“Каста недодирљивих[1] – у руском језику прихваћен појам за назив низа касти које заузимају најнижа места у хијерархијском поретку касти у Индији. У овом тренутку они чине 16-17% становништва у Индији. Недодирљиви не улазе у систем четири варне. Сматрају се способним да оскрнаве чланове високих касти, поготово брамана. Недодирљиви се деле по традиционалним видовима делатности њихових представника, а такође и по месту њиховог боравка. Најраширенија категорија недодирљивих су – чамари (кожари), дхоби (праље), далити. Постоје и друга значења овог термина”. (Википедија)
Треба се сагласити са Википедијом – недодирљиви нису само индијска секта. У данашњем међународном праву појавило се ново значење овог термина. Недодирљиви – то су они које не смеју “дирати” правосудни органи, то су они који не подлежу никаквој одговорности. Данас у такве спада (и у директном и у преносном значењу) група међународних тужилаца.
Заиста је данас уникалан положај међународних тужилаца. Ни у једној држави на свету нема нешто слично и то не одговара правним принципима ни једног правног система. Сви правни системи полазе од тога да сваки државни чиновник може да сноси одговорност. Чак и када су у питању шефови држава.
Не само имунитет, него и одговорност тужиоца, представља опште познати принцип изградње механизма државне власти у сваком правном систему. Међутим, тај систем који је данас постројен у међународном праву, на коренит начин се разликује од система који постоји у државама. Данас су тужиоци међународних судова и трибунала недодирљиви. Они се не смеју дирати никада и ни под каквим околностима.
А све то је могуће на фону њихове инокосне власти по питању подизања оптужнице. Тако Статут МТБЈ и Статут МТР предвиђају да одлука о томе против кога ће се подићи оптужница, а против кога неће – не припада тужилаштву (као колективном органу), већ лично Тужиоцу.
Штавише, у Статуту поменутих трибунала одсуствују било какве норме које би омогућиле жалбу на одлуку тужиоца. То важи како за подизање оптужнице, тако и за неподизање. У вези са тим треба се сетити чувене одлуке Тужиоца МТБЈ Карле дел Понте о одбијању да подигне оптужницу против руководства земаља НАТО пакта због почињених ратних злочина за време бомбардовања Југославије у марту-јуну 1999. године. Без обзира на очигледну незаконитост те одлуке[2], није било правних механизама за жалбу на то решење.
Аналогна ситуација десила се и у Међунардоном кривичном суду и у свим другим међународним кривичним трибуналима. Тамо једино лично Тужилац има право да подигне оптужницу и не могу се поднети жалбе.
Али је најважније од свега то што међународни тужиоци не сносе никакву одговорност за свој рад.[3] То је уникална ситуација која је довела до стварања међународне касте недодирљивих.
Било је покушаја да се међународни тужиоци позову на одговорност, али сви су били безуспешни. Последњи покушај предузео је бивши Председник Републике Српске Радован Караџић, који је упутио захтев председнику МТБЈ Теодору Мерону да се размотри питање о позивању на одговорност бившег тужиоца Карле дел Понте у вези са процесом Слободану Милошевићу. Да напоменемо да је у септембру Р. Караџић затражио спровођење истраге и позив на одговорност бившег главног тужиоца МТБЈ Карле дел Понте. Као основа за тужбу послужило је на сајту WikiLeaksпубликовани документ који је потписао правни саветник амбасаде САД у Хагу, из кога се види да је бивши тужилац Карла дел Понте саопштавала амбасади САД тајне информације које су се тицале одбране бившег Председника Југославије Слободана Милошевића. У документу се говори о томе да је 16. априла 2004. године, за време сусрета Карле дел Понте са америчким дипломатом, она фактички предала саветнику тајни документ који је садржао имена оних лица које је Слободан Милошевић планирао да позове у својству сведока (било је то у време припреме С. Милошевића за своју одбрану). Из документа се види да је Карла дел Понте обећала да ће обавештавати амбасаду САД о развоју догађаја и извештавати о будућим захтевима суду од стране Слободана Милошевића.[4]
Међутим, судије специјалног суда, формираног ради разматрања чињеница указаних у документима (Кристоф Фљуге из Немачке, Баконе Молото из Јужне Африке и Бертон Хол из Бахамских острва) суштински су одбиле да разматрају предмет, изјавивши да оптужбу не треба да разматра МТБЈ већ Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале (МРМКТ). Теодор Мерон, председник МТБЈ који је истовремено и председник МРМКТ, упутио је предмет у Механизам. Међутим, индикативно је да је овај пут уместо колегијалног већа, био одређен судија појединац (Б. Молото). Судија МРМКТ Б. Молото је 27. новембра донео пресуду по тужби Р. Караџића. Судија је изјавио да он није нашао никакве доказе како би се основано сматрало да је главни тужилац МТБЈ начинио правни прекршај и наредио је одбацивање тужбе.
Аргумент судије је био тај, да без обзира што је Слободан Милошевић конфиденцијално предао судском већу списак сведока, није било одлуке судског већа о додељивању ознаке тајности овом спису. Штавише, судија Молото је иступио као адвокат Карле дел Понте, указавши да главни тужилац није открила тајну информацију, него је једноставно “покушала да реши питање безбедности сведока”. Колико неумесан, толико и глупав аргумент. Испада да уколико би Слободан Милошевић покушао да у својству сведока позове неког Американца, то би за њега аутоматски представљало опасност. Поред тога, Молото из неког разлога “заборавља” да је Карла дел Понте предала имена не само Американаца, него и Руса. Међутим, судија-адвокат је вероватно поверовао у то да је Карла дел Понте желела да заштити и руске сведоке. На тај начин је ово решење донето у складу са принципима немогућности позивања на одговорност међународне касте недодирљивих. То је јасно. Јер судије међународних кривичних судова и трибунала такође припадају тој касти и зато по дефиницији, не могу осудити своје. Међутим припадност међународној касти недодирљивих можда и није толико висока привилегија, како то мисле њени чланови. Судски злочин је можда најстрашнији злочин, јер га чини онај који представља последњу наду жртава на праведност и правосуђе. Двадесет година делатности “међународног кривичног правосуђа” представљају период међународног судског терора и безакоња, период формирања међународне касте недодирљивих. То је каста оних који не само да не подлежу одговорности за било какав злочин, него и каста оних са којима би сваки додир представљао скрнављење за нормалног човека. За разлику од индијске касте недодирљивих.
[1] Код нас је у употреби термин “парије” за “касту недодирљивих”, која је настала још средином другог миленијума пре Христа, у друштвеном поретку који су успоставили индоевропски народи који су продрли на подручје Индијског полуострва. Хиндуистичак кастинска подела у Индији није ни до данас укинута (Прим. прев.).
[2] Види, на пример, анализу правних дефеката ове одлуке у: Ronzitti N. Is the Non Liquet of the Final Report by the Committee Established to Review the NATO Bombing Against the FRY Acceptable? // International Review of the Red Cross. – Vol.840. – 2000. – P.1020-1021.
[3] До интересантног резултата доводи на пример претрага преко Googlesearchпо питању «одговорности међународног тужиоца». Одговор на овакав упит је: «Није нађен ни један резултат».
[4] Види подробније: Александар Мезјајев, Радован Караџић против Карле дел Понте, http://srb.fondsk.ru/news/2013/10/07/radovan-karadih-protiv-karle-del-ponte.html
