МЕЂУНАРОДНО ПРАВОСУЂЕ (у контексту својих имагинарних и реалних циљева)

Први пут у историји УН одржана је уникална расправа на тему “Улога међународног правосуђа у помирењу”. Званичан циљ расправе формулисан је као спровођење анализе искуства двадесетогодишње активне делатности међународних кривичних судова и трибунала.[1] Рекло би се благородна тема, међутим, из неког разлога је низ држава бојкотовао расправу на ову тему. Међу њима треба истаћи САД, Канаду и Јордан. Представници Јордана су истакли да ће они бојкотовати расправу јер је она, као бајаги постала резултат злоупотребе овлаштења од стране Председника Генералне Скупштине. И заиста, не можемо не приметити да је први пут за последњих двадесет година, оваква дебата била организована тек после тога кад је за Председника Генералне Скупштине УН изабран бивши Министар иностраних послова Србије Вук Јеремић. Ипак, сама по себи та чињеница, иако веома значајна, не може да служи као повод за оптужбу о злоупотреби, а тим пре за бојкотовање теме о помирењу. Због чега су они упркос свему бојкотовали расправу?

Одговор је очигледан. Такозвано “међународно правосуђе” потпуно је пропало. Данас је очигледно да оно нема никакве везе ни са успостављањем мира, ни са помирењем после оружаног конфликта. И чак и сама формулација о таквој повезаности изазива неспокојство, па чак и гнев главних саучесника тога “правосуђа”. Тако данашњи представник “бојкотујућег” Јордана – господин Зејд – служио је у “мировним снагама” УН у Босни, а затим је од 2002 до 2005. године био први Председник Скупштине шефова држава потписница Статуса Међународног кривичног суда. На тај начин господин Зејд одлично схвата шта значи веза “међународни судови – помирење”. Само да ли он схвата да његова реакција подсећа на пословицу “ко о чему, лопов о поштењу”.

Још отворенији је био заменик бившег тужиоца МТБЈ Дејвид Толберт (САД) који је директно изјавио да међународни судови не могу и не смеју доприносити помирењу – то као бајаги није њихов задатак.[2]Ово је већ покушај да се потпуно промени задатак који су УН намениле кривичном трибуналу за Југославију приликом његовог стварања. Постављени задатак се огледао управо у томе да се успостави мир и помогне приликом помирења. Д. Толберт је истакао још једну лажну тезу – о томе да “сада нико није изван закона”. Алузија је јасна – ради се о “достигнућу” да је међународним судовима дато право да хапсе и суде шефовима држава и влада. Лажност ове тврдње захтева подробнију анализу, јер нас води ка системским питањима, пре свега, какви су реални циљеви “међународног правосуђа”.

Тврдња да после стварања међународних трибунала “сада више нико није изнад закона” је лажна, јер је стварање судова створило нову касту која је изнад права и изван правде. Та каста су – сами међународни тужиоци и судије. Ради се о томе да ова категорија лица не сноси никакву одговорност ни у унутардржавном праву, нити у међународном праву. Ни у Статутима међународних трибунала, нити у било којим другим међународно-правним актима, нису предвиђене било какве могућности да се позову на одговорност ни судије, ни тужиоци због кршења норми међународног права или злоупотребе својих овлашћења. Ова чињеница је необична сама по себи. Јер такве норме постоје чак и у законодавствима држава. Тако је на пример, члан 31 Кривичног кодекса РФ, практично у потпуности посвећен злочинима који су починили сами службеници правосуђа.[3] Осим тога постоји дисциплинска одговорност судија у оквирима Више квалификационе колегије судија РФ.[4] Сличне норме постоје и у другим државама. Међутим, међународне судије и тужиоци не подлежу никаквој одговорности за било какво њихово кршење права или њихов злочин. А таквих дела нису мало починили, укључујући доношење несумњиво неправосудних пресуда (које се пре свега односе на оправдање кривих и осуду невиних), фалсификовање доказа, кршење права оптужених,  непримењивање важећих норми међународног права, преправљање тих норми (и примена са њихове стране таквих преправљених норми)[5], игнорисање доказа које је пружила одбрана, доношење неоснованих пресуда итд, итд. Та кршења носе толико масован карактер, да само једна таква чињеница тера на размишљање – а колико самостално делују такве судије, чија делатност из темеља крши постојеће норме важећег међународног права?

Ипак треба признати да је са логичке тачке гледишта овде све више него јасно: укинувши имунитет шефовима држава или влада, глобална власт је савршено логично створила касту “недодирљивих” – касту међународних судија и тужилаца, који и треба да остварују тај сами главни циљ који је и био постављен пред међународне кривичне судове – циљ “правног” збацивања незгодних шефова држава и влада. Као бајаги, у име “међународне заједнице”. Одсуство било каквих норми по питању одговорности међународних тужилаца и судија – не представља случајан пропуст стваралаца одговарајућих међународних текстова, већ смишљено стварање бојевог ударног корпуса за рушење норми важећег међународног права и стварања новог – регресивног и репресивног међународног права.

Без обзира на демарш САД, Јордана и мале групе “других са њима”, расправа о међународним трибуналима имала је велики значај. Представници низа држава подвргли су систем међународног “правосуђа” разарајућој критици. Најкарактеристичнији и најсадржајнији је био наступ Председника Србије Томислава Николића. У суштини је то био стручни извештај који је садржао правну анализу не само општих начела делатности МТБЈ него и његових детаља.[6] Међу основним тезама његовог наступа су – концептуална процена покретања поступка од стране суда (кршење принципа поделе власти и независности судства); анализа примене принципа једнакости страна у поступку; проблем финансијске контроле трибунала не само током истраге и кривичног гоњења, већ и одбране; проблем свесног скраћивања временске надлежности МТБЈ; проблем неједнакости приликом изрицања пресуда представницима различитих етничких група и много, много другога.[7] Све те чињенице говоре о једном: делатност МТБЈ не само да није донео помирење, већ је супротно, појачао раскол у друштвима земаља бивше Југославије.

Треба обратити пажњу и на наступе представника других земаља, пре свега оних држава због којих су створени међународни кривични трибунали. Председник Президијума Босне и Херцеговине Н. Радмановић је директно изјавио да у делатности трибунала ни једна етничка група не види допринос помирењу. Све стране себе сматрају увређеним. Са таквом оценом можемо се сложити уз једну примедбу, која се пре свега тиче “увреде” босанаца у БиХ. Ако они и осећају себе “увређеним” у МТБЈ онда је то пре свега по принципу “он воли да буде увређен” – јер нема објективне основе за некакву увређеност босанаца. Премда су у односу на неке њихове представнике у МТБЈ и биле подигнуте оптужнице, но сви они су или оправдани (С. Халиловић) или су добили у суштини смешне и у суштини оправдавајуће казне (Н.Орић, Р.Делић). Овде треба издвојити и наступ Министра правде Руанде који се жалио да је делатност Међународног трибунала за Руанду (МТР) кривац за одсуство помирења у тој земљи. У ствари је МТР учинио све да обезбеди да се сви злочини припишу жртви, тако да критика МТР од стране владе Руанде носи чисто пропагандни смисао! “Велики део организатора геноцида 1994. године против Тутса – још увек није чак ни ухапшен” – пожалио се руандски министар. У овом случају хтео бих да поставим питање: а шта је са организаторима геноцида преотив Хута? Геноцид над Хутима уопште није признат! Као да га није ни било! Какво је то лукавство Министра који се жали на то како се “није успело постићи примирје”?

Важно је истаћи да су представници других земаља дали достојну оцену делатности међународних кривичних трибунала. И не само МТБЈ него и систему међународног “правосуђа” у целини. Тако је Министар правде Намибије изјавио да је данас то “правосуђе” селективно и директно је прозвао кривца за такво стање – СБ УН. Представници међународне научне јавности такође су дали своје стручне закључке. Тако је руководилац европског одељења Института та демократију и сарадњу Џон Локленд најјезгровитије формулисао резултате делатности међународних кривичних судова и трибунала: пропала је сама идеја међународног правосуђа.

Представник РФ при СБ ОУН Виталиј Чуркин изјавио је да Русија не подржава обезбеђење принципа “кажњавања по сваку цену”. Он је приметио да ће процесуирање одговорним лицима за међународне злочине бити успешно само у оном случају ако се спроводи непристрасно и неполитизовано. При том је В. Чуркин приметио да најнегативнији пример такве делатности представља рад МТБЈ. Чуркин је поставио питање: “да ли уопште може такав орган, чије је само постојање створило идеју о кривици само једне стране, донети мир и праведно суђење?” Представник Русије је резултате делатности МТБЈ у целини назвао “системским ћорсокаком” (“systemic dead end”).

У целини гледано, Србија је остварила снажан помак у реалним оценама онога што се назива “међународно правосуђе” и привукла пажњу за то питање значајног броја чланова међународне заједнице, који су раније или ћутали, или су давали инертно позитивну оцену тој појави. Први пут су у оквирима главног органа УН међународни кривични судови и трибунали добили не само критичку, већ и уништавајуће критичку оцену. Ако су раније реферати међународних трибунала подвргавани рутинској расправи у виду изражавања захвалности због “значајног посла” или бајаги због “изузетног извештаја”, овде су, коначно, ти органи добили много објективнију оцену. Русија је тај помак Србије подржала. Надамо се да ће иза објективнеоцене, формирана јединствена међународно-правна позиција Русије и Србије послужити као основа за даља дејства на супротстављању тим реалним циљевима који су постављени пред “међународно правосуђе”.