ПОТПУНО РАЗОБЛИЧЕЊЕ НАТО-а
Висок ниво Међународне научне конференције „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“ огледа се како у избору врхунских излагача, тако и у сјајној композицији њихових реферата која нам је разобличила суштински значај ове организације у покушају успостављања униполарног света, односно наднационалног тоталитарног режима познатог као „Нови светски поредак“ и омогућила потпуно сагледавање стварне улоге Алијансе у страдању српског народа крајем 20. и почетком 21. века, зато што се том циљу нашао на путу. Детаљно расветливши деловње НАТО-а у времену и простору, као и његове стварне оперативне и стратешке циљеве ова Конференција је, у само једном дану, изнела на видело тамну страну Алијансе и срушила многе лажне слике и празне митове, које њени лобисти на овим просторима, али и у целом свету, стрпљиво граде већ годинама.
Будући да је редакција ФСК, у три наставка, пренела целокупан ток Конференције као видео материјал (обавезно га треба погледати!!-линкови у Упутницама) и објавила скраћени текстуални преглед свих излагања овде ћемо се бавити структуралном анализом и систематизацијом бројних значајних порука које је Конференција, кроз излагања и ставове својих учесника, одаслала како српској тако и читавој међународној јавности, пре свега братској Русији, која представља главни стратешки и оперативни циљ свих активности НАТО-а.
Стручно и детаљно разлажући структуру, начин одлучивања и деловања сложеног НАТО-организма, учесници Конференције „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“, злочиначко лице Алијансе расветлили су са геополитичког, политичког, војног и безбедносног аспекта, уз посебан осврт на њен однос према српском националном корпусу. Њихови реферати дали су, на нека врло битна питања, одговоре потпуно другачије од оних које нам нуде српски нато-лобисти (од неубедљиве Јелене Милић, преко политички офуцаних Чедомира Јовановића и Вука Драшковића, до истински опасног Ивана Вејводе) али и званичне српске власти са мрежом својих таблоидних медија. Наравно, са том разликом што су нам учесници Конференције за своје експертске тврдње понудили утемељење у историјским чињеницама, статистичким подацима и научним аргументима.
Одговоре и ставове учесника Конференције на нека од најважнијих питања везаних за НАТО деловање (на Балкану и уопште), која су била разматрана на овом међународном научном скупу, представићемо у наставку овог текста.
Шта је заправо НАТО данас?
Нема никакве дилеме да, ако је икада то и био, НАТО одавно није одбрамбени савез чији је циљ безбедност држава чланица, већ једна од значајних полуга савременог глобализма, односно инструмент агресивног деловања одређених наднационалних структура које теже успостављању контроле над свим планетарним ресурсима, рачунајући и људске, по сваку цену. Да је НАТО инструмент Новог светског поретка својевремено је објавио његов некадашњи Генерални секретар Манфред Вернер, који се на челу Алијансе налазио од 1998 до 1994. године. У том смислу НАТО је хоризантално и вертикално (хијерархијски) повезан у мрежу глобалистичких институција које чине део јединственог освајачког и управљачког механизма униполарног света.
У освајачком походу тзв. Новог светског поретка НАТО је њихова ударна песница, а сходно томе еволуирала је и његова организациона структура, мењале се његове доктрине и прокламовали званични циљеви и ставови. (1) На ово су директно указали генерал-пуковници у пензији Бранко Крга и Радован Радиновић, као и пуковници Мирослав Јовановић и Светозар Радишић, а индиректно и готово сви остали учесници.
Кључни догађаји од значаја за формирање новог концепта НАТО-а су победа Запада у хладном рату, агресија на СРЈ и тзв. Лисабонски самит.
Оставка Михаила Горбачова, симболично или ритуално, поднета на дан католичког Божића, 25.12.1991. године, означила је дефинитиван распад Совјетског Савеза и крај хладног рата, што је отворило питање сврсисходности даљег постојања одбрамбеног војног савеза каквим се представљао НАТО. Али, НАТО није престао да постоји већ је промовисао доктрину мирољубивог назива „Стратегија дијалога, сарадње, партнерства и прилагођавања“, која му је гарантовала не само опстанак већ и омогућила тихи наставак ширења утицаја на Исток. Тог тренутка НАТО је и формално прерастао у агресивну организацију.
Агресија на СРЈ 1999. године била је практична демонстрација таквог развоја Алијансе и промоција њене нове доктрине под називом „Стратегија кооперативне безбедности“, усвојене почетком исте године, којом је НАТО себи узео право да делује изван граница својих чланица и практично читав свет прогласио својом зоном интереса.
На тзв. Лисабонском самиту, одржаном крајем 2010 у португалском главном граду практично су удаерени темељи нове доктрине „Стратегија активног ангажовања и модерне одбране“ којом је НАТО и формално установљен као класична агресивна организација, што потврђује развој снага за брзо реаговање (које броје 12.000 људи), предвиђање политичко-војног апарата за управљање кризама (тзв. „кризни менаџмент“) итд.
Све ове доктринарне промене, праћене одговарајућим организационим и кадровским усклађивањем, учиниле су да војна компонента НАТО-а више није примарна, већ је он данас пре свега политичка, безбедносна па тек онда војна организација. Такође, НАТО-у више није приоритет интерес његових чланица, већ се он профилисао као наднационална институција (глобалистички институт) која заступа интересе светске Елите, односно Фамилије, како их назива пуковник Радишић, један од излагача на овом научном скупу.
Поред тога учесници Конференције истакли су и да је НАТО данас и:
- Механизам глобалног интервенционизма
- Ратна компанија која се не финансира само од земаља чланица, већ и од донација мега-капиталиста, као и директним (пример Саудијске Арабије у рату против Ирака) или индиректним (кроз пљачку и експлоатацоју ресурса) наплаћивањем својих услуга од земаља корисника или побеђене стране
- инструмент наметања сфера интереса и промене постојећих геополитичких односа
- полуга за наметање новог система вредности
- институт спреман да, према потреби, преузме функције неких других, у основи цивилних, међународних организација, пре свих ОУН, затим ЕУ, ОЕБС-а, Афричке уније и др., чиме се директно суспендује успосављени међународни правни поредак или омогућава његово заобилажење
- Инструмент освајања и контроле стратегијских извора итд.
Због свега изнетог, евидентно је да НАТО, овако како је данас конципиран и како делује остаје највећа претња светском миру, као и да је сазрело време за његову унутрашњу промену која би активности Алијансе ускладила са међународним правом, пре свега са Повељом УН, Хелсиншком декларацијом и другим позитивним елементима међународног права.
Какав је однос НАТО-а према Русији?
Однос НАТО-Русија био је незаобилазна тема свих учесника Конференције који су се, у својим рефератима, дотицали геополитичке димензије деловања Алијансе и међу њима постоји јасно сагласје око тога да НАТО, односно они који њиме управљају, посматрају Русију не само као свог главног, већ и као непомирљивог геополитичког, историјског и цивилизацијског непријатеља.
Уосталом, нема сумње да је анти-руска димензија НАТО-а уткана у саме темеље његовог постојања, без обзира што је све до пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза била успешно маскирана идеолошким разлозима.
У том смислу експанзија НАТО-а на Исток и његово приближавање Русији није никакав спонтани или случајни процес, већ се одвија према главним западним геополитичким учењима и има за циљ успостављање контроле над евроазијским простором. Западни класици геополитике, од главног Хитлеровог геополитичара Хаусхофера, преко Американца Николаса Спајкмена и Британца Харолда Мекиндера, све до идеолога савременог глобализма Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског сматрају Евроазију „пределом срца“ („хартлендом“) и сматрају да ко влада овим простором, заправо влада светом.
А простором Евроазије влада Русија, чији је он саставни део. Отуда је ширење НАТО-а на Исток и покушај опкољавања Русије имало јасан геостратешки циљ – стварање гпредуслова за успешан напад на Русију, са доктринарном намером да се она прекомпонује и подели на три дела: Европску Русију, Сибирску Русију и Азијску Русију. Ти предуслови подразумевају следеће:
- Одвајање Русије од Европе и спречавање њеног зближавања са великим европским државама (народима), што се покушало остварити тзв. „украјинском кризом“
- Максимално ометање руског савезништва са Кином и Индијом
- Изоловање Русије и блокирање њеног утицаја на окружење
- Максималним приближавањем Русији скратити јој време за евентуални „узвратни удар“ чиме се обесмишљава стратегија нуклеарног одвраћања
Наравно, ту је и низ других пратећих циљева на које су нам указали учесници Конференције, пре свих генерал-пуковници Бранко Крга и Радован Радиновић, као и пуковник Светозар Радишић.
Путинова Русија је успела да добије трку са временом и, као да Горбачов и Јељцин нису ни постојали, ову експанзију НАТО-а дочека спремно на свим нивоима који одлучују (привредном, војном и геополитичком). Њен одговор, особито последњих неколико година, био је снажан и квалитетно осмишљен, па је већ на први поглед јасно да горе наведени предуслови нису остварени. Русија је „украјинску кризу“ стратешки „наплатила“ враћањем Крима, односи са Кином и Индијом иду узлазном линијом, а бескомпромисна руска подршка Сирији зауставила је брзи продор НАТО-а ка тзв. меком трбуху, односно централној тачки – Кавказу. Такође, импресивном демонстрацијом војне моћи у Сирији и око ње, јачањем снага ваздушно-космичке одбране, размештањем тактичке авијације и нуклеарних подморница Русија је показала да је њена сособност „узвратног удара“ у потпуности сачувана.
Наравно, експанзија овог геополитичког сукоба је неминовна, али дефанзива у којој се на Блиском Истоку нашао НАТО показује да Русија могући велики сукоб дочекује спремније него икада раније у својој историји.
________________________________
УПУТНИЦЕ:
- – Од формирања НАТО-а до данас промењено је пет званичних доктрина.
- https://www.youtube.com/watch?v=F-9UkvPN3IU
- https://www.youtube.com/watch?v=x5ICvVkZeAo
- https://www.youtube.com/watch?v=ox2Kmt9rEE4
