Ђерџ Лукач – мађарски филозоф – основано је написао: „Када се појединачно посматра догађај не може се констатовати да ли је уопште реч о победи или поразу – тек повезаност с целином друштвено-историјског развитка даје неком појединачном догађају печат победе или пораза“. Потребно је да прође време, и да догађаје и феномене сагледамо у одговарајућем контексту, па да увидимо да ли су нам донели зло, или добро, ма колико они, онда када су се дешавали, за нас представљали нешто негативно односно позитивно. У том светлу треба да анализирамо и досадашњи ток, као и перспективе, српских евроинтеграција.
Светска економска криза више него озбиљно погодила је ЕУ и, шта год нам наши и бриселски политичари причали, драстично умањила шансе Србије за улазак у Унију. А питање је и шта ће уопште бити са њом. У уторак (16. новембра) Херман ван Ромпеј, председник Европског света (својеврсни председник ЕУ), отворено је рекао да је, због огромног проблема са презадуженошћу унутар еврозоне, Унија „у кризи преживљавања“. Уочи састанка министара финансија држава које чине еврозону унутар ЕУ, он је истакао да „уколико пропадне евро, пропашће и Унија“.
И у праву је. Без обзира на сву усиљену причу о тзв. европским вредностима и на њиховим основама заснованим европским интеграцијама, ЕУ је рођена у „браку из рачуна“. Почевши од „Европске заједнице за угаљ и челик“, преко „Европске економске заједнице“ поједине државе „Старог континента“ повезивале су се из интереса, и то пре свега економских, а не због љубави, космополитских идеала или цивилизацијске блискости. Немачки канцелар Бизмарк својевремено је рекао: „Погрешно је говорити о Европи; то је само географски појам“. Када се радило о прошлости па и времену у коме се упустио у реализацију европског пројекта, сличног мишљења био је и француски економиста и политичар Жан Моне, кога некада називају „оцем уједињене Европе“. Он је истицао да Европа која је нешто више од скупа суверених држава никада није постојала, и да је тек треба створити. Ипак, мислио је да је то реално.
Познате су његове речи: „Европске државе морају се организовати као федерација и једна економска целина.”Јер, створити такву Европу значи „створити мир“. Како је сматрао, европске државе су премале и оптерећене превеликим међусобним противречностима да би својим народима гарантовале напредак и друштвени развојбез уласка у својеврсну државну заједницу.Вероватно је начелно и био у праву. Међутим, све речено би имало смисла да је Европа грађена на самосвојним темељима, а не као својеврсно политичко крило НАТО-а, односно привезак САД замишљен да анулира верске, националне, расне и цивилизацијске корене европских народа. Да ствари буду горе, евроинтеграције су се одвијале не у духу традиционалне радне етике, економског реализма и одрживог развоја, већ по принципима „пирамидалне банке“. Пуштен из америчке „лампе“, дух, не само баналног материјализма већ и плиткоумног задовољавања све већих жеља по принципу „после мене потоп“, прожео је Европу. И сада јој за то стиже рачун.
Знамо шта се десило са Грчком, али чињеница је да ситуација није боља ни у Португалији, Ирској па вероватно и Шпанији. Мало је вероватно да ће те земље успети да се изборе са дуговима без помоћи чланица ЕУ које су водиле нешто одговорнију економску политику. Но, питање је да ли и оне имају довољно ресурса да санирају проблем, односно спрече кулминацију европске кризе. И уз то, до које ће мере бити спремне да вуку туђе бреме? Свакако, данас немали део становника ЕУ дели својеврстан, несумњиво још недовољно јасно уобличен, али ипак европски (наднационални) идентитет, који има како културолошку тако и политичку димензију. Ипак, он углавном није ни приближно постојан и снажан као, ма колико начети и мутирани, национални идентитети. Зато би озбиљнији таласи, који би, ради одржавања европског брода на површини, наметнули знатно веће жртве Немцима, Французима, Холанђанима, и те како могли да потопе крхко пловило.
Каква таква Европска Унија је створена, али Европљани – у духу онога што је мислио Жане када је рекао: „не правимо коалицију држава, уједињујемо људе“ – несумњиво још нису. Створене су неке асиметричне споне, као и основ да у развијенијим деловима Европе прораде национално-верско-расни „лонци за топљење“ из којих испадају некакви локално-европски аморфни амалгами. Или, када то није случај, створен је основ да се одвијају опсежне мешавине етноса и култура које упоредно егзистирају. При томе мутирани становници европских држава и те како остају локал-егоисти. То што се донекле одричу националне, верске и друге традиције не значи да постају широкогруди „еврофили“.
Уз то, треба знати да се европске интеграције врте око потреба анационалне евроатлантске елите да обезбеди својим корпорацијама тржиште и радну снагу. Ради тога се унутар ЕУ плаћа било каква национално-идентитетска цена, а никоме са стране било шта се тек тако не даје. То све Срби, изгледа, до данашњег дана нису схватили. Најновија истраживања јавног мнења показују да су 44% грађана Србије „евроентузијасти“. Толико њих каже да генерално имају позитиван став према ЕУ, а чак и то је изазвало негодовање, па и неверицу, неких еврофанова. Иду толико далеко да и оспоравају валидност спроведеног истраживања. Међутим, требало би да буду пресрећни а истински српски родољуби незадовољни. Иако су, част тек ретким изузецима, чланице Уније отворено, а ЕУ институције површно прикривено, радиле (а и даље раде) против виталних српских интереса (сецесија КиМ, подривање Републике Српске) – готово половина грађана Србије се врло пријатељски односи према ЕУ. Штавише, уколико би сада био одржанреферендум о уласку земље у ЕУ, 63% грађана Србије гласало би за то.
Такво опредељење је релативно постојано. До признања тзв. косовске државе од стране већине чланица ЕУ, скоро 70% Срба било је спремно да се на народном изјашњавању изјасни у прилог евроинтеграције Србије, а тада је њихов број пао на нешто преко 60%. Уз мање варијације, тако је остало до данас. Но, то ипак не треба да нас чуди. За већину Срба ЕУ је и даље синоним за бољи живот. Надају се да ће и њих, ако се наша земља докопа фамозних европских фондова, огрејати сунце. Можда би тако и било да смо у ЕУ, којим случајем, били примљени 1998. или 2002. године. Међутим, нисмо. А сада је смешно и надати се да ће европска рука почети да чеше наш свраб. Заузета је по себе важнијим пословима, а велико је и питање да ли ће, у виду и опсегу који данас постоји, ЕУ уопште и опстати. Да се њени темељи љуљају, то би свакоме ко није политички слеп и глув требало да постане јасно макар после Ромпејеве изјаве, те би српско друштво коначно морало да крене путем националног прагматизма. Но, за то још нису сазрели услови.
Ипак, време је да се у светлу реченог поново осврнемо на речи Ђерџа Лукача. Да ствари стоје другачије, тј. да у ЕУ и даље „цветају руже“, вероватно би осетно већи проценат Срба био фасциниран са ЕУ и спреман да усвоји погубне „евроатлантске вредности“, чији део је, тек примера ради, и опсежна хомосексуализација друштва, односно потирање природних мушко-женских разлика. Вулгарни материјализам коме смо и ми већ дуго изложени узео је данак. Жеља за бољим животом код многих је засенила како – и без тога услед југословенске индоктринације поткопани – национални идентитет, тако и елементарни људски понос. Пошто нас је евроунијатска и евроатлантска пропагандна обрада већ добро омекшала, да смо којим случајем ближе капијама ЕУ него што смо због глобалне кризе, и да нас уистину иза њих чекају разне „сласти“, можда би били спремни да одемо још много даље у вези са издајом националних интереса, како када се ради о КиМ и Р. Српској, тако и имплементацији накарадних „евроатлантских вредности“. И то није све.
Судбина нам, на националном нивоу (а многима ни на индивидуалном нивоу), не би била бајна ни после уласка у ЕУ. Деценије су потребне да се значајније умање економске разлике између развијених и изразито неразвијених чланица ЕУ. Док се то евентуално не деси, у околностима када је после уласка у Унију много лакше селити се трбухом за крухом, милиони грађана и богатијих земаља од Србије напустили су отаџбине. У року од неколико година после примања у ЕУ, осетно је пао број становника и Пољске, а камоли Румуније и Бугарске које су на сличном економском нивоу као Србија. Развијеније европске земље из њих исисавају биолошки материјал за попуњавање демографских рупа насталих услед деценијског ниског природног прираштаја. А ни европски исток више нема виталност која би му омогућила да се регенерише. Штета је неповратна. Млади одлазе на запад, где ће се многи пре или касније и асимилирати, а све старија популација која остаје у земљама о којима говоримо, и да хоће не може да надокнади демографски губитак, односно макар ублажи јаз између наталитета и морталитета.
Када све то узмемо у обзир, видимо да оно што људима на „прву лопту“ делује као добро, ако се сагледа у одговарајућем светлу, неретко води у суноврат. С друге стране, оно што нам изгледа као зло, дугорочно може да буде и спасоносно. Тако, Србија, ако се окрене себи, још има шансу да се исчупа из демографске дубиозе. За то је потребна јака држава која ће повести активну популациону, економску, културну и сваку другу политику. Без оживљавања производње, неког вида протекционизма и активирања државе на привредном пољу, ми се на реалним основама нећемо економски опоравити. А без енергичне стимулативне и казнене (пореске) политике, као и посвећеног улагања у тзв. дечију инфраструктуру (вртићи, школе, институције здравствене заштите), и надасве снажне пропаганде, нећемо се биолошки консолидовати. Стандард ту много не помаже. Људи имају све мање деце не толико због беде већ услед декаденције.
Укратко, спас Србије лежи у јакој држави, продуктивном национализму и враћању традицији. Отуда, иако ће некоме деловати то прејако, али изгледа да има смисла рећи: „Бог благословио светску кризу“. Због ње је успорен наш пут у даљу националну пропаст, како у вези са одрицањем од територија, идентитета и других потврђених вредности, тако и када се ради о масовним сеобама у друге делове Европе. За сада Србија, вођена неспособном и анационалном влашћу тихо буђа, међутим и то је боље него да се њен народ убрзано улива у туђа језера и још потпуније, у матици, трансформише у тзв. Евро-Србе.
И даље имамо реалну шансу да – без штете коју би доживели да смо ушли у ЕУ пре него што се она распадне или преобрази – поново почнемо да градимо своју будућност на темељима суверенитета, уважавања национално-верске традиције и сагледавања геополитичке логике.Наравно, за то су потребне корените системске промене, а не само смена једне власти другом, која би лакомислено наставила да удара у „европске таламбасе“. Но, болна европска криза, чији крај се још не назире, можда у једном моменту убрза процес отрежњења Срба који је неопходан да би дошло до истинског преокрета. Надајмо се да ће бити тако, а трудимо се да томе дамо што већи допринос. И наравно, не деморалишимо се.
Ништа што данас чинимо није узалуд, већ ће пре или касније имати кумулативни ефекат. Свест људи се у иоле заокруженом виду не мења преко ноћи. То је тињајући процес, па некада до једне тачке погрешно делује да је свест скоро статична, али зато после ње мисаона метаморфоза неретко добије динамичан карактер. Стога, иако сада делује јадно, бедно и обесхрабрујуће што се и даље 44% Срба диви ЕУ, лако се може десити да се огромна већина њих ослободи европских и југословенских илузија и тако поново „дође себи“, а српске земље крену – на национално-одговорним основама, у сарадњи са својим истинским пријатељима као што је Русија – напред. Верујем, садашњи пораз евроунијатске политике, како због корупционашко-лоповско-дилетантског склопа нашег вођства тако и околности у којима се налази ЕУ, може да се покаже да је за нас национална победа!
