МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ СТАНДАРДИ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА У ДЕЛАТНОСТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВОСУЂА

Суд у Босни и Херцеговини је 5. децембра одбацио захтев тужилаштва о новом хапшењу тек ослобођених лица према којима је био прекршен кривични законик о кажњавању. Суд БиХ је указао да ово није валидан захтев и да није заснован на закону.[1]

Да подсетимо да је 18. јула Европски суд за људска права донео пресуду у предметуМактуф и Дамјановић против Босне и Херцеговине.[2] Суд је нашао да је обзиром на врсте кривичних дела за која су били осуђени подносиоци (ратни злочини, за разлику од злочина против човечности), био нарушен принцип о некажњивости у одсуству закона, пошто је Кривични закон Босне и Херцеговине из 2003. године још суровији него Кривични закон бивше СФРЈ из 1976. године и због тога би подносиоци могли добити мање казне у случају примене законика из 1976. године. Европски суд је пресудио да је Босна и Херцеговина прекршила члан 7 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

Након одлуке Европског суда за људска права, Уставни суд БиХ је 27. септембра и 22. октобра 2013. године, донео преиначење завршне пресуде коју је раније изрекао суд БиХ за више од 10 случајева ратних злочина у земљи и пресудио је да суд БиХ треба да донесе нову пресуду у складу са старим Закоником из 1976. године.

У складу са одлукама Европског суда за људска права, суд Босне и Херцеговине је 19. новембра наложио да се ослободи 10 лица која су служила дуге затворске казне због пресуде за међународне злочине. Тако су се међу ослобођеним нашли С. Јаковљевић, Б. Медан и П. Митровић (осуђени на 28 година затвора), А. Радовановић и Б. Ђинић (осуђени на 32 године затвора) и М. Трифуновић (осуђен на 33 године затвора). Сва лица била су осуђена за наводни геноцид у Сребреници. Поред њих ослобођени су и М. Савић (21 година затвора), М. Пекеш (29 година) и Н. Андрум (18 година).

Ова судска одлука изазвала је праву пометњу међу активистима међународног правосуђа. Сама по себи, ова чињеница показује колико је овим органима стало до људских права.

Дакле, Серђо Брамерц, главни тужилац МТБЈ изразио је “забринутост” због ослобађања затвореника. Штавише, он је рекао да се нада да ће “релевантна лица бити изведена пред суд”.[3]

Потом се шокирао Тимерманс, министар иностраних послова Холандије. Он је изјавио да је суд БиХ требало да утроши више времена за извршење одлуке Европског суда, како би покушао да пронађе начин да се примени пресуда без ослобађања осуђених! Веома чудна изјава: суд је размишљао више од 4 месеца! Колико још времена за размишљање предлаже холандски министар? Западни лидери воле да спекулишу о такозваној независности суда. Међутим, како оценити овакву изјаву? Ово је отворен и координисан притисак на суд.

Истовремено, одлука Европског суда за људска права (ЕСЉП) уопште није једнозначна. Треба обратити пажњу на чињеницу да је ЕСЉП указао да његову пресуду не треба тумачити као порицање примењивости Кривичног закона из 2003. године према злочинима који су први пут били укључени у унутрашње право 2003. године и недвосмислено представљали кривично дело у складу са међународним правом у тренутку њиховог вршења (то јест, током грађанског рата 1992-1995). На тај начин се та одлука може квалификовати истовремено и као корак напред и као корак назад, јер игнорише принцип правне сигурности. Тврдња да је низ злочина био признат у међународном праву јесте истинита, но ЕСЉП се претвара да не примећује њихово одсуство у Кривичном закону СФРЈ из 1976. године.

Овде је важно поменути да нови Кривични закон “Босне и Херцеговине” у ствари представља КЗ “за” Босну и Херцеговину јер га је увео међународни намесник (“Високи представник”). Ова околност из угла међународног права чини сумњивим читав закон. Одлука Европског суда за људска права донета је од стране истих оних држава које финансирају Високог представника, тако да уопште нема потребе говорити о беспрекорној правној утемељености.

Занимљиво је да и други међународни органи врше притисак на Босну и Херцеговину. На пример, Комитет УН за људска права је “изразио забринутост” тиме што “судови користе архаични Кривични закон бивше СФРЈ који између осталог не познаје дефиниције таквих појмова попут злочина против човечности, командну одговорност, сексуално ропство и принудну трудноћу”.[4]

Уколико се вратимо одредбама Међународног пакта о људским правима (у складу са којим је и створен Међународни комитет за људска права) видимо да је за избор у састав Комитета неопходно имати високу квалификацију у области правне заштите људских права. Чланови Одбора за људска права треба да буду висококвалификовани стручњаци који треба да знају правила о елементарној примени права, у том смислу и универзалног правила о забрани ретроактивне примене права, који важи за све правне системе. Међутим, овакве изјаве показују да у овом случају “водећи правници” делују као да нису упознати са датим правилом и смишљају некакве “услове” за укидање овог правила “у неким случајевима”.

Република Српска се залаже да се Кривични закон БиХ из 2003. године не сме примењивати ретроактивно на било који ратни злочин везан за ратни конфликт 1992-1995. године. Тако је у јулу текуће године, Председник Народне Скуштине Републике Српске позвао на преиспитивање свих пресуда за ратне злочине које су донете на основу Кривичног закона из 2003. године и на оставку оних судија које су примењивали тај Закон. Била је то основа за Високог представника у БиХ Валентина Инцка, да се у СБ УН жали на представнике Републике Српске, наводећи да се одлука Европског суда за људска права “користи за подривање суда у БиХ који је одиграо изузетно важну улогу у решавању ратних злочина у земљи”.[5]Ово такође изазива злобу и осталих “европских демократа”.[6]

Предмет Мактуфа-Дамјановић и његов развој за правни систем БиХ, показао је да такозвано међународно кривично правосуђе и западна “демократија” имају веома сложен приступ примени елементарних норми кривичног права. Јасно је да правне последице тих одлука свакако још нису исцрпљене и да ће бити нових пресуда како у погледу извршења одлуке Европског суда за људска права, тако и са становишта притисака који се врше на власти у БиХ.