Ове седмице је Одељење за кривична дела америчког министарства правде (U.S. Department of Justice Criminal Division) приморала телевизијску мрежу РТ (бившу Русију данас, односно Russia Today), коју финансира руска влада, да се региструје као „страни агент“, у складу са Законом о регистрацији страних агената (Foreign Agents Registration Act – FARA). Све ово се дешава након недавних захтева неких америчких сенатора да застрашени технолошки гиганти Твитер, Фејсбук и Гугл почну да делују као идеолошки филтери.
Нико из америчког медијског естаблишмента није стао у одбрану РТ, која је с правом осудила селективни мандат поменутог FARA закона као напад на медијске слободе – што и јесте. Међутим, овај напад на РТ је још злокобнији, јер нам говори о даљим намерама америчких владара да ограниче изворе информација који су доступни њиховим поданицима.
Како пише Данијел Мекадамс из Рон Пол института:
„РТ Америка је новинска организација која делује у Сједињеним Државама, коју бар делимично финансира једна страна влада. Исти је случај и са BBC. Као и са Deutsche Welle, France24, Al–Jazeera и бројним другим медијским организацијама. Претпоставља се да све оне у одређеној мери заступају уредничке интересе оних који им плаћају рачуне.
Наравно, исто важи и за друге, недржавне медијске куће. На нама је да то имамо на уму када конзумирамо медије. То је оно што нас чини слободним народом.
Једна од темељних вредности слободног друштва лежи у томе да наша сопствена влада не поседује ни трунку моћи над оним што читамо, гледамо, мислимо, или начином на који тумачимо текуће догађаје, закључцима до којих долазимо на основу свих тих информација, и тако даље. То су приватне ствари, над којим ниједна влада која није тиранска не би требало да има било какав утицај.
Истинска подмуклост тиранских система се огледа у настојањима власти да успоставе једну суштински ласцивну контролу над већином приватних простора, укључујући и наше најприватније просторе – наш мозак, наш интелект, нашу савест. Морамо да имамо слободу да пратимо наше интересе, где год нас то водило, како би били у стању да дођемо до сопствених закључака, које би затим могли да сами тестирамо на тржишту идеја.“
Напад на РТ (као и још једну руску мрежу, Спутњик, којој још увек није дат рок за регистрацију) представља вододелницу у процесу дегенерације америчких званичних (зовите их како год хоћете – корпоративних, традиционалних, мејнстрим) медија у пи-ар агенције за владајући естаблишмент и његове идеолошке императиве. Већ неко време се крећемо тим путем, и биће још горе.
Далеко су иза нас они славни дани кад су Американци могли да се удобно увале у фотељу и гледају Волтера Кронкајта (чувеног спикера ударних вести америчке ТВ мреже Си-Би-Ес између 1962-1981 – прим. прев.), уз апсолутну сигурност да им се саопштава истина, пуна истина, и ништа друго осим истине. (За оне млађе који немају појма ко је Кронкајт, нека само гуглују „човек коме се највише верује у Америци“.) У наивном детињству телевизијског доба, отприлике од 1950-их до почетка 1990-их, постојала је заједничка национална медијска култура која је одсликавала установљено, генерално либерално и углавном демократско-партијско становиште америчке интелигенције, а коју су практично једнообразно делиле (тада једине) три америчке ТВ мреже и неколицина главних дневних новина и часописа. Разуме се, постојала је и тад својеврсна владајућа класа медија, али је она одсликавала један широки и дубоки друштвени консензус.
Ти дани су прошли. Можда је распад поверења у медије и друштвеног консензуса својски започео још током рата у Вијетнаму. Међутим, и током наредних деценија остало је довољно шупљих простора у америчким главама за пријем владине и корпоративне пропаганде везане за први Заливски рат старијег Буша, лажне хуманитарне балканске ратове Била Клинтона, Ирачки рат млађег Буша и Обамин либијски и сиријски хаос. Нажалост, таквих шупљих простора има на претек и данас.
Својим нападом на РТ, америчка влада нам званично саопштава да се само мејнстрим медији (МСМ) имају сматрати за испоручиоце Истине (са великим „И“), а да је свако ко није на одобреном списку лажњак. Како ћемо то знати? Па, рећи ће нам сами МСМ, све са њиховим комерцијалним слоганима: Вашингтон пост („Демократија умире у мраку“), Си-Ен-Ен („Чињенице на првом месту“), Њујорк тајмс („Истина је тешка“). (То што су ти званично ауторитативни и истинољубиви медији милитантно непријатељски настројени према Русији, а о Доналду Трампу да и не причамо, је пука подударност.)
Међутим, многи Американци више не наседају на то. Део те скепсе се подудара са партијским поделама које одсликавају све већу моралну и политичку поларизацију у САД: наши медији (које једино пратим) говоре истину, док су ваши медији (које не пратим) лажови. Отприлике једна трећина Американаца своје ставове добија од нпр. Мајкла Мура и Рејчел Медоу (познате либералне водитељке ТВ мреже Ем-Ес-Ен-Би-Си – прим. прев.) и њихових интернет ехоа, а још једна трећина од Раша Лимбоа (познатог конзервативног радио водитеља и политичког коментатора – прим. прев.) и Шона Хенитија са Фокс њуза, и њихових интернет ехоа. Све мање је националног дијалога о било чему, већ су на сцени две одвојене, дијаметрално супротстављене идеолошке културе – и алтернативне реалности – од којих свака демонизује ону другу, тј. „њих“. Због тога су се, кад се после избора Барака Обаме појавио покрет „Чајанка“, Републиканци разбили покушавајући да их кооптирају у своје редове, док су их Демократе осуђивале као руљу расиста и субверзиваца. Када су се нешто касније појавили покрети „Окупирајте Вол стрит“ и „Црни животи су важни“, Демократе су биле те које су покушале да нађу начин да их каналишу, док су их главни Републиканци осуђивали као банде комунистичких анархиста и губитника.
Избором Доналда Трампа, та подела се додатно интензивирала, до нивоа латентног грађанског рата.
После одређене тачке, лажна слика псеудо-стварности (како је то описао Ален Безансон, у контексту позне совјетске пропаганде) почне да у тој мери одступа од стварне стварности, да званични медијски наратив постаје не само бескористан, већ и контра-продуктиван. И, мада је већина Американаца вероватно и даље залепљена за партијски пристрасне медије на „њиховој“ страни политичке поделе, расте осећај дуж читавог политичког спектра да ни МСМ, ни партијски пристрасни медији попут Фокс њуза и Ем-Ес-Ен-Би-Си-ја нису поуздани.
У прошлости, поготово у тоталитарним друштвима 20. века, одржавање кредибилитета званичних медија захтевало је и физичку репресију њихових алтернатива. Данас је такав груб приступ непотребан, а скоро да је и технолошки неизводљив, чак и у тако недемократским земљама као што су Иран, Куба и Саудијска Арабија (мада Северна Кореја можда успева у томе чисто због недоступности модерних комуникационих технологија већини њеног становништва). На месту сузбијања дисиденства, довољно је само одржавати улогу главних медија као чувара капије и оверивача веродостојности.
Што нас поново враћа на тему утицаја страних медија попут РТ, Спутњика, Фонда стратешке културе, Ал Џазире, Си-Џи-Ти-Ен-а (Кина) и Прес ТВ (Иран), који често делују у синергији са алтернативним медијима попут Зиро хеџ, Лу Роквел, Antiwar.com, Рон Пол институт и других, и пробијају информативни „фајервол“ (односно „заштитни зид“ чији је задатак да спречи непрописни или нежељени проток података – прим. прев.), што може дати материјал аргументима о утицају агенди страних влада и њихових медија. У сваком случају, оно што је неспорно је да је све више Американаца почело да стиче вештину коју су некад усавршавали становници бивиших комунистичких земаља: читање између редова званичних медија (за које се унапред претпоставља да су препуни лажи) и поређење са алтернатвним медијским самиздатима, страним изворима и разним „Радио Милевама“ да би се некако докучила права истина.
Немојте сумњати – оно што је започело са РТ се неће завршити са РТ. Они који себе сматрају бољим од нас су одлучили да морају да заштите наше умове од уплива „пропаганде“ која нас може навести да посумњамо у оно што нам говоре Си-Ен-Ен и Вашингтон пост.
Грађани! Будите захвални за тако мудре владаре и посвећене информативне раднике! Угушите непријатељске гласове који желе да подрију нашу демократију, док смело корачамо у светлу будућност!
