста, наводе конгресмени уз податак да се у Сирији тренутно налази најмање 875 бораца са Балкана.
Балкан је поприште борбе за информације и утицај и очигледно САД не жале новац да уђу у сферу јавног информисања. С друге стране, Русија ни изблиза то не чини, јер њихов Спутњик је једна мала агенција с мало запослених. Руси немају суштински утицај на друге медије.
Махмуд Бушатлија, консултант за страна улагања, сматра да је посебно интересантан политички аспект куповине медија у региону, као и мотиви америчког ККР инвестиционог фонда за улазак у послове с телекомуникацијама у овом делу Европе.
Када куповина медија на Балкану, посебно у Србији има ноту и политичке интервенције, онда се то плати и више него што реално вреди. Такав је стратешки однос САД према медијима у Србији. Провесор Љубодраг Савић, сматра да концентрација најпрофитабилнијих делатности, које имају и велики утицај, у страним рукама није добра за једну државу.
Ако на медијској сцени Србије и региона доминира америчка компанија, а америчких банака нема, то може да значи да куповина медија нема комерцијални, већ политички карактер. Наша шира друштвена јавност, која је у великој мери дигла руке од политичких партија, врло је осетљива на утицај политичара на медије и на скривено деловање Запада преко својих медија. Циљ ККР јесте да стави под контролу 90 одсто тржишта “кабла” у Србији. Када дођу у ту позицију, они постају већински власници телевизија у земљи и имају контролу готово 40 одсто мобилне телефоније. То им је у суштини монопол на медије а тиме и на креирање јавног мњења, контролу и смену власти. Они желе да одлучују о томе ко и како ће да дође на власт у Србији и колико ће да остане.
То САД желе да остваре и на целом простору тзв. западног Балкана, како би медијски завладали регионом и да тако постављају или скидају власти у државама под протекторатом. Огромна концентрација медијске моћи Американаца јесте у функцији увлачења целог региона у ЕУ и у НАТО пакт. То јесте план САД али очекивати је знатно већа улагања у медије и других великих сила, које имају легитимне интересе на Балкану, као што су Кина, Русија и Немачкa.
Према Србији се још од времена агресије НАТО пакта 1999. године реализују различити садржаји тзв. хибридног ратовања, у оквиру кога медијска димензија има битан и све већи значај, како на унутрашњем тако и на регионалном и међународном плану. Република Србија није у одбрани суверенитета и територијалне целокупности поклонила довољно пажње овом садржају одбрамбене функције државе и ако је у дугом периоду била жртва медијске кампање и психолошко-пропагандних дејстава водећих држава Запада. Успостављањем медијског монопола у Србији, САД имају највеће могућности, што упорно користе и покушавају да ефикасније креирају јавно мњење, у функцији спровођења националних интереса. Поред вишегодишње пропаганде прозападних медија, великог броја невладиних организација, које подржавају стратешке циљеве Запада, српски народ је све свеснији угрожености виталних националних интереса, првенствено кроз тзв. преговоре под окриљем ЕУ око Косова и Метохије и покушаје нарушавања територијалног интегритета и суверенитета Р. Србије.
Очекивати је да ће медијска кампања, у спрези са обавештајном делатношћу, у наредном периоду бити све безобзирнија и перфиднија на каналисању и креирању јавног мњења, како би се контролисало незадовољство и гнев народа, у случају предаје Косова и Метохије и “посредног” признавања лажне државе Косово. Србија треба да пристане на “обавезујући спорезум”, да ампутира највреднији историјски и духовни део себе и да не спречава НАТО државу Косово да буде примљена у УН и друге међународне организације. Е па тако неће моћи!!! Српски народ оно што је наследио од предака треба да пренесе на потомство.
Запад оличен у ЕУ и НАТО, жели да понизи Србију, да јој узме Косово и Метохију и да примора власт Србије да то суштински призна а не формално. После толико лажи у прошлости и скривених споразума и договора, када је у питању статус Косова и Метохије, српски народ неће дозволити да поново буде преварен и обманут причом о “светлој европској перспективи и бољем животу.”
ИЗВОРИ
- https://rs.sputniknews.com/politika/201709141112666616-Amerika-mediji-desant/
- http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:685740-Amerika-u-Srbiji-sprema-medijski-desant-na-Rusiju
- http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:622355-Rodjeni-da-budu-ratni-heroji
- https://rs-lat.sputniknews.com/politika/201708201112348621-SAD-Rusija-Srbija/
Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач
