МЕДВЕЂА СТУПИЦА ЗА КОСОВСКЕ СРБЕ

328

Oд 1999. године, после престанка 78-дневног НАТО бомбардовања Југославије, Срби са Косова и Метохије  су се нашли затворени у гету, без заштите своје државе. Са одласком руског контингента – једине снаге која је била способна да обезбеди Србима и осталим националним мањинама безбедност – косовски Срби су изгубили наду да ће их Русија штитити „на лицу места“. Јужна српска покрајина се нашла у ступици НАТО, маскираној називом  „међународне снаге за Косово – КФОР“ и албанских сепаратистичких  „власти“ које подржава такозвана грађанско-полицијска мисија Европског савеза ЕУЛЕКС, чији је циљ – да ојача институције „независног Косова“…

Бастион српског отпора незаконитој „Приштинској власти“ постао је север Покрајине, чији највећи део сачињавају Срби. Срби на Косову још увек живе у условима ратног времена, када нико не може да гарантује ни да ће живот бити сачуван, као ни имовина, када стална борба за голи живот представља нормално стање. У лето 2011. године, у исто време када је у Либији дошло до свргавања М.Гадафија, албанске сепаратистичке снаге су, уз подршку НАТО/КФОР-а, одлучиле да највише што се може заоштре ситуацију на Косову. У току ескалације конфликта НАТО је изашао ван оквира Резолуције 1244 и прешао на етапу одбрамбено-офанзивне војне операције, која је спроведена према општој стратегији „ширења“ НАТО-а на исток.

Прва  фаза операције је садржала и покушај албанских специјалних снага „Росу“ да заузму административне прелазе Јариње и Брњак, који је одбијен. Суштина проблема је у томе да Косово, као јединствена царинска зона, функционише још од 2000. године, али су КПП Јариње и Брњак, на северу Косова (на административној граници са централном Србијом) имале посебан статус. Пошто је 2008. године оформљена мисија ЕУЛЕКС у наведеним  КПП су радили цариници ЕУЛЕКС-а; планом Шест тачака Генералног секретара ОУН, који је подржао и Савет безбедности,  било је предвиђено да у тим пунктовима може да ради само међународна царинска служба.

Ситуацију је у јулу 2011. године покушала да преломи Приштина. Срби су одбили нападе „Росу“-а и блокирали прилазне путеве. Затим је на сцену ступио НАТО (КФОР). Пошто су заузели пограничне прелазе, натовци су објавили да ти прелази представљају забрањене зоне (уз право које су дали себи да отворе ватру до потпуног уништења), блокирали су их, и тако Србе Косова одсекли од осталог дела Србије. Приштина је продужила ембарго на увоз робе из Србије и Срби са севера Косова су се нашли пред хуманитарном катастрофом. Запад није реаговао на чињеницу да народ као такав може да буде уништен физички. Блокада која је трајала више од месец ипо дана Србији је донела огроман финансијски губитак. Једини спас Срби су нашли у такозваним алтернативним прелазима, којим им стижу намирнице и лекови, тако да се њихов дефицит не осећа. Главни задатак у овом тренутку је да се НАТО-у/КФОР-у не дозволи да затворе баш све прелазе. Осим тога постоји и проблем, који у потпуности зависи од Београда: недостатак горива, чију допрему у довољним количинама српска власт не жели да организује.

Позиција званичног Београда се своди на демагошка уверавања  да се проблем може решити компромисима и преговорима са Приштином. У току тих преговора српска власт је већ пошла на све замисливе и незамисливе уступке. Међутим, решеност Срба са Косова да заштите север Покрајине довела је у ћорсокак не само власти Београда, већ и Запад. Више од месец дана ситуација је тапкала у месту. Групација на власти у Србији која је узлетела на крилима западне дипломатске и финансијске подршке, која је на први захтев издала национално-државне интересе, нашла се приморана да се (макар) прави да жели да заштити Косово. Испоставило се да је чак и то тешко урадити, јер Запад не дозвољава Београду ни да предахне, па чак ни да сачува фин израз лица, без обзира на своју лошу игру. Сада су преговори у стадијуму да ће КФОР својим хеликоптерима „полицајце-граничаре“ и „косовске царинике“ да превози на пограничне прелазе у северном делу Косова, то јест НАТО хоће административну границу да претвори у државну, те да косовским сепаратистима обезбеди могућност за слободан транспорт. Такав договор је Србе сатерао у још изолованији гето.

Крајем августа  – почетком септембра 2011. године Косовска полицијска служба, НАТО (КФОР) и ЕУЛЕКС су заједно почели да врше претресе на северу Косова при којима су, као, „одузели много материјала, оружја, који ће бити од интереса за тужилаштво“. Сада све, што се тиче Косова, Албанци коментаришу једноставно са: “То је наша унутрашња ствар, а ми радимо све што је потребно  и своје поступке вршимо у координацији са међународном заједницом“. Премијер Косова Х.Тачиформира пропагандистичку слику, називајући при том лидере Срба са Косова „криминални елементи“. Све се чини да се Приштина  припрема да „изда међународне налоге“ за хапшење лица, која су осумњичена за распиривање немира (то су они, који данас организовано штите српске државне интересе на Косову и Метохији). А српска власт, на челу са Б.Тадићем, је, тежећи да „Косово преда тако, да то нико не примети“ прекрстила руке и дозвољава да се ситуација развија како хоће – потпуно у складу са гвозденом вољом „архитеката новог светског поретка“.

Из те обамрлости српску власт је извела Ангела Меркел, која је конфликт гурнула тако да се он заоштри и која је захтевала да се ликвидирају „паралелне институције“ на северу Косова (тако Запад цинично назива српско самоуправљање и оне остатке српског државног система, који још увек функционишу  на северу косовске покрајине). Сада већ Албанци тврде да је Београд тај, који треба да се одрекне севера Косова. Бајрам Реџепи, „министар унутрашњих послова Косова“ каже: „Ми не чекамо да Београд то уради добровољно, али чекамо да он прекине њихово финансирање. Уколико он то сам не уради – урадићемо ми. Све што је на северу нелегално – биће ликвидирано. Направићемо локалне изборе и имаћемо легалне партнере“. [1] У складу са најновијим „достигнућима“ београдске преговарачке групе на челу са Б.Стефановићем, 1. новембра на Косову престају да важе аутомобилски бројеви и документа Републике Србије, а сви грађани Косова ће морати да прибаве документа „Републике Косово“. Усто ће, уз лична документа,  легитимну базу да изгубе и све српске институције и установе [2].

Договор између Београда и Приштине о царинским печатима  је закључен 2. септембра 2011. године, уз незграпне покушаје Београда да „замаже“ да је прихватио косовску царину тако, што на печату неће бити назива „Република Косова“.  Међутим – царина представља државну институцију. Како је добро приметио лидер косовских Срба Марко Јакшић, није важно шта на царинском печату пише – могу да напишу и „цар Душан“ – натпис је много мање важан од чињенице да печат постоји, јер то постојање представља потврду „државности“ било које земље, па и сепаратистичког Косова. М.Јакшић је подвукао да су од 1999. године Срби са Косова и Метохије осећали подршку С.Милошевића, В.Коштунице, чак и З.Ђинђића – свих, осим Б.Тадића. Овај последњи, – каже Јакшић, – слуша само „директиве мисије Европског савеза  ЕУЛЕКС-а и КФОР-а (НАТО-а) али не чује глас сопственог народа, који се на Косову и Метохији нашао закључан у гету“ [3].

Заменик премијера и министар унутрашњих послова Србије И.Дачић изјављује да парола власти „Никада нећемо признати Косово“ представља само празне речи. И више од тога – да је то врло опасна формулација, јер у пракси она значи „Никада нећемо признати.., али признајемо све остало“. Даље он каже: „Томислав Николић (лидер псеудопатриотске  и проамеричке странке, Српске напредне странке – А.Ф.) каже да ЕУ Србији неће постављати као услов за добијање статуса кандидата признање независности Косова. Наравно да неће, она ће да затражи само ликвидацију наших институција на  северу Косова, сагласност са постављањем царине и т.д. Неко у клин, а неко у плочу…“ Ивица Дачић је позвао политичаре да више не причају бајке народу, већ да му кажу истину [4].

НАТО/КФОР  се спрема да најсуровијим војним методама обезбеди „слободу кретања на Косову, као и „успостављање контроле над масама, које су способне за насиље“ и ликвидацију српских барикада на северу Косова. Немачки бундесвер је већ послао два армијска оклопљена булдожера како би прекопали српска утврђења – она, што су их Срби са севера Косова поставили на путевима према Косовској Митровици. Немачки контигент КФОР-а (1.400 људи) је стациониран у Новом селу заједно са немачко-аустријским резервним батаљоном. 19. септембра су Немци и Аустријци покушали да, користећи силу, поставе контролни пункт на путу Косовска Митровица – Зубин Поток, али су брзо, опкољени и блокирани српским камионима, били принуђени да отступе. Истог дана, 19. септембра, снаге КФОР-а су бацале летке над севером КиМ, којима су обавестили да је постављање барикада и блокада путева незаконита. Руководилац ЕУЛЕКС-а де Марњак је захтевао да се српске барикаде прерију. Почетком октобра на Косово стижу водени топови за разбијање демонстрација.

Настављање експанзије Северно-атланске алијансе, некажњено деловање сепаратистичке Приштине, служење званичног Београда не својим националним, већ туђим интересима, довели су дотле, да је амбасадор Руске Федерације у Србији А.В.Конузин, говорећи на Српском форуму о безбедности, врло оштро  изговорио да је неопходна таква заштита Косова и Метохије од стране српских власти, која би била адекватна снази створене ситуације. А.В.Конузин је узео реч да би одговорио на изјаву, која се чула, да Русија представља, рекло би се, фактор дестабилизације и, штитећи Србију, у ствари брине само о сопственим интересима.  

Треба рећи да на територији Србије делује око 1600 (!) „невладиних организација“ које финансирају стране (западне) државе и које су проткале комплетно српско друштво. Један ад њихових најважнијих циљева је да се од Русије направи непријатељ, уз успутно агресивно дивљење „англо-саксонској култури“. Полемишући због такве ситуације, амбасадор Русије је хтео присутне да убеди: „Штитићемо вашу земљу  упркос интересима оних Срба који желе да је ставе под инострану контролу“ и још једном је констатовао:  „Нико од учесника форума није споменуо да у овом тренутку НАТО (КФОР) крши резолуцију 1244…“.  Излагање амбасадора Русије представља доследан одраз позиције Москве према Србији. Раније је А.Конузин у својим јавним излагањима више пута скретао пажњу  да је руководство из Приштине потпуно уништило резолуцију 1244 СБ ОУН и да „оно, што ради Приштина представља опасност за безбедност не само оних, који живе на Косову и у региону, већ и претњу за међународну  безбедност уопште“ [5]. Оштар тон руског амбасадора је доживео тако широку подршку српске јавности, да се могло прочитати и: „нема ни једног правог Србина који не би пожелео да А.Конузин, који  је са неколико речи српским политичарима показао  како се бори за српство, постане његов кум  или најдражи гост у кући“. [6] Да додамо да је на заседању СБ ОУН 16. септембра стални представник Русије у ОУН В.Чуркин јасно поставио проблем: КФОР и ЕУЛЕКС раде ван граница онога што им је дозвољено, њихово учешће у сличним операцијама је недопустиво, а планови Приштине су врло опасни и воде крвопролићу.

Значи: Срби са Косова и Метохије чврсто бране свој завичај – север Косова. Међународна подршка Русије остаје. Једини проблем је – позиција званичног Београда. За српско друштво је неприхватљиво неизвршавање уставне дужности која се односи на заштиту територијалне целовитости и суверенитета земље, на заштиту  национално-државних интереса српског народа, а албанцима, да успут приметимо,  је неразумљиво понашање када Београд са њима закључи споразум и одмах  покушава да га прикаже сасвим другачије.

И – закључак. На граници два века НАТО, који делује дуж читавог „лука нестабилности“ ( дириговани  ратови на локалном и регионалном нивоу), бави се како широкопросторним (бомбардовања суверених држава), тако и уско специфичним задацима. На Косову је уграђена снажна инфраструктура НАТО-а  за будуће операције велике стратешке дубине (база «Бонстил»),која обезбеђује прикривање наркотрафикинга на глобалном нивоу, путевима преко Косова, неприкосновеност сепаратистичких структура, легализацију терористичке „армије за ослобођење Косова“ (не разоружане, већ само промењеног имена), која је формирала „етнички очишћено“ од Срба (уз изузетак севера Покрајине) Косово. НАТО је за кидање Косова од Србије наступио као заклон. Присуство НАТО-а на Косову представља, у суштини, окупацију дела суверене државе; оно  служи као катализатор општеевропске кризе; представља претњу  физичком постојању Срба на северу Косова и Метохије. Оно што се тамо дешава ових дана, осим осталог, носи опасност слабљења међународних позиција Русије и ствара још повољније услове да Северно-атланска  алијанса доврши методе за одузимање територија и ресурса суверених држава.




[1]
  http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/161788/Redzepi-Gase-se-institucije-Srbije-i-severno-i-juzno-od-Ibra

[2]  http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/161788/Redzepi-Gase-se-institucije-Srbije-i-severno-i-juzno-od-Ibra

[5]  Интервью посла России в Сербии А.В. Конузина агентству ТАНЮГ, 1 августа 2011 г. // Ресурс доступа: http://www.ambasadarusije.rs/ru/pr/11_111.php(Интервју амбасадора Русије у Србији А.В.Конузина агенцији ТАНЈУГ 1.08.2011г).

[6]  http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/165594/Konuzina-bih-uzeo-za-kuma-

 

Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.