НА ТАЈ НАЧИН ПРОГЛАШЕНА…

200

 


Средином октобра текуће године, премијер Србије Ивица Дачић приликом сусрета са такозваним премијером Косова Хашимом Тачијем, први пут је изговорио и неколико пута поновио једну те исту идеју, са очигледним циљем да управо ту формулацију учврсти и демонстриативна упорност у њеном понављању захтева својеврсну анализу.


И тако, шеф српске владе је рекао: “Апсолутно је немогуће да Србија призна на тај начин проглашену независност Косова”.1 Кључне речи ове фразе су – “на тај начин”. Логично тумачење доводи до неминовног закључка да то значи да је могуће признати независност Косова на други начин.


У вези са тим јавља се низ питања. Прво и најједноставније је – шта се подразумева под фразом “на овај начин”. Ту су могуће различите варијанте. На основу формулације питањâ (а те формулације су усвојене без измена, у истој форми у којој је руководство Србије предложило та питања)2 која је Међународном суду правде у Хагу поставила Генерална Скупштина УН, то могу бити следеће опције. Прва варијанта огледа се у једностраном карактеру проглашења. Друго – такво проглашење је учињено од стране неваљалог субјекта. Треће – о усклађености проглашења независности са нормама међународног права. Могу бити и друге варијанте које нису ушле у формулацију питања која су постављена пред Међународни суд, на пример, да се проглашењем независности учвршћују резултати геноцида над српским становништвом на Косову и Метохији.


Ипак, овде је најважније нешто дpуго – националним интересима српског народа и Републике Србије не одговара никакво признање независности Косова. И то из простог разлога – Косово и Метохија су територија Србије. И тако ће остати, без обзира на све околности, укључујући и тренутну окупацију. Термин “привремено окупирана територија” је веома познат термин, како у савременој, тако и не баш савременој историји, па самим тим и у историји међународног права. Није случајно да се од Србије тражи управо признање са међународно-правним актом. У међународно-правном плану, акт признања би био разорнији од реалне окупације. Незаконита окупација не лишава народе и државе правног права на ову или ону државу, а признање – лишава!


У последње време неки специјалисти указују на то, да један од могућих сценарија “регулисања” косметског проблема може постати “модел две Немачке”.3 Међутим, сасвим је могуће да заједно са Немачким моделом буде искоришћен и Судански модел.


Проблем севера и југа Судана постојао је и у време колонизације и током скоро 60 година независног постојања те државе. Међутим, проблем је решен управо одвајањем Јужног Судана и то баш у време и управо у тренутку, када је против председника Судана Омара ал-Башира био издат налог за хапшење од стране Међународног кривичног суда. Овде је важно приметити да је питање о референдуму у Јужном Судану (са унапред познатим резултатом) било донето тек после издавања налога за хапшење председника ал-Башира. Осим тога, срцепарајући вапаји “међународне заједнице” и организација за људска права о потребама хитног хапшења ал-Башара, утихнули су истовремено са отцепљењем Јужног Судана. Из ових привремених подударности могу се донети прилично одређени закључци. У вези са тим, пре неколико дана је дошло до покушаја државног удара у Судану4 – први пут за последње 23 године – што само потврђује те “прилично одређене закључке”. Већ је познат модел “очувања власти у замену за одузимање територије”. Тако да се не може искључити могућност да у оквирима односа Космета и Србије, такође буде примењен судански модел. У случају Космета то може изгледати још мекше него у Судану: јер је до одузимања територије већ дошло и остало је “само још признање”.


Ипак, за разлику од Јужног Судана, на Космету постоји значајан део становништва који се не слаже са таквим моделом. И њихов глас мора бити услишен. Услишен како унутар земље – приликом формирања позиције Србије, тако и на међународној арени – као пуноправне стране на било којим преговорима, јер садашње власти Космета не представљају читаво становништво у покрајини.


Аморфност познатог израза “Београд-Приштина”, није случајна, посебно у контексту преговора. Она представља покушај да се удаљимо од важног питања – каква је суштина проблема на Косову, између осталог и међународно-правног проблема и ко може бити преговарачка страна. И ако под Београдом подразумевамо једино закониту владу Србије, шта се онда подразумева под Приштином? Ако се под Приштином подразумева влада, која је назаконито узурпирала власт на Космету, онда она не може бити једина страна која представља становништво Косова и Метохије на преговорима. Без решења тог важног питања, ти исти преговори не могу бити легитимни, јер они искључују значајан део становништва Космета из преговарачког процеса. Косметски Срби морају бит пуноправни учесници преговора о свему што се тиче такозваног проглашења независности. Чак и код на онај начин проглашене независности.


 


1 См.: http://pressrs.ba/sr/ vesti/vesti_dana/story /26591/ Drugi+susret+ Da%C4%8Di% C4%87a+i+ Ta%C4%8 Dija+pod +okriljem+EU.html.


2 «Is the unilateral declaration of independence by the Provisional Institutions of Self-Government of Kosovo in accordance with international law?» (види Резолуцију ГС ОУН №63/3 од 8 октобра 2008 године).


3 Вид на пример: Искендеров П., Да ли је Србија спремна да постане Немачка? // http://www.fondsk.ru /news /2012 /11/10/ gotova -li-serbija-stat-frg.html


4 Подробније види: В Судане раскрыт антиправительственный заговор, http://www.fondsk.ru/news/2012/11/22/v-sudane-raskryt-antipravitelstvennyj-zagovor.html