Мој пријатељ је имао непријатност. Мајка његове девојке организовала је сусрет очи у очи и питала га да ли је истина да он живи заједно са њеном кћерком. Пошто је био пристојан човек, мој пријатељ је одлучио да не скрива ту радосну чињеницу. Тада је потенцијална ташта снизила степен еуфорије мог пријатеља и поставила недвосмислено питање.
„Уколико ви, млади човече, добијате одређени ниво интимних услуга“, рекла је она, „онда не можете игнорисати низ комплексних напора које моја кћерка предузима у вашем интересу. Да би вама било добро, она носи бреме неподношљивих емоционалних и материјалних притисака. На пример, шта ви мислите о проблему безбедности?“
Мој пријатељ није знао ништа да каже о проблему безбедности.
Тада му је искусна жена објаснила да у савременом свету постоји опасност изненадне трудноће и тај процес може постати неповратан, тако да се не сме бити постојано помало трудна. Да ли он намерава да са њеном кћерком подели све ризике повезане са пруженим му задовољствима?
Мој пријатељ није нашао ништа паметније осим да се сагласи.
„То је добро“, обрадовала се девојчина мама. „Сутра у 10 доћите у општину са цвећем. Ми ћемо регистровати ваш законити брак са мојом кћерком и на тај начин процес ваше интеграције у нашу породицу ће добити не само законити, него и неповратни карактер.“
„Али ја сам хтео да се придржавам војне неутралности“, промрљао је мој пријатељ.
„То је као када бисте бесплатно добијали задовољство?“, саркастично је упитала скоро па ташта. „Ваша оружана неутралност спада у бајке за одрасле. Или ћете ви уживати у оквирима које ја одредим, или ћу вам забранити приступ до раскошне лепоте моје омиљене кћери.“
Ето како је радост вођења љубави у глави мог друга сменило осмишљавање тешких последица блуда.
Он је дошао код мене да се жали на, скоро па ташту. Ја сам га тешио како сам знао и умео. Он уопште није желео да улази у неповратни процес женидбе, али баш у том тренутку су на телевизији приказали министра одбране Србије Братислава Гашића, који је на конференцији у Москви уверавао да Србија не тежи пуноправном чланству у НАТО пакту. Изгледа да Србија жели да остане помало трудна.
„Ево видиш“, рекао сам свом пријатељу. „Греше сви, чак и министри одбране. Он не зна да ће му се ускоро јавити потенцијална ташта из Брисела и поставити питање о цени ризика. И наговестити да је време да процес постане неповратан, уколико он жели да од ЕУ добија задовољства.“
Не знам да ли је мом пријатељу помогла позиција министра одбране. Отишао је од мене нерасположен.
