Процес формирања слике међунарoдног права као неке вредности, текао је доста дуго, носећи “сам по себи” позитивну конотацију, то јест, сам термин је представљао одређено вредносно значење. Истовремено, потпуно је јасно да међународно право може имати како позитивно, тако и рушилачко значење за поједине државе. Једноставан пример је међународно-правно регулисање колонијалних владавина.
У резултату свесног формирања позитивног имиџа међународног права као таквог, представљени су нови уставни акти практично свих држава на свету. На прелазу из деведесетих у двехиљадите године, скоро све државе су измениле своје уставе. Једна од заједничких карактеристика тих устава представљале су одредбе које се тичу статуса норми међународног права у национално-правним системима. Тако је 1993. године у Устав Русије била унета норма о томе да “општеприхваћени принципи и норме међународног права” представљају саставни део правног система земље. А шта су то “општеприхваћене норме”, нико са сигурношћу не може утврдити. У најбољем случају – оваква формулација представља одраз некомпетентности. Међутим, глобални карактер овакве “међународно-правне ињекције” у уставима свих земаља света омогућава да се претпостави много осмишљенији карактер тог процеса.
Глобалну “интернационализацију” свога законодавства није успела да избегне ни Србија. Тако Устав Србије из 2006. године има читав низ својих “међународно-правних” пелцовања. На приме, Члан 16. утврђује да се спољна политика Србије не базира на националним интересима земље или било каквим унутрашњим вредностима, него на “општеприхваћеним принципима и нормама међународног права”. Притом се те норме никада не побројавају. Исти члан укључује и указивање на “општеприхваћене норме” у саставу правног система земље. Обратите пажњу: не ради се о међународним уговорима земље који су добри или лоши, него се разматрају, потписују или ратификују (или не ратификују) свима апсолутно непознати “ принципи и норме”! Међународно-правни аспекти се регулишу и у читавом низу других чланова Устава Републике Србије (18, 139, 141, 167, 194 и др.).
Треба признати да су западне земље у своје Уставе прве укључиле одредбе са приоритетним нормама међународног права. Међутим, треба рећи да за ове земље те одредбе немају онај степен опасности какву имају за остале земље, јер управо Запад формира међународно право. Тачније речено, оно се код њих уводи ради других. Али чак и у условима своје привилегованости, те земље се према међународном праву у њиховим правним системима односе са великим опрезом. Тако је, на пример, Уставни суд Немачке директно изјавио да Европска конвенција о људским правима унутар земље има статус федералног закона и заједно са праксом Европског суда служи као орјентир за тумачење приликом дефинисања садржаја и области деловања права и принципа Устава Немачке. Штавише, Уставни суд је навео да одлуке Европског суда за људска права нису увек обавезујуће за испуњење судијама из Немачке. Уставни суд Италије такође је изнео позицију према којој поштовање међународних обавеза не може бити узрок смањења нивоа заштите права које је већ унето у унутрашњи правни поредак, већ напротив, треба да представља својеврсни делатни инструмент за проширење те заштите. Уставни суд Италије директно је указао на приоритет уставних норми над одлукама Европског суда за људска права. Уставни суд Аустрије заузео је аналогну позицију, изјаснивши се за немогућност примене одредби из конвенције у тумачењу Европског суда за људска права која су у супротности са нормама националног Уставног права. Што се тиче САД, њихов правни систем формално признајући међународно право као део права САД, постепено је формирао бесусловни приоритет унутардржавног права над међународним правом, пре свега кроз судску праксу.
И ево, на крају је дошао ред и на одлуку Русије. Уставни суд Русије је 14. јула 2015. године донео значајну одлуку. Можда је то прва одлука Уставног суда РФ којом је приnципијелно било размотрено питање о односу руског и међународног права у њиховој тако директној супротстављености. Пред судом је било постављено питање о томе да ли је Устав РФ у супротности са неким законима Русије који се тичу приоритета норми међународног права у правном систему РФ, посебно одлука Европског суда за људска права. Уставни суд Русије је установио да се одлуке Европског суда за људска права не могу сматрати приоритетним у односу на Устав РФ. Истовремено, треба обратити пажњу на то, да доносећи ту одлуку Уставни суд РФ формално није навео разлике оспораваних закона Уставу Руске Федерације. Међутим, у тексту одлуке постоји важна тачка у којој се законодавцу (Државна Дума РФ) предлаже да развије механизам деловања за донете одлуке Европског суда за људска права које су у супротности са Уставом Русије.
Без обзира на својеврсну половичност одлука Уставног Суда РФ, то не треба да нас одвуче од главног проблема. Заиста, директне противуречности између норми међународног права и норми унутрашњег права, по правилу се не јављају често. Тако, случај Либана из 2005. године представља најупечатљивији пример, када је влада Либана потписала међународни споразум са ОУН о оснивању Специјалног трибунала за Либан. Низ одредби тог споразума био је у супротности са Уставом земље. Управо због тога је парламент Либана одбио да ратификује тај споразум. Међутим, Савет Безбедности УН је прекршио све постојеће норме међународног права (па тако и одредбу Статута УН о поштовању државног суверенитета) и сам је увео у дејство указани споразум, без његове ратификације од стране парламента Либана!
Пак, проблем противуречности између унутарджавног и међународног права је доста честа појава не због противуречности норми, него из разлога противуречног тумачења која износе спољни органи. Управо због тога су се на прелазу између ХХ у ХХI век, међународни судски органи почели јављати као печурке после кише. Они су постали инструмент за формирање паралелног права које су они створили путем њиховог тумачења већ постојећих норми. Последња одлука Уставног Суда Русије има за циљ да предупреди покушаје да се измени правни систем Русије путем његовог тумачења од стране Европског суда.
Одлуку Уставног Суда Русије треба разматрати на фону веома значајне изјаве Александра Бастрикина, шефа Истражног комитета РФ. Буквално сутрадан после одлуке руског суда, руководилац овог утицајног ресора РФ предложио је да се укине приоритет норми међународног права у правном систему Русије. Притом он тај предлог износи већ други пут. Тешко је претпоставити да се ради о личној иницијативи А. Бастрикина. Дакле, можемо закључити да је Русија чврсто стала на прави пут ослобађања од правних окова “међународног права” која им намећу “органи за људска права”. Међутим, овде још предстоји прелажење великог пута.
