Бретон-Вудска конференција (1. – 22.07.1944) има исти значај као састанак руководилаца антихитлеровске коалиције у Јалти (4.-11.021945) и Постдамска конференција (17.07-2.08.1945.год). Највећи број истраживања која се односе на Бретон-Вудс све до сада прескачу питање судбине Банке за међународне обрачуне (BIS), мада је оно у Бретон-Вудсу врло оштро постављено.
Историја настанка BIS-а
На Париској мировној конференцији из 1919.године донета је одлука да побеђена Немачка треба победницима да плаћа репарације. Укупан износ репарација уопште није био за шалу, а рокови у којима је исплата требало да се изврши су ишли до краја 20.века. Првобитно је Версајски мировни уговор као укупан износ репарација одредио 269 милијарди златних мрака (еквивалент 100 хиљада тона злата). Нешто доцније је Репарациона комисија преиспитала тај износ и смањила га на 132 милијарде златних марака. Немачка је 20-их година прошлог века почела да плаћа репарације, мада у много мањем износу од оног који је одредила Париска конференција.
1924.године је на иницијативу америчког потпредседника Дауеса донет план по коме се, са једне стране, Немачкој смањивало бреме репарација, а са друге, економски развој Немачке је добио помоћ енглеско-америчког капитала. То је био Дауесов план. У периоду 1924 – 1929. Немачка је захваљујући том плану од САД добила кредите у укупном износу од 2,5 милијарде, а од Велике Британије – кредите у износу 1,5 милијарда долара. 1929.године Дауесов план је замењен Јунговим планом (Јунг је био амерички финансијер) који је предвиђао још веће улагање америчког капитала у економију Немачке. Јунгов план је, између осталог, предвиђао формирање Банке за међународне обрачуне (BIS)које је према званичним изјавама требало да обезбеди пребацивање репарационих исплата са Немачке на земље-победнике. Тако је 1930.године рођен BIS, са седиштем у Базелу.
Међутим, већ 15.јула 1931. Немачка је самовољно одлучила да прекине било какву исплату репарација, при чему се позвала на све јачу економску кризу. Англосаксонци, ма колико то било чудно, немачку изјаву су примили „са разумевањем“. Изгледало је да BISможе да се затвори, али је та банка ипак наставила да ради, само што су су њени финансијски токови кренули у обрнутом правцу. Радило се о америчком и енглеском капиталу (кредити и директно инвестирање), који је усмераван у немачку економију. Било је очигледно да тај капитал није био предвиђен само, и не у потпуности, за реанимацију немачке економије ради обезбеђења исплате репарација. А Француска је, као главни бенефициар репарационих исплата, као и до тада, добијала само мрвице. Англо-саксонски капитал је почео да ради за ремилитаризацију Немачке, мада је то било супротно условима Версајског мировног уговора. Између два светска рата BIS је постала део глобалног англо-саксонског пројекта обнове војно-економског потенцијала Немачке и немачке припреме за рат против СССР-а.
Банка за међународни обрачун се претворила у тврђаву америчког капитала у Европи. Мада је формирана као јавна комерцијална банка, поседовала је имунитет у односу на уплитање владе па чак и опорезивање, захваљујући међународном уговору који је 1930.године потписан у Хагу. Главни иницијатори формирања Банке за међународне обрачуне су били олигарси светског калибра: банкари Њујоршке банке федералних резерви из најближег Моргановог окружења, директор Банке Енглеске Норман Монтегју, немачки финансијери Гелмар Шахт (у то време је био на дужности председника банке Рајхсбанк, а затим и нацистички министар економије који је имао најјаче могуће везе са Вол-стритом), Валтер Функ (који је заменио Г.Шахта на дужности председника Рајхсбанка) и Емил Пул.
Тако су централне банке Енглеске, Француске, Италије, Немачке, Белгије, као и низ приватних банки постали оснивачи Банке за међународне обрачуне. За САД статут BIS-а су потписале приватне банке: Фрст нешнл бенк оф Њујорк, Д.П.Морган енд компани и Фрст нешнл бенк офЧикаго. Све су представљале део империје Моргана. И Јапан је преко приватних банака имао представнике у BIS-у. У периоду 1931. – 1932.године BIS-у се придружило 19 централних банака европских земаља.
Први председник BIS-а је постао банкар из клана Рокфелера – Гејтс Макгара. Он је ту дужност напустио 1933.године. Заменио га је АмериканацЛеон Фрезер, Морганов штићеник. У току 2.светског рата председник банке је поново био Американац – Томас Харингтон Макитрик.
BIS у служби Трећег рајха
До ступања Америке у 2.светски рат BIS је вршио функцију канала преко кога је амерички капитал стизао економији Трећег рајха. Та банка је за време рата вршила обрачун Немачке у вези са испорукама роба различитим земљама, између осталог и оним, којима је Немачка у рату била противник. После Перл-Харбура, све до краја рата, BIS је у свим званичним приручницима навођен као банка-кореспондент Њујоршке банке федералних резерви. Она је представљала место где се стицало злато које је Немачка пљачкала по европским земљама.
У марту 1938.године, пошто су хитлеровци ушли у Беч, велики део аустријског злата који су они отели претоварено је у сефове Банке за међународне обрачуне. Иста судбина је снашла и златне резерве Чешке националне банке – 48 милиона долара.
После почетка 2.светског рата у BIS је потекло злато које је Трећи рајх „прикупљао“ у концентрационим логорима и отимачином од мирног становништва по окупираним земљама (накит, златне зубне крунице, муштикле, посуђе и сл.). То злато је добило назив „нацистичко“. Оно је углавном прерађивано у стандардне полуге и слато BIS-у, другим швајцарским банкама или изван Европе. На налог Рајхсбанке BIS је златне полуге могао да пребацује и у трезоре других земаља, а могао је и да га продаје. После ступања САД у рат у BIS је на чување од нациста стигло ново злато у износу од 378 милиона долара. Док је рат трајао нацисти су били ти који су контролисали BIS, а председник банке је био Американац Томас Харингтон Макитрик. Док су по фронтовима гинули војници и официрски кадар непријатељских армија, у Базелу су одржана четири заседања руководства BIS-а на којима су учествовали банкари Немачке, Јапана, Италије, Белгије, Енглеске и САД. На тим састанцима је владало потпуно међусобно разумевање представника земаља, мада су оне у том рату биле на супротним странама.
Треба да се каже и неколико речи о томе како је Трећи рајх уз помоћ BIS-а однео чешко злато. Хитлерове јединице су у марту 1939.године заузеле Праг. Похапшени су чланови управе Чешке националне банке. Нацисти су, претећи оружјем, захтевали да им се предају државне резерве злата. Испрепадани чланови Управе банке су саопштили да је злато већ предато BIS-у. Како се доцније испоставило – злато је из Базела пребачено у трезоре Банке Енглеске. Међутим, на команду из Берлина злато је затим пребачено на рачун Рајхсбанке у BIS-у, али је физички остало у Банци Енглеске. Затим је Банка Енглеске почела да са њим врши различите операције онако, како је Рајхсбанка командовала BIS-у. Очигледан је био зликовачки договор три стране – Рајхсбанке, BIS-а и Банке Енглеске. У вези с тим у Енглеској је 1939.године дошло до скандала, јер је Банка Енглеске оперисала са чешким златом преко команди које су уместо од чешке владе стизале из Берлина и Базела. Конкретно, у јуну1939.године, три месеца пре наго што је објављен рат између Велике Британије и Немачке, Банка Енглеске је помогла Немцима да реализују злато за 440 хиљада фунти стерлинга и да део немачких златних резерви пребаце у Њујорк.
Испоставило се да је незаконите операције са чешким златом Банка Енглеске вршила уз прећутну сагласност владе Велике Британије. Премијер Невил Чембрлен, министар финансија Џон Сајмон и други високи функционери су отворени лагали (као, злато је враћено законитом власнику или није ни било предато Рајхсбанци). Координацију заједничког преступничког пословања Банке Енглеске и BIS-а омогућавала је и чињеница да је председник Банке за међународне обрачуне током читавог рата био Норман Монтегју, директор Банке Енглеске, који није крио своје симпатије за фашизам.
Још је скандалозније било поступање са белгијским златом после почетка рата. У јуну 1940. сазнало се да је Александар Галопин, који је у Савету директора BIS-а био представник Банке Белгије, одузео 228 милиона долара у злату које је белгијска влада дозначила Банци Француске, и послао их преко Дакара Рајхсбанци.
Осуда Банке за међународне обрачуне
Везе BIS-а са нацистима и Трећим рајхом у току рата су биле толико очигледне да то није могло да не узнемири земље које су ратовале против Немачке, а истовремено имале своје интересе у BIS-у. Конкретно, ради се о Великој Британији и САД. Прича са чешким златом је натерала британске политичаре да периодично постављају питање сврсисходности даљег чланства Банке Енглеске у својству акционара BIS-а. У мају 1942.године члан парламента из лабуристичке партије Енглеске Џ. Страус послао је захтев министру финансија у вези са радом BIS-а, а 26.03.1943. конгресмен Д.Вурхиз је представничком дому Конгреса САД предао нацрт резолуције која је позивала да се обави истрага о раду те банке. Међутим, обрада те резолуције је блокирана. Али нешто доцније, у јануару 1944.године конгресмен државе Вашингтон Џон Кофи је поднео Конгресу нацрт исте такве резолуције. Он је на заседању негодујући изјавио: „Нацистичка влада има на рачуну BIS-а 85 милиона швајцарских златних франака. Већина чланова управе су нацисти! Како амерички новац може да буде у таквој банци?“ Кофи је скренуо пажњу и на чињеницу да амерички и енглески акционари и даље примају дивиденде од Немаца и Јапанаца, а ови се, са своје стране, богате захваљујући капиталу који је паметно смештен у Америку. Али, и тај нацрт је ћушнут под столњак. Али и министар финансија САД Г.Моргентау је више пута говорио да сумња у сврсисходност постојања америчких банака као акционара BIS-а.
На конференцији у Бретон-Вудсу питање Банке за међународне обрачуне је испливало када је дискутовано о нацрту оснивања Међународног монетарног фонда. Прво су неки делегати скренули пажњу да ММФ и BIS у низу случајева могу да раде исти посао или да буду конкуренција једна другој. А затим је разговор прешао на злочиначки карактер рада BIS-а и неопходност да се та банка што пре затвори. Тон дискусији је дао норвешки економиста Вилхелм Кејлау. Он је изјавио да је узнемирен чињеницом да Вашингтон наставља одржавање односа са BIS-ом, те, према томе, и са непријатељима сопствене земље.
На заседању конференције 10.јула 1944. Кејлау је дао нацрт резолуције која је предвиђала распуштање BIS-а у најкраћем року. Кејлау је припремио и нацрт још једне резолуције у којој се предлагало да се изврши допунска истрага уз преглед извештаја и докумената BIS-а у ратном периоду. Одмах је почео да се врши врло јак притисак на норвешког дипломату, због чега је он повукао нацрт своје друге резолуције. Његова излагања су стигла и до Вашингтона и Вол-стрита, и тамо изазвала немир.
Највише труда да се већ предати Кејлауов нацрт уклони су уложили банкари Винтроп Олдрич и Едвард Браун, чланови америчке делегације, који су представљали Чејз нешнл банк и Фрст нешнл банк оф Њујорк. Подржала их је холандска делегација и Џ.Бејен, бивши председник BIS-а и посредник у предавању чешког злата које су хитлеровци опљачкали BIS-у. Придружио им се и Леон Фрeзер који је заступао Фрст нешнл банк оф Њујорк. Исту позицију је заузела и британска делегација уз пуну подршку Антони Идна и Форин-офиса.
Заменик државног секретара САД Дин Ачесон је у америчкој делегацији заступао Стејт-департмент. Као бивши правник компаније „Стандард-ојл“ он је припадао групи Винтропа Олдрича. Записници састанака Моргентауа са Едвардом Брауном, Ачесоном и осталим члановима делегације, који је одржан 18. и 19. јула 1944.године у хотелу „Маунт Вашингтон“ у Бретон-Вудсу потврђују да се Ачесон борио за очување BIS-а све до краја рата и да је покушавао да докаже да ће банка-космополит послужити као згодна финансијска полуга утицаја САД на процес обнове индустрије у послератној Немачкој. Треба признати да је у вези са тим он био сасвим у праву.
Сенатор Чарлс Тоби из Њу-Хемпшира је, према записницима саветовања у „Маунт Вашингтону“ заузимао патриотску позицију. На заседању одржаном 18.јула он је у бесу добацио скупу: „Ваше ћутање и равнодушност помажу непријатељу.“ Моргентау се сложио. Сматрао је да би распуштање BIS-а представљало важан пропагандни корак и да би ишло у корист САД-а. Ачесон, који био ван себе, додао је да BIS мора да се сачува „као оруђе спољне политике“. Дискусија је била ужарена, али је на крају крајева конференција у Бретон-Вудсу 10.јула 1944.године донела одлуку да се BIS ликвидира.
Живот BIS-а пошто је банка осуђена на смрт
Међутим, извршење те одлуке је било торпедовано од стране енглеско-америчких банкара који су се плашили не само затварања BIS-а, већ и могуће истраге која би открила њихову незавидну улогу у припреми Другог светског рата, као и њихову сарадњу са нацистима. Осим тога, многи политичари су сматрали да ће у закулисним играма у послератном свету BIS ипак још бити потребан.
Стварно, Банка је учествовала у операцијама које су извођене по Маршаловом плану, помагала је ММФ-у и Међународној банци за обнову и развој, много пута вршила клиринг за Европски платни савез. BIS је представљао финансијског агента Европског удружења угља и челика, Међународног црвеног крста, Светског поштанског савеза и других међународних организација. Када је 60-х година прошлог века дошло до напада на долар, BIS је прискочио у помоћ америчкој валути тако што је организовао свопове новца и злата.
А најважније – постао је клуб централних банака. Понекад га зову и „Банка централних банака“. У BIS-у су централне банке 55 земаља, као и Европска централна банка (ЕЦБ). Банка Русије је његов члан постала 1996.године. У Базелу се решавају најважнија питања савременог светског монетарно-финансијског система. При томе – решавају се оперативније и ефикасније него у ММФ-у, јер ММФ је међународна организација која је под контролом националних влада, макар и само номинално. А BIS је наднационална структура коју владе не контролишу и којом директно управља врло уска група банкара.
Данас, када ММФ преживљава кризу која може да доведе и до његовог краха, BIS може да постане међународна финансијска организација број 1. У том ће случају први пут у историји светски финансијски систем прећи на управу наднационалног лобија.
—————————-
