Међународни суд (МС ОУН) представља главни судски орган ОУН. Он је створен од саме ОУН, али је реално кренуо са радом тек 1946. године јер се морала проћи дугачка процедура за избор судија.[1] Сваке године је Међународни суд извештавао Генералну скупштину ОУН о резултатима своје делатности. Недавно је суд представио свој извештај за ову годину. Који су главни закључци делатности суда за рачунати период?
Као прво, треба истаћи да Међународни суд ОУН засад није успео да убеди државе-чланице ОУН да признају његову обавезујућу јурисдикцију. Без обзира што су Статут МС ОУН признале 193 државе, обавезну јурисдикцију суда признале су само 72 земље. Притом, већину тих земаља чине релативно мале земље треће или четврте линије дипломатије, то јест, земље које представљају субјект а не објект светске политике (посебно Хаити, Замбија, Гвинеја, Гвинеја-Бисао, Хондурас, Грузија, Костарика, Обала Слоноваче, Лесото, Либерија, Литванија, Маурицијус, Мадагаскар, Малави, Маршалска острва, Румунија, Сенегал, Словачка, Сомалија, Судан, Суринам, Источни Тимор, Того и други). Међу тим земљама постоји једна земља-субјект (Велика Британија и неколико земаља прве и друге линије дипломатије (Индија, Италија, Шпанија, Канада, Холандија и Јапан). Међутим, њихов статус субјекта и “приближног субјекта” дозвољава им да контролишу Међународни суд и одлуке које он доноси. Што се нипошто не може рећи за друге државе. Суштина тога се најочигледније испољила на пример у предмету “Камерун против Нигерије” где се спор практично није водио између два наведене државе колико међу њиховим бившим метрополијама – Француском и Великом Британијом. Оштрина спора је била таква (на талону је лежала нафта са полуострва Бакаси, процена резерви је упоредива са свим резервама Ирака) да је већина Суда скренула са пута, изјавиши између осталог да је у ХIХ веку Француска имала право да одређује границе у Африци. Наравно, Суд је заборавио да укаже на чему је засновао такву тврдњу. Но, главно је било решено: последњег дана француског председавања у Суду било је прогурано решење у корист Камеруна – то јест, у корист његове бивше метрополије Француске.
Међутим, чак и те 72 земље које су признале обавезну јурисдикцију Међународног суда правде, то су учиниле са великим резервама које практично то признање своде на нулу у већини могућих случајева. То је и схватљиво јер је већина од тих земаља признало обавезујућу надлежност МС ОУН само и искључиво ради тога да би привукли суду једну од других држава или ради тога да би имали право да имају дужносна лица у том суду (да добију “привилегију” да буду поред газде)!
Истовремено треба признати да се у последњих 20 година број држава које су признале обавезну јурисдикцију МС ОУН ипак увећава. Ако је 1995. године број таквих држава износио 59, то је 2005. године њих било 65, а данас их је већ више од трећине. Ипак, тешко је назвати ту динамику упечатљивом имајући у виду да се део “добровољних” признања јурисдикције МС ОУН обезбеђује издавајањем тихих услова за оне земље које желе кредите из ММФ-а или других међународних организација или држава. Ти захтеви се формулишу условом да се “буде демократска држава” што подразумева између осталог и признање обавезујуће јурисдикције МС ОУН.
Главна одлука МС ОУН за рачунати период у извештају, јесте завршна пресуда у предмету “О примени Конвенције о спречавању злочина геноцида и кажњавања за њега (Хрватска против Србије; и Србија против Хрватске)”. У својој пресуди МС ОУН је донео одлуку да се ни захтеву Србије ни захтеву Хрватске не може удовољити. На који начин је суд дошао до тог закључка? Методологија коју је суд избарао у целини је била исправна: за основу је била узета дефиниција геноцида из 1948. године и спроведено је истраживање сваког од тих елемената. Међународни суд ОУН је размотрио све представљене доказе на предмет сваког од квалификованих обележја геноцида и дошао је до закључка да ни један од њих није доказан. Колико је оправдан овакав закључак суда? У односу на оне сведоке које је представила Хрватска – закључак суда треба признати апсолутно исправним. Хрватска није пружила ни један озбиљан доказ тога да су ови или они догађаји у грађанском рату у Хрватској представљали геноцид уопште, и то још почињен од стране Србије! Сав апсурд захтева Хрватске огледа се у томе што су управо хрватске власти иницирале оружани сукоб и управо су оне лишиле Србе свих грађанскох права. Република Србија није узимала учешће у оружаном конфликту на територији Хрватске (исто као ни на територији других република бивше Југославије). Што се тиче одлуке МС ОУН о захтеву Србије – та одлука носи политички карактер. Без обзира на то што је Србија предочила све неопходне доказе МС ОУН једноставно није могао да призна геноцид Хрвата против Срба. У супротном би се срушила сва концепција историје коју пише ево већ више од 20 година Међународни кривични трибунал за бившу Југославију и што је најважније – и те силе које су га стварале и које су му поставиле такав задатак. На тај начин је 2015. године МС ОУН донео одлуку коју никако не можемо назвати нити правном нити праведном. Отуда закључак – тенденција деградације МС ОУН је поново била потврђена.
У овом тренутку МС ОУН разматра 15 предмета. Међу њима главно место заузимају: спорови за компензовање нанете штете (предмет о пројекту “Габчиково-Нађјамарош” (Мађарска-Словачка), предмет о оружаној делатности на територији Републике Конго (Демократсак република Конго против Уганде), погранични и територијални спорови, између осталог и морски (низ спорова између Никарагве са Костариком и Колумбије), предмет о делимитацији морских пространстава у Индијском океану (Сомалија против Кеније), предмет о сувереним правима држава (предмет о приступу Тихом океану – Боливија против Чилеа), предмет о одузимању и задржавању појединих докумената и података (Источни Тимур против Аустралије), спорови повезани са питањем спровођења нуклеарних проба (Маршалова острва против Индије, Пакистана и Британије).
Данас се МС ОУН састоји од представника 15 земаља: Француска, Сомалија, Јапан, Словачка, Мароко, Бразил, Британија, Кина, САД, Италија, Уганда, Индија, Јамајка, Аустралија и Русија. Додуше, постоји још један проблем око избора судија. Тачније – проблем није толико у избору сваког одређеног кандидата, него и састав суда у целини: судије треба да представљају различите географске регионе света и различите правне системе. Треба одмах истаћи то да последњи принцип у пракси МС ОУН није реализован до дан данас. У саставу Суда заседају представници два правна система: романо-германског и англо-саксонског. У Суду никада нису били представљени ни религиозно-правни системи, ни системи обичајног права. Чак и у тим случајевима када се у саставу Суда налазе судије из држава муслиманског или обичајног права, та лица никада то право у суду нису предочавали. Најчешће је то било повезано са тим што су те судије своје знање стицале у САД или Британији и представљали су носиоце управо тих правних концепција.
На жалост, пракса МС ОУН па чак и концептуалне основе његове делатности показују да је Међународни суд ОУН још увек далеко и од истинског правног заступништва и до истинске “међународности” – то јест непристрасности и служења међународном праву, а не корисним интересима моћника овог света.
[1] Та процедура је заиста прилично сложна. Као прво, судије се не бирају из конкретних земаља већ из групе земаља. Као друго, сваки кандидат треба да добије већину истовремено у два главна органа ОУН: СБ и Генералној скупштини. Свакако се не подударају увек избори у два органа и некада се мора спроводити неколико (десетине) рунди гласања.
