Пуна је историја Србије епских битака, храбрих дела, надљудских подвига, часног држања… Препуна је српска прошлост јунака, хероја, витезова, хајдука, устаника, комита, четника… Можда само због бољег разумевања историјске истине морамо бити опрезнији код коришћења неких назива српских формација и јединица. То се односи и на врло устаљено позивање на комите. Назив настао од речи комитет, често у списима, песмама, на терену, у народу и историји коришћен за мале српске војно-ослободилачке формације и чете. Наравно опрезност није због тога што то није српска реч или што је Срби нису користили. Опрезност је потребна због оних других који су такође за своје јединице користили често ово исто име.
Не би то требало превише да нас изненади, па имали смо ми у својој историји много драстичнији пример. Реч на коју се ми данас сви јежимо, а коју је од 07.јануара 1929. године користила клерофашистичка хрватска и њихове војне формације на челу са Анте Павелићем. Име које има потпуно друго порекло и значење, али су га хрватски зверови потпуно упрљали. Прави извор настанка овог имена је реч устаник и потпуног је српског порекла. У свом настанку била је везана за Србе из Херцеговине и подизање Херцеговачког устанка (1875-1877).
Мада се може пронаћи и раније у неким од историјских списа XIX века где се Срби устаници у бунама против отоманског зулума и терора тако називају. О његовом правом српском пореклу сведоћи и Богошићев Нацрт закона за усташе. Као и књига „Дневни записи једног усташе о босанско-херцеговачком устанку 1875-1877“ Петра Мркоњића. Име некадашњег славног хајдучког вође, које је као псеудоним користио краљ Петар I Карађорђевић током „Невесињске пушке“. Српског устанка подигнутог у околини Невесиња који се врло брзо проширио по целој Босни и Херцеговини. Вук Стефановић Караџић је такође у својим делима за српске устанике користио реч усташе. (1)
Данас реч усташе и њихово деловање везује се само за најстрашније злочине. Толико ужасне да се чак и нацистичка Немачка од њих ограђивала. Та зверства чињена су првенствено на светосавцима. Са њима је настављано увек кад год би им се пружила прилика, па тако и крајем XX века приликом распада Југославије. Наравно да с обзиром на то Срби не воле ни да чују реч усташе. Или још горе, не дај Боже да нас неко случајно помеша са тим нељудима и зверима. Ово око усташа нам је свима углавном добро познато. Много мање нам је знано да се нешто слично догодило и са комитама.
Именом који су српски устаници у Јужној и Старој Србији користили док се није усталило и задржало име данас свима нама добро познато. Име које је прославило српске борце за слободу и правду, борце против тираније које су они са поносом истицали, прославили и носили. Име које је касније означавало најелитније и најученије делове српске војске у краљевини – четнике (од речи четовање, мада се негде везује и за Пољску реч четник што значи бунтовник).
Вратимо се сада настанку комита (касније четника) као вида организованих оружаних јединица за ослобођење Јужне и Старе Србије везане за крај XIX века. У том периоду српски културни, етнички и историјски простор Јужне и Старе Србије био је под окупацијом отомана, али и додатно изложен покушају насилног верског преумљивања од стране бугарске Егзархије. Цркве која је од свог оснивања и добијања фермана од султана Абдул Азиса 27.фебруара 1870 године. на простору Јужне и Старе Србије чинила све како би спречила Српску Православну Цркву у њеном функционисању.
Вечинско српско становништво на овом простору успешно је одбијало ову агресивну и насилну политику бугарске Егзархије. Мада је наравно било и оних посебно у градовима, који су под утицајем бугарских конзуларних чиновника и бројним личним повластицама попуштали. Ипак те „потурице“ слабићи који су „продавали веру за вечеру“ били су само усамљена и јадна мањина. (2)
Да би појачали притисак на оне праве Србе, оне непоколебљиве, чврсте, „непослушне“ и убрзали стварање некакве „Велике Бугарске“, бугарашки кругови у Солуну крајем XIX века основаше ВМРО. Унутрашња македонска револуционарна организација званично је била основана и представљена као извршни комитет за ослободилачке акције од отоманске окупације. Управо због те идеје, која је деловала потпуно искрено и чисто основане су и јединице које треба да воде борбу и спроводе наређења комитета а назваше се комите.
Не знајући за прави разлог настајања који је ВМРО вешто сакрио а вођени увек идејом слободе Срби основаше своје јединице под истим називом. У почетку су се чак са доласком зиме и престанком могућности за акцијама на терену заједно склањали у Србији код јатака. Тако је било све док се није разоткрила права политика ВМРО и њен првенствено антисрпски карактер. Ово тајно револуционарно удружење имало је за основни циљ стварање независне државе Македоније на простору Јужне Србије како би тај простор лакше припојили Великој Бугарској.
Имала је тада Бугарска и подршку од запада, баш као што то данас имају арбанашка племена на Косову и Метохији која покушавају да направе некакву само њима знану државу коју би припојили „Великој Албанији“. Државу коју гле чуда, уз подршку ЕУ и НАТО-а треба опет да направе баш на српском извору, српској светој земљи, на крви, сенима и моштима Срба. Наравно потомци оних правих Срба никад им то без обзира на сву подршку запада коју имају неће допустити. Ни нашим прецима није било лако док су четовали по Старој и Јужној Србији бранећи српске светиње и српски род али се нису предавали. Отуда ни ми данас немамо права на кукњаву, наше је да се са неправдом увек ухватимо храбро у коштац.
Акције које су требале да доведу крајем XIX века до стварања некакве независне Македоније предводили су ученици школе бугарске Егзархије и њени активисти, називајући при томе себе комитама. Те активности су се на терену и пракси претвориле у терористичко убијање српских свештеника, учитеља, виђених људи… Својим деловањем још једном показујући и свој јасан антигрчки али првенствено антисрпски карактер. Омогућивши тако отоманским окупаторима са стране да пажљиво посматрају не реагујући и уживајући у „хришћанским размирицама“, само их дозирајући. (3)
Додатно су у том периоду челници ВМРО били уплашени успесима које је код отомана уз велику помоћ и притисак братске Русије остварила српска дипломатија. Као резултат тог успеха цариградски патријарх поставио је Србе за епископе у Призрену 1896. године, и Скопљу 1897. године. Тиме су Срби од 1897. године добили и могућност да у Битољском и Солунском вилајету отварају своје школе. Затечени новонасталом ситуацијом челници ВМРО доносе одлуку о радикализацији антисрпске кампање и борбе.(4)
Као резултат такве одлуке ВМРО 1897. године у Солуну оснива подкомитет централног комитета органозације. Прилоком оснивања додељују му назив „Друштво против Срба“, врло сликовито. На чело подкомитета постављају Дамјана Груева, једног од оснивача и ВМРО-а. Сем назива подкомитет добија и своју крилатицу која још једном дефинише циљеве организације и њено деловање – „ … огњем и мачем искоренити Србе из Македоније“. Резултат је био врло брзо и видљив, кренуло се са ликвидацијама свих виђенијих Срба, као и елиминисањем свега српског. (3)
Мале чете тог комитета или подкомитета, како год, на терену становништво је називало „комитама“. Не схвативши у почетку разлику између правих бораца за национално ослобођење од отоманских завојевача које су предводили Грци и Срби, и оних са неком потпуно другом идејом и идеологијом на чијем челу су се налазили Бугари. Тако је било све док се на терену није јасно видело да бугарски официри своје мале одреде користе искључиво за оружане сукобе са непоколебљивим и „непослушним“ Србима и Грцима. Којима није падало на памет да плаћају „заштиту“ и зулум бугарским комитама док они спроводе идеју некакве „Велике Бугарске“. Од тог времена грчке чете почеше користити назив андарти, а српске име четници.
Управо терор над Србима у Старој и Јужној Србији био је окидач 1898. године за настајање идеје и неопходност оружане заштите угроженог светосавског народа. Ова идеја само добија и своју званичну реализацију 1902. године оснивањем Централног одбора Српске четничке организације (или Српске револуционарне организације). Спајањем централних одбора Београда, Врања, Скопља и Битоља 1903. године оснива се и Српски комитет.
Његово оружано крило званично је активирано 1904. године. Пре самог званичног активирања оружаног крила на терену су претходила деловања и акције патриота појединаца као и мање групе самоорганозованих бораца за слободу. Који су већ дејствовали под именом четника, али у том периоду још увек делују и под називом комите. Тако је бивало све док се и дефинитивно није видео прави смер деловања ВМРО и бугарских комита. Што је и условило да Срби своје чете и поред тога што и даље егзистира име комите све учесталије називају четници.
„Истина се као и злато не добија калемљењем већ спирањем свега онога што није злато“
Л.Н.Толстој
Пажљиво читајући историју као паметни људи и не заборављајући скупо плаћено искуство наших ђедова мора нам бити јасно да ће нам будућност поново донети уједињење наших непријатеља. Потомака балиста, усташа, бугарских комита који ће новоосмишљеном подлошћу и под новосашивеним заставама ЕУ и НАТО, наново покушавати да Србију сведу на простор оне њима тако драге, предкумановске из 1912. Заборављају они да ће такве њихове тежње за последицу сигурно узроковати зрење свести код патриота и родољуба о неопходности ослобођења.
И не само ослобођења већ и раскршћења са погубном комунистичком тезом гурнутом са запада, о опасности од великосрпске хегемоније. Поставком која је после Дрезденског конгреса 1928. године постала службени став коминтерне. То је она теза како Југославију треба разбити као великосрпску творевину. Са њеним разбијањем се уз помоћ ЕУ и НАТО-а и успело крајем XX века.
На самим почецима њеног разбијања највећи допринос су дали занесени комунисти који су почели да раде на разбијању државе потирући све српске војничке победе у ослободилачким ратовима. Свим силама се трудећи да српске четнике представе злочинцима. Вешто кријући од народа оно право „злато“, било је важно да они „калемљењем“ заједно са западом направе неку своју истину и историју. А онда им се наравно то накалемљено чудовиште без вере измакло контроли и само донело нове жртве, опет наравно већински српске.
Да није било четника, части, чојства и речи која се држи, данас не би имали на чему да стојимо нити чиме да се поносимо. Зато је јасно видљиво како се и данас у одређеним круговима намерно избегава или блати име четника. Натурајући нам име комита или нека друга лажна имена уствари покушавају да српско „злато“ замене са ЕУ накалемљеним спојем, који би требао да „блиста“ на НАТО застави некакве нове Западно-Балканске заједнице. Могу они да наставе и даље да праве своја калемљена чудовишта али овог пута без светосаваца. Нама у тој њиховој каљузи сигурно није место.
Сперимо зато сав тај лажни сјај који нам запад потура и оставимо само оно „злато“ које нас вековима чини поносним. Не дозволимо никад непријатељима и лажним душебрижницима да нам кроје прошлост и истину. Не наседајмо провокацијама да су то само српски митови. Крв којом је натапана српска света земља и мошти наших предака којом је сваки педаљ наше Отаџбине поплочан није никакав мит. Наша прошлост за разлику од историје тих западних хијена не тражи прекрајања да би се на њу могло бити поносно. Душу нам никад узети неће.
