Скоро сваког дана ме неко пита које су шансе да ћемо ускоро заратити са Ираном или Северном Корејом, или, могуће, обоје. С обзиром да је мало вероватно да би било која од ове две земље напала Сједињене Државе, пошто би то било самоубилачки, питање о рату се заправо своди на: да ли ћемо ми напасти њих?
Неки сматрају да је галама која долази из Вашингтона само празна претња. На пример, Џастин Рејмондо са Antiwar.com пише да се председник Доналд Трамп само бави „реторичком пиротехником и скупљањем политичких поена код одређених (домаћих) бирачких тела, док и даље одржава статус кво: укратко, он практично изводи нешто што се суштински може назвати позоришном представом, која нема никакве везе са оним што се стварно дешава на терену. Његови непријатељи, погрешно тумачећи реторику као реалност, су загризли удицу“.
Надам се да је Рејмондо у праву, али се плашим да није. Јер, се у основи његове анализе налази и превише чињенично заснована реалност да би напад на било коју од ових земаља донео катастрофу. „Милиони би умрли, са обе стране демилитаризоване зоне,“ ако би ми започели напад, пише он. „Из овог разлога, САД – упркос Трамповим твитовима – неће извршити напад на Северну Кореју.“ Слична логика важи и за Иран.
Међутим, да се америчка политика последњих година водила разумном проценом цене и добитка, не би дошло ни до наших других „ратова по избору“ (wars of choice, односно ратова који нису били нужни већ су вођени из идеолошких, геополитичких или сличних прагматичних разлога – прим. прев.) – али је ипак дошло. То што предвидиве последице рационалним умовима могу деловати „незамисливо“ не значи да онима који доносе одлуке оне не делују замисливо.
Потенцијал за избијање рата није, како би Трампови непријатељи, па чак и неке његове мање информисане присталице желеле да мислимо, производ његовог популизма или национализма. Напротив, током 2016. Трамп је жестоко критиковао интервенције које је глобалистички естаблишмент лансирао под председницима Бушом млађим и Бараком Обамом у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији. Сада је, међутим, Трамп усвојио ту исту политику, заодевену у бомбастични трампистички слоган „Америка на првом месту!“ Није јасно зашто је он то учинио, али то на крају није ни посебно релевантно у односу на оно што ће се тек догодити.
Да се разумемо, не мислим да генерали и глобалисти који сада усмеравају Трампову политику желе рат са било којом од ове две земље, али су спремни да ризикују рат да би добили оно што желе. Што се тиче Кореје, они инсистирају на денуклеаризацији Северне Кореје, што би вероватно припремило терен за промену режима у Пјонгјангу – што Ким Џонг Ун врло добро зна, и због чега никад неће пристати на то. „Решење у складу са крилатицом ‘Америка на првом месту’ је јасно: Кимова претња у односу на САД је присутна само дотле док је Америка умешана у корејске послове,“ пише Срђа Трифковић. „Ако се, пак, искључи – нестаје и претња.“ Али Вашингтон никад неће пристати да се одрекне америчког војног упоришта на Корејском полуострву. И, да би га задржао, он ће радије довести у опасност скоро 30.000 америчког особља у Јужној Кореји и животе небројених Кореанаца с обе стране 38. паралеле.
Имајући у виду да би сваки амерички напад на Северну Кореју, па чак и вера Пјонгјанга да му такав напад непосредно прети, скоро сигурно покренуо разарајући противудар против Јужне Кореје а можда и Јапана, било каква америчка војна акција би морала да у старту буде убедљиво надмоћна. Скорашње спекулације о Кимовој способности да уништи до 90% америчког становништва посредством напада електромагнетним (ЕМП) пулсом могу да имају само један циљ – производњу повода за превентивни амерички напад, можда чак и нуклеарни. Можда ће Трамп махати овим сценаријом пред носом кинеског председника Си Ђинпинга током њиховог самита наредног месеца, вођен вашингтонском заблудом да ће, ако САД успеју да се представе довољно ратоборним, то навести Кинезе да панично реагују и пробају да реше тај проблем за нас – посредством пуча који би уклонио Кима и његово окружење, или чак путем инвазије на Северну Кореју.
Трампова ратоборност према Ирану такође нема везе са америчким националним интересима. На првом месту, тврдње његове администрације да Иран крши „дух“ нуклеарног споразума су заправо фактичко признање да Техеран испуњава своје обавезе. Трампово одбијање да званично потврди да се Иран придржава споразума мање је знак искрене забринутости о некаквом иранском нуклеарном оружју а више покушај неутралисања Ирана као регионалне силе. То се јасно огледа у Трамповој недавно објављеној новој стратегији према Ирану, упереној против Иранске револуционарне гарде, иранског ракетног програма и иранског државног интегритета и регионалних интереса уопште. Многи који Трампа гурају у том правцу и не крију да желе предузимање војне акције у циљу „промене режима“ у Техерану и инсталирању терориста из организације Муџахедин-е-Калк (МЕК) – које финансира Саудијска Арабија – на месту садашње теократске владе, слично начину на који смо падобранима у Багдад спустили тзв. Ирачки национални конгрес пошто смо са власти свргнули Садама Хусеина.
Тотално непријатељство према Ирану није ни у каквом складу са стављањем Америке на прво место. Критичари америчке спољне политике већ дуго истичу да ми не тежимо да делујемо у складу са интересима нашег народа колико тежимо да делујемо у складу са интересима транснационалних компанија (поготово оних које су повезане са оним што се анахроно назива Војно-индустријским комплексом, а што се много тачније назива Дубоком државом) и наводних „савезника“ који ни на који начин не доприносе нашој безбедности али су и те како вољни да нас увлаче у своје сукобе, зарад својих а не наших интереса. Два најмоћнија страна лобија у Вашингтону су израелски и саудијски, и они су све више повезани заједничким непријатељством према Ирану. Значајно је то што су Трампове прве две стране дестинације у својству председника САД биле Саудијска Арабија и Израел.
Чини се да је Трамп у потпуности прихватио лажну тврдњу да је Иран водећи спонзор тероризма у свету. Стварно?! Колико је шиитских, ирански спонзорисаних терористичких напада погодило Европу или Северну Америку? Не, не – неславно место главног спонзора џихадистичког терора убедљиво припада Саудијској Арабији и њеној вехабистичкој идеологији која инспирише Даеш, Ал Каиду, Боко Харам, Ал Шабаб и многе друге групе. Изокрећући реалност наопачке, америчка администрација за глобални тероризам изричито окривљује Иран (укључујући и Иранску револуционарну гарду), Сирију и, сходно томе, Русију – иако се сво троје боре против Ал Каиде и Даеша, како је и сам Трамп признао током председничке кампање 2016. на згражавање републиканских „експерата“.
Сада Трамп није издао потврду да се Иран придржава нуклеарног споразума, али није ни повукао САД из њега. Од Конгреса зависи да ли ће поново бити уведене санкције против Ирана које су овим споразумом биле укинуте. Ако се то буде десило, то ће фактички значити да се САД повлаче из нуклеарног споразума, без обзира да ли су га формално одбациле или не – што је корак који је и сам Трамп могао да предузме, али није. На основу мојих разговора у Вашингтону ове седмице, мало је вероватно да ће санкције одмах бити враћене. Имајте на уму да ће Демократе, чак и оне које су посебно непријатељски настројене према Ирану, хтети да очувају можда једини Обамин спољнополитички успех, као што неће бити вољне да подрже акције председника којег не подносе. А многим Републиканцима, који су се током претходних седам година бунили против Обаминог закона о здравственом осигурању а онда нису искористили недавну указану прилику да га укину, биће лакше да звуче ратоборно него да предузму истинске акције које би могле да имају последице.
Ако Конгрес не буде поново увео санкције у року од 60 дана, како нуклеарни споразум предвиђа, то би фактички значило да ће се САД и даље формално придржавати споразума, упркос томе што Трамп није издао потврду – што је чак и ратоборна америчка амбасадорка при УН, Ники Хејли, признала. (У складу са Рејмондовом тезом, то би управо било оно на шта је Трамп и циљао – да делује снажно и мужевно, и задовољи присталице Израела и Саудијске Арабије, а да у исто време одговорност за даљи останак у споразуму пребаци на Конгрес.) Међутим, вероватно ће Конгрес на крају донети неку меру којом се осуђује Иран за уобичајени списак „лошег понашања“ – који је већином нетачан и већином нема везе са развојем нуклеарног оружја – уз одговарајући „окидач“ за поновно увођење санкције у неком будућем времену, рецимо годину дана. У исто време ће САД захтевати да Техеран пристане на „побољшање“ споразума, у виду престанка развоја ракетне технологије, обустављања помоћи Хезболаху, Хамасу и Хутима у Јемену, обуставе даљег блаћења Израела, повлачења Иранске револуционарне гарде из Сирије и Ирака, и гутања свега другог што Американцима може пасти на памет а што би било суштински неприхватљиво за Иран.
Ако САД у неком тренутку реше да изађу из нуклеарног споразума са Ираном или поново уведу санкције (што се практично своди на исто), то би изазвало згражавање осталих страна потписница споразума, којима је свима стало да га сачувају. На Ирану би онда било да процени да ли би иступање из споразума којем би све остале стране осим америчке остале привржене било у његовом националном интересу. По мом мишљењу, то би био глуп потез који Ирану не би донео ништа. Прво, Иран је више пута поновио да не жели да развија нуклеарно оружје и да би тако нешто било у супротности са његовим принципима. Друго, чак и кад би САД поново увеле санкције, њихов ефекат би био ограничен неучествовањем чак и најближих америчких савезника и трговинских партнера, као и одбијањем Русије и Кине да им се придруже. Треће, иранско остајање у споразуму заједно са осталим потписницима би створило повољне околности по Техеран, који би се нашао на истој страни са Лондоном, Паризом, Берлином, Бриселом, Москвом и Пекингом, док би Вашингтон остао изолован. (Осим ако све ово није део Трамповог „промућурног“ плана нашег извлачења са Блиског истока – да нас у тој мери експонира да нико није у стању да нас прати!) Коначно, и најопасније, ако би Иран одбацио нуклеарни споразум зато што су то прво учиниле САД, јастребови би тврдили да је то Иран унапред смислио да би имао изговор да набави нуклеарно оружје, што би значило да је Трампов једини избор да га превентивно војно нападне.
И, мада Петрик Бјукенен пише да смо ми већ на путу рата са Ираном, ту постоји много више релевантних варијабили него што је то случај са Северном Корејом. Штавише, док је судбина нуклеарног споразума неизвесна, САД би требало неколико месеци, па чак можда и годину дана, да окупе снаге које би биле неопходне за напад на Иран. Тренутно бих рекао да су шансе избијања рата са Ираном око 15%, али и да би могле експоненцијално и брзо да порасту, зависно од тога шта ће се следеће дешавати.
Насупрот томе, средства неопходна за напад на Северну Кореју су већином размештена, и „прст је на обарачу“, само чекајући наредбу за напад. Пре неких месец дана, бивши командант НАТО, адмирал Џејмс Ставридис, проценио је да постоји вероватноћа од 10% за избијање нуклеарног рата између САД и Северне Кореје, а 20-30% шансе за избијање конвенционалног. И тада сам мислио да му је процена превише оптимистична – а ствари су се од тада погоршале. Што се тиче било каквог покушаја „ограниченог“ конвенционалног удара који циља специфичне ракетне и нуклеарне капацитете, као и „обезглављивање“ севернокорејског руководства, то није реална опција – јер тада Ким више не би имао шта да изгуби. Сматрам да су шансе за рат премашиле 30%, и да се скоро сваке седмице повећавају, уз велику могућност да би сваки сукоб могао да прерасте у нуклеарни.
„Шта то би са ‘Америком на првом месту’?“ пита се колумниста Пол Малшајн. Тешко је отети се утиску да Трамп није у потпуности свестан ћошка у који је сам себе сатерао. Ако се на крају одлучи на рат против Северне Кореје или Ирана, или не дај Боже обоје, уз очекиване ужасне последице, он је тај који ће бити окривљен, а не његови новопечени неоконзервативни навијачи. У том случају, заклети Трампови противници неће морати да чекају на импичмент, већ ће једноставно моћи да активирају 25. амандман Устава САД ради његове смене, имајући у рукама доказ његове менталне болести.
