Упркос свему, принципијелност НАТО пакта у међународним пословима не може да не изазове уважавање. Ако су шефови НАТО рекли да та организација доноси мир, онда значи да је то тако. Не верујете? Питајте Ирачане или Либијце, они још прослављају последице такве политике. Али немојте питати Србе, они су неповерљиви. Раније су тешко веровали да им је мир и просперитет донела Отоманска империја. Понашали су се незахвално, галамили, организовали устанке итд. Ех, Срби, шта радити са њима.
Са једнојајчаним Адолфом нису хтели да се договарају. Такву герилу су развили да је морала настати бежанија из земље. Ето са каквим народом имају посла данашњи трудбеници на стварању светског просперитета.
Због тога не чуди што су Срби, када је мир и просперитет Србије наметао НАТО пакт својим бомбама, закључили да нешто није у реду. Нема потпуне уверљивости у томе да ће настати не само мир, него чак ни просперитет. Такво неповерење је веома расрдило шефове НАТО пакта. Они су чак измислили и посебну казнену компанију – она се зове МТБЈ. Тамо су неповерљиве Србе призивали свести. Много година заредом та казнена компанија из дан у дан је уверавала Србе, а заједно са њима и друге неповерљиве народе, да је управо НАТО пакт најправедније место на земљи где се, скоро као на небу, извршава Страшни Суд над изродима људског рода. Истина, за разлику од истинског Страшног Суда, изроди се одређују у Бриселу и Вашингтону и због неког разлога само међу Србима, а казнена компанија ставља печат на те одлуке. Иако се због пуког кредибилитета тог процеса, он може са већ донетим одлукама петљати више година.
И тако, захваљујући принципијелности, доследности, и што је најважније – објективности казнене компаније, Радован Караџић, још један Србин кога је Вашингтон одредио као људског изрода – добио је по заслугама и до краја живота ће седети у затворској ћелији.
Међутим, том тврдоглавом Србину не вреди никакво убеђивање. Он се ни за шта није покајао, никакву кривицу није признао и седеће у затвору са осећањем сопствене невиности. Видите ли да он демонстрира генетско наслеђе. Код Срба је то честа појава. Они су се тако понашали и при јаничарима, и при једнојајчаном Адолфу. При НАТО пакту такође ништа ново нису смислили. Зато је у наук свим осталим тврдоглавцима казнена компанија изрекла пресуду Караџићу баш на дан бомбардовања СРЈ – 24. марта 1999. године. Да би схватили о чему се ради!
А ради се о томе да је НАТО нада света и бедем праведности. Његов главни слоган стар је колико и поклич римских освајача: “Када те силују, мораш бити опуштен”. А ко писне против – тај ће бити или уништен бомбом, или ће попасти доживотне робије. То је добра васпитна лекција за оне Србе који су се за протеклих 15 година недовољно опустили и никако не могу да поверују у западне вредности. Ти тврдоглавци треба да схвате да им предстоји да те вредности у потпуности усвоје, да себи изаберу председника транвестита и да под његовим руководством умарширају у ЕУ и НАТО пакт. А ко писне против, нека се сети Караџића.
Право речено, то је веома убедљива васпитна лекција! Ко жели да буде мета бомбе или доживотне робије? Остаје нам само да аплаудирамо доследности и принципијелности НАТО пакта у стварању праведног и просперитетног света.
Једина непријатност за НАТО огледа се у томе што Страшни Суд ипак постоји. У Бриселу и Вашингтону се труде да о томе не размишљају, у супротном би пресвиснули памећу. То је њихова ствар. Али нас ништа не спречава да претпоставимо да ће на том свечаном заседању све изгледати другачије. Како ће одговарати господа поротници гарнизонске казнене компаније за хиљаде страница лажи и фалсификата, за невино лишене слободе и убијене у њеним казаматима, шта ће лупетати душа Ричарда Холбрука због обмане Радована Караџића, ми не знамо. Али смо уверени да ће рад целе те прљаве канцеларије бити пажљиво прегледан уз одговарајуће давање свима по њиховим заслугама. Јер Страшни Суд нема потребу за журбом. Њему на располагању стоји Вечност.
