Молитва за оне залутале

332

Не делује ли лудо веровати неком ко ти никад није био пријатељ ? Сулудо делују отворене руке и покушај пријатељског загрљаја према неком ко вековима потврђује и утврђује непријатељство према твом народу. Убеђивати, или мислити при томе, да је то све случајност и да то чине из добрих намера, може указивати само на два правца: или је у питању издаја, или губитак здравог разума. Прошао је овај народ страдања, геноциде, неправде, пролазио кроз разне „олује“, ништа од тога га није уништило. Сви покушаји злотвора да убију један народ остајали су осујећени управо захваљујући снази вере и духа тог народа. 

Зато ако данас осећамо да губимо снагу, морамо да тражимо решење у нама. Не губимо ми слободу зато што су нас снагом надвладали, или зато што су јачи, него зато што смо престали да верујемо и да се надамо. Престали смо да слушамо своју душу и почели да се водимо лажима понизних извршиоца западних задатака. Нећемо ваљда дозволити да се приклонимо издаји. Свима је познато да будале опстају само захваљујући томе што постоје још веће будале које им се диве. Не желимо ваљда да нас потомци памте као такве. Не смемо дозволити да оно што нас је вековима красило, оно што нас је у овом поквареном свету спасило нестанка, неприметно нестане из нас. Не смемо дозволити да зле мисли које нам потурају успеју да окупирају наш разум.

„Као што облаци заклањају сунце, тако и зле мисли заклањају разум.“

                                                                                                                  Преп. Јован Синаит

Наставиће они да нас убеђују да морамо да се мењамо, да приписују нама злочине које су само они способни да учине. Покушавају да нас убеде да смо на погрешном путу, само зато што нисмо на њиховом. Уствари виде крај свог пута, крај који покушавају да одложе уводећи у њега још оних душа које су изгубиле веру и снагу, а ускоро ће, улазећи у њихову замку, изгубити и душу, ако је уопште више и поседују. На њихово убеђивање да морамо бити као они, светосавац има само један одговор: поносни смо што нисмо исти као ви и што, јер смо другачији, нисмо изгубили душу. Али Србин не би био светосавац када своју молитву не би упутио свима за које има наде. Свима које је тај подли свет увукао отровним пипцима у замке, али се њихове душе још увек боре.

  

МОЛИТВА

Сачувај БОЖЕ, све добре људе!

Мира и здравља нек сваком буде
Помози, БОЖЕ, не дај да страда
неко ко воли и ко се нада…
Нек бескућници скровиште нађу!
Обуздај буру, сачувај лађу.
Где год да бесни-угаси ватру!
Спаси палату, Циганску шатру…
Горе и доле!
Десно и лево!
помози БОЖЕ!
Маријо Дево!
Скитницу ноћас чувај на путу…
Упали бакљу, највећу, жуту.
Дигни са пода оног ко јеца!
Нек живе мајке, нек живе деца!
Гладнима хлеба жеднима воде!
Решетке спржи – свима слободе…
Подметни шаку кад неко пуца.
Рањеном нека срце још куца…
Горе и доле!
Десно и лево!
Помози БОЖЕ!
Маријо Дево!
Нек дођ онај-оном ко чека…
И болеснима пронађи лека!
Молим те душом, телом и хлебом,
заставу своју пронеси небом!
И исцрпљеном-подари снагу!
И заљубљеном-сачувај драгу…
И напуштеном-да нађе брата!
Отварај ноћас небеска врата…
Горе и доле!
Десно и лево!
Помози БОЖЕ !
Маријо Дево!
Заклони оног који се крије!
Стани пред слепог пре провалије!
И нека прогнан завара хајку…
Помози сину да види мајку!
Опрости оном који се каје!
И дај да има оном ко даје…
Помози, добри, оном ко брани!
ко брани он је на Твојој страни!
Горе и доле!
Десно и лево!
Помози БОЖЕ!
Маријо Дево!

 

                                                                                              Недељко Попадић

Помози Боже свим душама чистим, а српском роду врати веру у слободу. Нека свако свој пут тражи и по својим делима заслужи. Србин има свој пут, пут светосавља, оно што је њему на том путу потребно није помоћ, већ само да не покушавају да нас зауставе. А помоћ, њу светосавац добија од Господа, онолико колико и заслужи. Научио је Србин лекцију да на путу истине, правде и части не треба да очекује да му уклањају препреке са пута, већ да спремно дочека нове замке и препреке које ће му поставити на пут. Давно је светосавска душа схватила истинитост речи Мике Антића :

 „О мени најлепше брину они који ме остављају на миру.“

Зна овај народ да је потребно да нас оставе да корачамо својим путем, то ће бити довољно. Знају Срби да човек према човеку готово никад није праведан. Зато светосавац и сам не сматра да је правда увек оно што он мисли. Светосавац зна да се правда и срећа не узима, не купује, не проси, никоме не отима, њу једноставно заслужујеш или не. Она долази од Господа, али се не заслужује нечињењем, не заслужује пузањем, не може се стећи тако што нас везаних очију воде. За њу се мора борити, показати вера, очистити душа, али и никад не губити храброст и нада. Не можемо дозволити да нам затворе очи и натерају да се понашамо као дресиране животиње.

            „Када животињи вежу очи, она иде у круг и окреће млински точак; а ако јој не завежу очи, неће окретати точак; тако и ђаво, ако успе да затвори очи човеку, гура га у све видове греха. Кад су пак човеку очи отворене, он лако избегава ђавоље замке.“

                                                                                                                    Древни Патерик

Зна светосавац истину, да ће га Запад поштовати само онолико колико их натера да га поштују. Зато морамо увек држати отворене очи, не дозволити да нас скрену са пута наших предака. Ако се пред тим нељудима будемо сагињали, можемо очекивати само да будемо јахани. Они не прихватају чисту душу, они се ње плаше. Зло се увек плашило и нападало добро. Баш онако како је НАТО алијанса помагала свима у борби против наше Отаџбине. Оданде одакле су осећали веру, част, истину и правду, видели су и највећу опасност. Никад нисмо тражили и желели ништа туђе, али су они увек желели наше.

Колико год да смо били велики или мали, њима се чинило да им баш то недостаје. Били су и биће у праву, баш то им недостаје. Оно што не знају је да се то не може отети не може заузети, не, једноставно мора се заслужити. За то мало што им недостаје потребно је српско срце, светосавска душа. Схватили су то па развијају  медицину, али и ту ће доживети разочарење. Могу нам и срца вадити и пресађивати у себе, већ су то и чинили, али не могу добити душу. Душа  може да живи само у чистој средини, а њихова бездушна тела су то давно престала да буду.

Не смемо више стајати док нам чупају срца, морамо показати понос и зубе зликовцима. Морамо се сетити да су у Србији увек живели поносни људи, никада понизне слуге. Није важно колико они мисле да су јаки, важно је колико смо ми заиста достојно потомци Немањића, Лазаревића, Синђелића, Југовића, Обилића…  Срби су то увек били, достојни и поносни на своме и увек молитвом и душом уз правду тамо где је потребно.

Довољно је сетити се само Бурског рата у Јужној Африци (1899-1902) и геноцида који је тамо вршен над локалним становништвом. Срби су и тада, као и увек, били на страни правде, а не на страни силе. Осећали су да се над Бурима врши историјски злочин, а светосавска душа онда мора бар својим јасним ставом и молитвом бити уз оне којима је то потребно. Наравно, то се није свидело новинарима Велике Британије, па је један од њихових дописника, тада још увек само новинар Винстон Черчил, у својим чланцима писао свашта о Србима. Оно што празна душа тог дописника није знала, је да је Србија препуна поносних и часних Срба, па је један од њих, читајући шта енглески новинарчић пише, дао заклетву:

 „Стока једна! Ако се тог Винстона икада дочепам, све ћу клетве да му наплатим!“

Живот је тако и подесио, годину дана после Бурског рата, враћајући се за Енглеску возом из Цариграда, Черчил се затекао у Београду. То није промакло часном Србину који је знао да реч, ако је дата, мора и да се испуни. Па је млади потпоручник Војислав Танкосић пронашао овог енглеског новинарчића и прописно га ишамарао уз јасну претњу да ће „уколико још једном било шта напише о Србима  одговарати главом“.

tankosic-cercil-790x457

Пуна је Србија Војислава Танкосића, пуна оних који знају да трпе, знају да праштају, али не знају и неће да пузе. Знају западни зликовци да можда могу свашта да причају, могли су они да показују силу и да нас бомбардују, али да такви немају права Србијом да се шетају. Покушавају они Србе да заведу и сломе, подмећући им лажне патриоте, оне који се речима декларишу као Срби, а по делима им ни потурице нису равне. Светосавац ће се помолити и за њих, да ако је у њима остало ишта људског се пробуде и својој Отаџбини, мајци Србији, уз искрено покајање врате. Одлука је на њима, за западне зликовце и оне који немају у себи ни толико душе за искрено покајање порука је јасна: ако им се Србија не свиђа, слободно могу да нас обилазе, али не могу да нас газе.