ДАЧИЋ ПРОТИВ НЕДИЋА
Када је ушао у Владу са Демократском странком 2ОО8. године (у којој ће, као министар полиције, остати све до средине 2О12, да би, после свега, постао премијер нове Владе формиране са бившим партнерима из Тадићевог доба и са Српском напредном странком), Ивица Дачић је оштро критиковао држање, у згради Владе Србије, међу сликама председника негдашњих Влада ,фотографије ђенерала Милана Недића. Недић је био на челу тзв. „Владе народног спаса“ под немачком окупацијом, а углавном га називају „српским Петеном“ и колаборантом.(1) Према писању Момира Турудића („Ко качи, а ко скида слику Милана Недића“,“Време“,958/14.мај 2ОО9), на лични захтев Дачићев, Недићева слика је, у мају 2ОО9, уклоњена са зида на коме висе слике свих председника влада Србије од почетка 19. века до данас. Рекао би човек: похвална ствар – један левичар и антифашиста као што је Дачић мора бити доследно против контроверзног Недића, својевремено смештеног међу неспорне личности какве су, између осталих, Никола Пашић, Владан Ђорђевић, Стојан Новаковић, итд. То би значило да је Дачић политичар који не пристаје ни на какав облик сарадње са окупаторима, не само у прошлости, када су Немци у Србији стрељали сто србских талаца за једног погинулог војника Вермахта, него и данас, када је света србска земља, Косово и Метохија, под окупацијом НАТО пакта. Зато није згорег да се подсетимо Другог светског рата, када се Недић нашао на челу, од немачког окупатора постављене, Владе националног спаса и да ову епоху упоредимо са данашњом, бар кад је у питању једна област Србије – Север Косова и Метохије.
ДАЧИЋЕВА СРБИЈА И КОСОВО
Сви знамо данашње стање ствари: вашингтонско-бриселска Империја земљи, на челу чије Владе се налази Дачић, поручује – Косово је независна држава, чије су границе неприкосновене, и ту неће бити никакве поделе, о којој Дачић повремено машта, док непрестано понавља ЕУфоричну мантру о неопходности дијалога с Приштином и поштовања онога што је, у време Тадићево, потписао Борко Стефановић. Наравно да србски родољуби не пристају ни на Боркове тајне потписе издаје, нити желе поделу Космета – јер, како би се делило оно што је, не само по србском самосазнању, него и у складу са међународним правним поретком и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, саставни део Републике Србије? Што се, пак, многожељеног „дијалога“ тиче, он је, у ствари, монолог, то јест, пуки диктат силе западне Империје у коју се уздају Тачијеви сецесионисти. Услови које је Скупштина самозване НАТО творевине Косово поставила Београду, а које су подржале Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, више су него јасни: “Дијалог и његови резултати требало би да буду у складу са суверенитетом Косова, међународним субјективитетом, територијалним интегритетом и унутрашњим – јединственим уставним поретком Косова“ ( 2 ). Угледни србски правник, професор др Ратко Марковић, поводом наставка тадићевске мантре „И Косово и ЕУ“, коју мантрају ЕУтописти из ново-старе Владе Србије, открива праву природу онога што се збива: “Ако Косово има територијални интегритет, тада оно није више у Србији ,јер не може једна држава, Србија, имати два територијална интегритета“(3). Да поновимо, да не би било заблуде око питања ко стоји иза „тврдог става“ Тачија, једног од вођа терористичке ОВК и лица под сенком сумње за трговину људским органима, извађеним убијеним Србима са Космета. Наиме, у петак,26.октобра 2О12, а поводом посете Хилари Клинтон и Кетрин Ештон нашем тлу, неименовани амерички званичник одржао је брифинг за новинаре о заједничком послу САД и ЕУ на Балкану. Он је поздравио потпис нове Владе Србије на споразуму Београд – Приштина о интегрисаним граничним прелазима између Србије и Србије, не заборавимо!), али је и додао: “Север државе (мисли се на квазидржавну НАТО творевину Косово, нап. В. Д.) остаје важан изазов/…/и препрека мирољубивим односима између две земље, и препрека на путу Србије ка Европској унији/…/Ми признајемо читаво Косово и његов интегритет/…/Али се противимо присуству ових паралалених институција којима управља Београд, које финансира Београд./…/Већином болница и школа, па чак и судова у једном делу, управља се и финансира из Београда. И то је очигледно несагласно са суверенитетом и територијалним интегритетом Косова“ (4).
НЕДИЋЕВА СРБИЈА И КОСОВО
Када су силе Осовине 1941. године окупирале и раскомадале Краљевину Југославију, највећи део Косова и цела Метохија припали су Италијанима, који су имали намеру да их прикључе Великој Албанији. Делови Косова око Гњилана, Качаника, Витине и Урошевца допали су фашистичкој Бугарској. Северни део Косова, укључујући целу Косовску Митровицу ,Вучитрн и Подујево, са рудником Трепча, Немачка је припојила својој окупационој зони, а 29. августа 1941, када је у тој зони формирана „петеновска“ Влада ђенерала Недића (са ограниченим ингеренцијама у области унутрашњих послова, пољопривреде ,поште и телеграфа, просвете и вера), припао јој је и Север Косова. У Службеним новинама Недићеве Владе 26. децембра 1941. године објављено је да, у оквиру нове административне поделе, део Косова под ингеренцијом Србије, заједно са Рашком облашћу, припада Округу митровичком, са седиштем у Косовској Митровици. Године 1942 ,почетком јула, српска Влада под немачким надзором донела је Уредбу о уређењу области Косова ,па су три косовска среза која су припадала тзв. „Недићевој Србији“ добила посебан положај у оквиру Округа митровичког. Влада је те исте, 1942. године, формирала, у оквиру Окружног суда, Шеријатски суд у Косовској Митровици и дала му надлежност над свим муслиманима на својој територији, укидајући тиме шеријатске судове у Београду и Нишу. За окружног начелника Недићев Министарски савет поставио је Арбанаса Ибрахима Љутвија, који је пре рата био подбан Дринске бановине. До краја 1941. године са Косова и Метохије Шиптари су, уз благонаклоност окупатора, протерали преко 4О хиљада Срба. Ипак, Север Косова, који је спадао у Недићеву надлежност, био је релативно миран, а Милан Аћимовић, министар унутрашњих послова у „петеновској“ Влади, посетио је Косовску Митровицу 24. априла 1942 што је био „симболичан знак да је бар један део свете српске земље остао у Србији“ (5). Већ сутрадан, у биоскопу „Јадран“, састао се са представницима Срба и Арбанаса, изражавајући задовољство што види “ред и мир“, као и што осећа да и једни и други имају „патриотску свест“ (6). У мају 1942. држана је конференција учитеља Срба Округа митровичког, на којој је заменик окружног начелника, Хасим Салихамиџић, истицао потребу сарадње између србских,муслиманских и арбанашких учитеља,“да међусобним упознавањем и заједничким радом придонесемо општем подизању нашег народа“(7). Почетком 1943, у Подујево и срез вучитрнски дошао је изасланик МУПа, Јован Бркић, који је изразио задовољство што у тим областима нема сукоба између Срба и Албанаца. Недићева Влада је 1942. у област Вучитрна и Подујева успела да врати преко пет стотина избеглих србских породица. Наредне године скупљена је велика помоћ становништву Севера Космета ,а нарочита брига се водила о сирочићима и незбринутој деци. Чак су и поједини немачки званичници истицали да је Србима учињена неправда тако што им је одузето „историјско место Косовске битке“, о чему је Хитлеров специјални изасланик за Балкан, Херман Нојбахер, говорио Рибентропу (8). Немци су дозвољавали помен косовским јунацима на Видовдан 1942. и у Косовској Митровици, као и прославу Савиндана, која је 27. јануара 1943. свечано одржана у овом граду. Све је трајало до краја 1943, кад, после капитулације Италије, немачки окупатор управљање Косметом преузима сасвим у своје руке.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Иако закључке препушта читаоцу, потписник ових редова, ипак, не може а да нешто не примети: мада је Србија од 1941. до 1944. године била под правом окупацијом нациста и фашиста, Немци су „петеновској“ Влади ђенерала Недића дали више власти на Северу Космета него што их НАТО Империја данас даје Влади Ивице Дачића. Чак је и територија која је, макар формално, припадала „Недићевој Србији“ била већа него она на којој данас постоје тзв. „паралелне институције Београда“ (у ствари, једине легитимне институције државе Србије на Косову и Метохији). Да и не говоримо о оновременом повратку пет стотина избеглих србских породица у вучитрнски срез, о чему Дачић и његови министри данас могу само да сањају. Не сме се превидети ни следеће: ђенерал Недић је, у својим обраћањима Србима, био јасан – Србија је окупирана, и мора да слуша окупатора: “Образовао сам, ПО ОДОБРЕЊУ ОКУПАТОРА (подвукао В.Д.), српску Владу, Владу народнога спаса“(9). Наравно да то није значило слагање једног слободарског народа са Недићевим ставом. Србски герилци, како легитимисти-ројалисти, тако и револуционарни партизани, делатно су показивали своје неслагање, борећи се против нациста и фашиста. Али, подвлачимо: Недић је био јасан – оно што ради, ради по одобрењу окупатора, спасавајући, како је тврдио, Србе од биолошког уништења (како већ рекосмо: Немци су 1941. године стрељали сто србских талаца за једног свог погинулог војника).
Данашња власт у Србији, међутим, нема храбрости да каже да оно што чини није ништа друго него испуњавање воље Империје, чији је НАТО пакт крајем 2О. века два пута бомбардовао Србе осиромашеним ураном – 1995. у Републици Србској и 1999. у Србији и Црној Гори. А онда се, како рече проф. др Ратко Марковић, десило следеће : “Косово је Србији одузето у освајачком рату НАТО-а против Србије. Статус Косова је решен исходом тог рата. Декларација независности Косова косовских Албанаца је политичко-правно санкционисање тековина агресије НАТО-а на Србију.“(1О) Уместо да се о томе свагда говори и да се то стално има на уму, председник садашње Владе Србије, Ивица Дачић, у заносу прича о томе како ће његова Влада, у свом мандату, трајно решити питање Косова, остајући пријатељ и са Русијом, и са Западом, и још путујући ка ЕУ (11). Недић је бар био отворен: “Данас се врши обрачун највећих сила света. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари обично извуче дебљи крај“(12). Дачић нема храбрости ни то да каже. Да се разумемо: ово није текст о ђенералу Недићу, него о Ивици Дачићу. Ако је Империја која нам је данас отела Косово бездушнија према Србима и Србији него што је то био Хитлер, и ако Дачић има мање надлежности на Косову (чак и на Северу!) него што их је имао Недић, и ако тај исти Дачић иде путем повиновања НАТО окупатору, а (за разлику од „србског Петена“, који је о томе јавно говорио) не сме да призна своје повиновање, онда се заиста поставља питање – зашто је уклањао Недићеву слику из Владе Србије маја 2ОО9. године?
1. Без икаквог неутемељеног равизионизма, остаје чињеница да је, како о томе сведочи познати србски левичар, вођа Земљорадничке странке, Драгољуб Јовановић, у својој књизи политичких портрета,”Медаљони“ (књига трећа,Службени гласник, стр. Београд, 2ОО8 ,стр.379-382), ђенерал Недић још 194О. године обавестио Плотњикова, совјетског амбасадора у Београду, о својим сазнањима да Хитлер спрема вероломни напад на СССР .Пошто је Плотњиков у Београду био изолован, јер нико од југословенских министара није смео да га посети, плашећи се италијанског и немачког посланика,замолио је Јовановића да му нешто провери код министра у кога има поверења. Јовановић се обратио Недићу који је,како сведочи аутор „Медаљона“, био за то да се „одупремо Немцима“. Недић га је, избегавајући хитлеровске уходе, примио у седам увече. Ево шта, између осталог, Јовановић каже о том сусрету: “Говорио је овеликој дисциплини у совјетској војсци, према којој је наша дисциплина сасвим блага. Онда је, сасвим изненада, почео да излаже шта све Немци раде на руским границама. Имају већ маскирано 12О дивизија; праве у Карпатима подземне аеродроме, расклопљене подморнице упућују Дунавом.“Зна ли све то г. Плотњиков?“ Само што ми није рекао да треба да му кажем. Наставио је још енергичније: “Немци хоће на Исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе. Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити.“ Завршио је драматично и потпуно неочекивано: “Ја ћу, господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером!“ Јовановић је касније разговарао с Плотњиковим, коме се допао тон Недићевог саопштења поводом италијанског (тобож „случајног“) бомбардовања Битоља :“Тим се више уносио у оно што ми је тај исти Недић саопштио о немачким припремама на Истоку. Учинило ми се да је све то било ново за њега .Поменуо сам да је те податке наш министар добио од својих аташеа у разним престоницама. Ти подаци су га импресионирали,мада је пркосно одвратио да „ако они имају на нашој граници 12О дивизија, ми имамо бар 121, ако не и више“. Стоји и чињеница да је Недић, већ као „српски Петен“,одбио да макар једну једину трупу, од оних које су му биле подређене, пошаље на Источни фронт, против Русије. Иако су га Немци приволевали на овакав симболички гест, као знак припадности „европском антибољшевичком фронту“, Недић се није поколебао. За то време, усташка војска Павелићеве НДХ гинула је под Стаљинградом, примајући фирерова и поглавникова одличја за борбу против Совјета.
2. Никола Врзић:Србија на љубичастом каучу, Печат, 24О/2О12, стр.8
3.Проф. др Ратко Марковић: Србија као Јован Без Земље, Печат 242/2О12, стр.1О 4.Никола Врзић: Десант на Београд, Печат 241/2О12, стр.8
5.Бојан Ђорђевић :Косово под управом Владе националног спаса (1941-1944), календар „Даница“ 2ОО9, Београд, стр.165
6.Исто, стр.166.
7. Исто.
8. Исто, стр. 167.
9.Генерал Милан Недић: Десна Србија/Моја реч Србима 1941-1944 ,Слободна књига, Издања Владимира Максимовића, Београд, 1996 ,стр. 25
1О. Проф. др Ратко Марковић, исто ,стр.11
11.Председник српске Владе Ивица Дачић: Решење за Косово до краја мандата, Јединство, број.46-47, Приштина – Косовска Митровица, 29. октобар 2О12 ,стр.2
12.Генерал Милан Недић, исто, стр.12
