Спасавање западних страних банака и разбијање преосталих највећих техничко–технолошких целина кључних предузећа су главне теме разговора Међународног монетарног фонда са Владом Србије. • Повећање плата и пензија је коска бачена „да се Власи не досете“. • Слобода капитала намеће и подразумева дужничко ропство људи. • Ко ће и како платити цех досадашњег „како нам добро иде“ објашњава нам Стратегија за решавање проблематичних кредита.
Домаћин стигао у госте
Званично, ММФ је стигао у Србију ради друге ревизије стенд–бај аранжмана који, ако буде поштован од стране Србије, истој омогућава потенцијално додатно задужење од 1,2 милијарде долара. Ако Србији тај новац не буде потребан, он ће је ипак чекати из предострожности. Предострожности према чему? Према моћима Србије да испуни захтеве и циљеве тог истог ММФ–а и друштва за које он ради.
У најави доласка побројани су следећи разлози: увид у стање јавних финансија; провера могућности повећања плата и пензија; и анализа како се спроводи договор о реорганизацији јавних предузећа — а пре свега Електропривреде Србије, Железнице Србије и „Србијагаса“.
Према класификацији саме НБС, финансијски сектор се састоји из банкарског сектора и осталих финансијских институција. Банкарски сектор се састоји од државних банака, приватних домаћих банака и страних банака. Остале финансијске институције су: сектор осигурања, сектор пензијских фондова и сектор лизинга. (Стратегија, стр. 31.)
Како је Стратегија за решавање проблематичних кредита тренутно у жижи стручне и шире јавности, то ће анализа исте бити предмет овог чланка.
Да ли је банкарски сектор у кризи?
ММФ је својим досадашњим истраживањима доказао да је банкарску кризу могуће препознати по следећа четири елемента: (1) учешће лоше активе у укупној активи банкарског сектора прелази 10%; (2) трошкови спасавања банака износе најмање 2% бруто друштвеног производа; (3) проблеми у банкарском сектору доводе до гашења појединачних банака а у крајњем случају до национализације банака, и (4) мере санације укључују замрзавање депозита.
Прва два елемента су у Србији већ присутна. Трећи је испуњен делимично гашењем Агробанке, Унион банке … а о национализацији се не сме ни размишљати. Видели смо како је недавно прошла Грчка. Четврти елеменат ће се испунити сам од себе када стране банке врате дугове матицама.
За сада, јавност се умирује скоро свакодневним изјавама да су банке ликвидне и високо капитализоване. Шта то значи (и не значи) није ни битно, све док грађанин може свој новац да подигне са шалтера. Висина секундарних извора ликвидности (нпр. позајмице банака од својих матица, међубанкарског тржишта и НБС) показују стварно стање ликвидности неке банке. Ако је српска политичка и монетарна власт предострожна, не би било на одмет да се грађани поведу за њима.
Теорија банкарских криза наглашава да препознавање погоршања квалитета укупне активе (имовине) банкарског сектора увек отежава недостатак одговарајућих директних тржишних показатеља вредности имовине банака и њихову утрживост (брзину продаје за новац). Посебно некретнина које су дате у хипотекарну залогу. Због тога се кључни део Стратегије односи на ову проблематику.
Надаље, листа узрока банкарских криза није дуга. Снажан раст кредитне активности, пораст удела спољног дуга у бруто домаћем производу, промене реалних каматних стопа и дерегулација политике каматних стопа које важе за дужнике банака чине банкарску кризу неизбежном. Србија је школски пример како се све ово зло може истовремено прихватити.
Дерегулација у финансијском сектору уз истовремено необављање свога посла од стране НБС, допринели су да и банке досоле у стварању банкарске кризе. Стратегија је у банкарском сектору Србије идентификовала скоро све могуће узроке банкарске кризе. То су: непостојање или неуважавање кредитних политика; непримерени систем осигурања праксе са интерним политикама и банкарским законима; непримерен надзор и контрола запослених или кључних сектора; одлучивање у којима доминира једна особа (директор, председник управе или главни деоничар); непостојање или непридржавање политика управљања активом. Теорија познаје још и злоупотребу положаја, али је писци Стратегије нису запазили.
Мишљења смо да је садашња криза банкарског сектора давно испланирана и наметнута Србији. И то пре увођења санкција, бомбардовања, класичне и „тихе“ окупације и уништења великих домаћих банака. Све ове мере заједно су допринеле да власт прихвати „потрошачки модел развоја“. Да се после оскудице задужујемо код страних банака и купујемо страну робу.
Прекасно се власт досетила да треба и ми нешто да производимо и извозимо. Када се досетила, усвојила је модел раста путем индустријализације и извоза. Али су проблеми из доба банкарског безвлашћа остали. Огроман део ненаплативих кредита је старији од једне, две, па и више година. Они проузрокују смањење кредитне активности и успешно спречавају нови модел развоја да заживи у пракси.
Колико нам је речено?
Висок и растући ниво проблематичних кредита представља извор системског ризика у Републици Србији, признају стратези већ у својој првој реченици.
НБС дефинише системски ризик као „ризик од поремећаја у пружању финасијских услуга (1) који је изазван проблемом у целом финансијском систему или појединој компоненти и (2) који има потенцијал да остави озбиљне негативне последице на реални сектор.“
Практично, ненаплативи кредити сужавају канале кредитне понуде и карцином су банкарског сектора. Надлежне институције се Стратегијом обавезују да учине све како би се створили услови за развој тржишта проблематичних кредита. Остале мере, побројане као засебне и важне, у ствари су предуслови поменутог приоритета.
Занимљиво је да сектор привредних друштава у приватном власништву одређује ниво целокупних проблематичних кредита, у погледу обима и релативног учешћа у укупним кредитима . Удео овог сектора у укупним проблематичним кредитима априла 2015. износио је 52,5% или 232,2 милијарде динара. Очигледно је да се не може брзо постати свој газда са туђим новцем. Проблематични кредити лица у стечају чине 20% укупних проблематичних кредита. Учешће проблематичних кредита сектора јавних предузећа у укупним проблематичним кредитима износи 6,1% тј. 27 милијарди динара. Без обзира на ове чињенице, кроз Стратегију се намеће утисак да су јавна предузећа велики проблем.
Доминација страних банака на банкарском тржишту Србије (75% учешћа у капиталу) за последицу има висок ниво „евроизације“ кредита (око 70%). Ако се томе дода и „швајцаризација“ кредита, ето јаког узрока изложености дужника валутном ризику тј. повећању проблематичних кредита.
Када се говори о спором решавању проблематичних кредита, треба отворено рећи да банке у постојећим условима нису заинтересоване да их се ослободе. Видећемо касније и због чега. Без обзира на ову општепознату чињеницу, стратези пишу да „споро решавање проблематичних кредита може такође бити приписано неразвијеном тржишту проблематичних кредита“. Може да буде, али не мора да значи — рекли би наши сељаци на ово.
Континуирано раздуживање зависних друштава страних банака, с обзиром на своју доминантну позицију, могло би да представља ризик — исправно констатују стратези. Таква политика страних банака уз неспорну доминантност практично одређује Србији који и колики систем стимулација мора применити да би их одобровољила да учествују у смањењу проблематичних кредита.
У априлу 2015. године, НБС је израдила и доставила банкама детаљну анкету, како би прикупила битне информације о разлозима за акумулирање проблематичних кредита као и о мерама које су банке спремне да предузму у случају да проблематични кредити озбиљно угрозе ликвидност или капитал банке. Одговори банака се још увек анализирају… и анализирају … и анализирају…
Занимљива је реакција Републичког секретаријата за јавне политике само дан након добијања Стратегије са Образложењем од стране Министарства финансија тј. од 5. августа 2015. — како би дао своје Мишљење:
„Републички секретаријат за јавне политике указује да је предлагач пропустио да прикаже и анализира ефекте предложених мера на буџет Републике Србије. Истовремено, нема информација о резултатима спроведених консултација (анкете) са заинтересованим субјектима, уз навођење ставова које су консултоване групе износиле у односу на разматране алтернативне мере, као и разлога из којих су усвојени, односно одбачени њихови ставови.“
Секретаријат позива предлагача да унапреди Нацрт Стратегије у вези са изнетим Мишљењем.
За сада можемо закључити да, поред меморандума и аранжмана, постоје и ТАЈНЕ.
(Наставиће се)
Извори и литература
- Предлог стратегије Владе Србије за решавање проблематичних кредита
- Меморандум Владе Србије о економској и финансијској политици (упућен ММФ), јун 2015.
- Банке и осигурања у Србији и земљама региона — 5 година кризе, Business Info Group, Београд
- Часопис Финансије, 1–6. 2010
- Хрватска удруга банака — кодекс добре банковне праксе
- Међународни рачуноводствени стандард 39, Министарство финансија Републике Србије
- Мишљење Републичког секретаријата за јавне политике о Нацрту стратегије за решавање проблематичних кредита
- Удружење банака Србије — Кодекс професионалног банкарског понашања
- Приручник о управљању кредитним ризиком, Народна банка Србије
- Водич кроз закон о заштити потрошача — Црна Гора
- Закон о извршењу и обезбеђењу Републике Србије
слика http://www.nspm.rs/hronika/voja-zanetic-autobuski-vodic-bankrot-travela-%E2%80%93-vozi-majstore.html?alphabet=l
