Свака анализа као и разговор о тајним службама, њиховој организацији, плановима и акцијама, увијек је у прилици да буде оспораван у јавности као „теорија завјере“ и нешто „неутемељено“, чак ирационално. Свакако је, поред прикупљања информација и обавјештајних активности недоступних јавним полицијским и безбједносним агенцијама, најважнија активност тајних служби управо аналитички послови и креирање јавног мишљења пласманом информација, врло често измишљених и потпуно неутемељених.
Али када иза активности тајних служби стане држава са својим ресурсима у друштву, политичким организацијама, медијским сервисима и телекомуникационим системима онда нико није спреман активност и „обавјештајне пројекције“ у јавности назвати „теоријама завјере“ иако то дубоко противријечи и самој природи организација које стоје иза њих.
Тајне организације и службе су тајне баш зато да тајно и агресивно, али несметано, могу радити послове у складу са властитим разумијевањем или тумачење интереса државе, углавном вјештом манипулацијом своје уставне позиције, па чак и подузимати акције које су, врло често, у сукобу са здравим разумом и интересима грађана.
У свом раду тајне или обавјештајне службе до информација долазе праћењем јавно доступних извора – књига, часописа, новина, публикација, телевизијских и радијских емисија, Интернета и др. (енгл. Open Sources Intelligence – OSINT), те на тајни начин (агентуром, прислушкивањем, прикривеним извиђањем и др). Често се дјелатност обавјештајних служби погрешно своди само на шпијунажу (агентуру), која је облик тајнога обавјештајнога дјеловања. Тајно прикупљене информације потичу из тзв. људских извора, тј. од властитих агената, сарадника и других особа (енгл. Human Intelligence – HUMINT), или су резултат прислушкивања и праћења различитих комуникацијских, радарских, сателитских и других електронских сустава (енгл. Electronic Intelligence – ELINT, Signals Intelligence – SIGINT, Communications Intelligence – COMINT, и др). Поједине државе у саставу обавјештајних служби имају и посебне полувојне стуктуре, а њих користе за извођење субверзивних и сличних, тзв. прикривених операција (специјално ратовање). У демократски уређеним државама, законом је уређено дјеловање обавјештајних служби, па постоји систем политичког и цивилнога надзора њиховог рада.
Енглеска као дио Уједињеног краљевства у предузимању „специјалних операција“, насилним или ирационалним пословима и приступима сигурно предњачи у Европи.
Ових дана платили су цијену свога дјеловања без осјећаја одговорности, на Балкану.
Терористички напад који је извео Халид Масуд открио је слабости у безбједносном и обавјештајном сектору, одсуство координације двије најважније структуре познате као МИ5 и МИ6. Најстарија постојећа обавјештајна служба на свијету је основана 1909. године, и служи одбрани Њеног Величанства, Краљице Уједињеног Краљевства, Велике Британије и Сјеверне Ирске, Secret Intelligence Service (SIS) (позната као Ml6) или Military lntelligence section 6. је агенција која снабдијева владу Њеног Величанства информацијама из иностранства, за разлику од Службе безбједности, Security Service или Military Intelligence, Section 5 (позната као MI5) која се бави контраобавештајним дјелатностима и која је задужена за унутрашњу безбједност Уједињеног Краљевства. Обе секције су део Заједничког Обавештајног комитета (Joint Intelligence Comitee – JIC).
SIS је формиран као инострана секција, и почео је са радом 1909. године, са циљем да прикупља информације значајне за безбједност. Акције са саудијским вехабијама, управљање побуном 27. марта 1942. у Београду (са слоганима, „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“) те изазивање нацистичке одмазде према Краљевини Југославији и њено комадање, те сарадња и усмјеравање јеврејских терористичких организација Lehi и Irgun Zvai Leumi, сарадња са авганистанским талибанима и босанским муџахединима… указале су на потребе постојања парламентарног надзора над овом службом. Надзор је званично прописан 1994. године, непосредно пред окончање грађанског рата у Босни и Херцеговини али његови резултати су били скромни и до 2015. године.
Ових дана духови специјалних операција MI6 су једном терористичком акцијом са не баш пуно жртава, поново отворили питање ефикасног надзора над радом ове службе. У јавности је назван случајем Халида Масоуда, терористе из Лондона, иако би тај случај требао носити назив Абу Хамзе Ел Масрија (Фатех Камел Британи), сарадника MI6 и главног имама џамије у Финсбури Парку у Лондону.
Британска премијерка Тереза Меј изјавила је да је мушкарац који је извео напад испред парламента у Лондону рођен у Британији. Пренијела је да је обавјештајна служба имала сазнања о њему, тј. да је већ једном био под полицијском истрагом, али га нису имали под надзором.
Халид Масоуд је рођен у Кенту у Енглеској као Едријен Расел Аџао. Примио је почетком деведесетих година ислам и добио име Халид Масоуд, а доласком у БиХ прикључио се арапским борцима из злогласног одреда који се налазио под командом Трећег корпуса такозване Армије БиХ, под различитим идентификацијама.
Као Абу Халид Абдулрезак, из Енглеске, под редном бројем 118, са измишљеним датумом рођења – 13.06.1968. године, иако је рођен 1966. и има 52 године; није добио босански идентификациони – јединствени матични број а подаци о војном стажу, у документу Трећег корпуса Изетбеговићеве Армије РБиХ, којег овјерава Генерал Сакиб Махмуљин, говоре о учешћу од 18.05.1994. до 22.12.1995.
На другом документу, Команде Трећег корпуса Пов. Број: 05/4- 1028, Зеница: 7.5.1995. године, који је у посједу Трибунала у Хагу за бившу Југославију (заведеном као доказ у предмету против Команданта Армије РБиХ генерала Расима Делића), под бројем евиденције 0415-9502. Његов војни стаж је почео и завршио истог дана: од 18.05.1994. до 18.05.1994. (страна 2 документа).
Наиме, Халид Масоуд је врбован од стране Абу Хамзе ел Масрија и одведен у Босну и Херцеговину, уз помоћ хуманитарне организације из Енглеске “Islamic relief” која је дјеловала у БиХ и која му обезбјеђује дипломатски статус и исказницу преко Високог Саудијског комитета са којом преко Хрватске улази у ратом захваћену БиХ.
Био је опсједнут конспирацијом али је очито био и логистички подржан, па је у Босну и Херцеговину улазио као „Халид Месуд Абдела“ те као „Кхалеед М.С. Абдула“.
У документу Службе државне безбједности Зеница, кодног имена: Оперативна акција „Врандук“ – Бр: 0415-9550. од 05.11 1995. године, са ознаком „Строго повјерљиво“, анализирају се службене забиљешке и сазнања ( од 24. и 26.10.1995.године) о дјеловању ХО „Islamic relief“ из Енглеске и борцу, који је уз њихову помоћ већ трећи пут ушао у БиХ, кодног назива „Абу ХаМас”, за кога истичу да је „бивши кршћанин са породицом афричког поријекла“, да „зна са компјутерима“ , да „долази из Енглеске и да има везу у Лондону…“ и да је ту „са препоруком Абу Хамзе ел Масрија“. Свакако да „Абу ХаМас“ не постоји у војној евиденцији као идентитет, нити у било којој другој евиденцији али као шифровани разговор команданта Абу Маалија и главног безбједњака одреда Аиман Авада, због сумње да су праћени и снимани, очито представља скраћеницу за личност познату као Ха(лид)-Мас(уд).
Истина је да на Балкану сама личност Халида Масуда није значајна и да је пуно важнија чињеница да су цјела мрежа муџахедина и њен Одред ел Муџахедин били под надзором британских тајних служби и да су најважнији терористи Ал Каиде користили мобилне телефоне из Британије за комуникацију са овим одредом исламиста, злочинаца и терориста.
У документу Трећег корпуса Изетбеговићеве Армије РБиХ, Број: 03/1-174-265-1 од 31.10.1995. год. евидентирана су сва лица која из иностранства комуницирају са Одредом Ел Муџахедин, размјењују са њима „пакете“ у виду видео касета из одреда, који свједоче о злочинима и ритуалном одрубљивању глава, док са друге стране, углавном, из Енглеске, долазе новац и телефонске инструкције.
Међу најважнијим терористима који су са муџахединима у БиХ остваривали везу преко Лондона тј. комуницирали преко британских телекомуникација, централа и купљених телефонских јединица и бројева, су сљедећи:
1. Осама бин Ладен (Шејх Усама ибн Ладин) са броја: +44 1716 2462,
2. Ебу Хамза ал Масри – користио је два броја – први: +44 1817 492 985,
3. Ебу Кемал Британи (који је исто, Абу Хамза ел Масри): +44 9565 79462,
4. Шејх Ебу Ејсар Лондон је користио телефонски број: +44 8199 59019
5. Исламски центар у Британији користи два броја регистрована у Њемачкој: +49 622176 3947 и број: +49 6221 3003316.
Занимљиво је да Ебу Мусаб Заркави, оснивач Ал Каиде Ирака, користи холандски број: +31 1134 1546, док радикални имам који данас подржава ДАЕШ-ИСИЛ, Шевки Мухамед, телефонира са аустријског броја: +43 1526 5198.
Наравно да је највише позива преко телекомуникација и централа Саудијске Арабије али ту су и Француска, Кувајт, Јордан, Турска, Катар, Уједињени Арапски Емирати…
На списку сталних комуникација је и организација Ал Харамеин – преко броја: +96 6146 23306, због које амерички конгрес заводи санкције Саудијској Арабији као и Ебу Ејсар – Сулејман ал Насер, који је данас кључни човјек ИСИЛ-а, министар рата и помоћник Халифе Багдадија. Ту је и Абу Хамза Ел Масри и Ебу Камел Британи, што је један те исти идентитет главног имама из џамије у Финсбури Парку у Лондону, који је сарађивао са MI6 и кога су у октобру 2014. године испоручили Америци. Ту је и Ебу Ејсар – Ебу Сулејман ал Насер, који је данас кључни човјек ДАЕШ-ИСИЛ-а, министар рата и помоћник Халифе Багдадија.
За Балкан је важна и комуникација радикалног имама из Албаније заслужног за радикализацију Косова, Рашке области и тзв. Прешевске долине, шејх Насирудин ел Албани, који користи француски број: +69 268 9576.
Међутим, након терористичког напада у Лондону свакако је најзначајнија личност, која заслужује посебну пажњу, Абу Хамза ел Масри. Важно је отворити, коначно, разговор о њему као ментору Халееда Масоуда и највећем пропусту британских служби.
Абу Хамза ел Масри, поријеклом Египћанин, био је сарадник британске тајне службе MI6. и главни имам у џамији у Лондону, Финсбурy Парк. Наметнуо се као вођа свим групама које су током 1992. године дјеловале на подручју Тешња. Оснивач је секте “ТАКВИМ ВЕ ХИЏРА” која своје неистомишљенике назива кјафирима – невјерницима и осуђује их на смрт.
У Босну и Херцеговину долази у октобру 1992. године у пратњи сљедећих лица из Енглеске: Бојдел (Вернан) Ален-Филип; Халид Масоуд Абдела; Абдулмелик Абдулкудус; Абу Јасир Шехид, Ламберт Јохнy; Раули Џон из Стоконтренда; Кит Ален Мекмен из Ворсоп Нотс, Лофтус Ален Робер из Таyпорта у Шкотској и Малколм МакКекачер из Шкотске.
Као искусан ратник из Авганистана вршио је обуке младих и радикалних исламиста – оне вјерске али и борбене, нарочито о употреби минско-експлозивних средстава. Током обављања једне од тих обука, у новембру 1992. године, изгубио је шаку (дио подлактице) и једно око. Лијечен је у болници у Тешњу до јануара 1993. када се враћа у Лондон. Са њим је тада отишао из БиХ и Халид Масоуд Абдела.
Медији и тајне службе су у његову биографију сарадника уписали пропагандни спин о рањавању у пакистанској бази али је он то „одлучно демантовао“ и истакао да је рањен у Авганистанском рату.
Халид Масоуд ће други пут ући у Босну и Херцеговину у фебруару 1993. са личним документима који су гласили на име Кхалеед М.С. Абдула у пратњи Грегори Роналда Леслија и Дејвида Едвина из Бристола у Енглеској, што неизбјежно указује да је преузео сарадничку улогу коју је до тада имао Абу Хамза ел Масри. Вратио се у Енглеску након двије седмице и поново дошао у БиХ са личним документима Абу Халид Абдулрезак и био је у друштву Абу Аиша Мухамеда, такођер из Енглеске.
Неме сумње да је Халид Масоуд био дио сарадничке мреже коју је током рата у БиХ створила британска тајна служба МI6. заужена за шпијунажу и специјалне операције ван граница земље. Отварање питања контроле и надзора над службама безбједности у Дому лордова 1994. године, присилиле су МI5 и МI6 да многе прљаве трагове своје дјелатности у рату у БиХ уклањају те да бришу трагове до људи и акција који ове службе повезују са прљавим пословима. Тако је Халид Масоуд постао штићена и прикривана личност и тако је доспјео ван радара. Управо та чињеница као и уклањање његове ратне биографије, те учешћа у сарадничкој мрежи МI6 додатно су му помогли да несметано изврши терористички напад у Лондону.
Био је фрустриран чињеницом да је његов ментор (Шејх ул Ислам) испоручен Сједињеним Америчким Државама, а истовремено је имао значајну комуникацију са радикалним исламистима. Њега није било тешко инструментализирати за ову врсту напада.
Британске грађане у Лондону су убиле њихове службе својом бахатошћу и немаром – чињеницом да су и они, упркос прописаној врсти и обиму надзора – већ дуго испод радара институција друштвене контроле свог рада. Они нису схватили да Лондон није у БиХ, Авганистану, Сирији, Ираку или Либији.
Свакако је важан и случај Ајмана Дина из Британије, који је јавно проговорио о свом учешћу у рату у Босни и Херцеговини у оквиру исламистичких структура а са знањем своје владе и обавјештајно-безбједносних структура.
Заборављено је искуство са британцем по имену Адел Абдул Барy, који се тренутно налази у затвору у Њујорку због сумње да је 1998. дигнуо у ваздух америчке амбасаде у Најробију и Дар ес Саламу (у Кенији и Танзанији), а чији је син, познати репер из Лондона Абдел-Мајед Абдел-Барyу, отишао да се бори у Сирију на страни ДАЕШ-а. Британски медији су га прозвали, без озбиљних доказа, Џихади Џоном, након што је брутално и ритуално одрубио главу неким британским „хуманитарцима“ (Хеникс и Фоли).
А сада је нужно суочавање са својом прљавштином и властитим одговорностима на свом тлу, ако се жели ефикасно дјеловати на плану спречавања нових терористичких аката.
П Р И Л О З И:
1. Списак телефонских комуникација и бројева телефона који вође терористичких организација користе за координацију терористичких група у рату у БиХ
2. Списак Команде Трећег корпуса са потписом Генерала Сакиба Махмуљина, на коме се налази евидентирано 1774. идентитета, припадника Одреда Ел Муџахедин
3. Списак муџахедина страног поријекла у оквиру Трећег корпуса Армије Р БиХ
4. Забиљешке државне безбједности, фотографије и други документи
