Од нашег задњег текста на ову тему (овде), догодило се неколико ствари које указују на систематско постављање, mise-en-place, политичке инфраструктуре за нелегално свргавање власти у Републици Српској, чему следи њена ликвидација и уклапање у нову шему односа унутар реконфигурисане Босне и Херцеговине. Сваки напредак рушиоца у том смеру истовремено означава неуспех власти да превратничке процесе ефикасно онемогући, а њихове протагонисте да раскринка и прикаже као оно што јесу, страна агентура.
Пре свега, “анкетни одбор” Скупштине Републике Српске чији је наводни задатак да расветли мистериозну смрт Давида Драгичевића отпочео је са радом. Састав Одбора је, у најмању руку, чудан ако би се пошло од претпоставке да владајућа већина — која је, поред Републике, уједно и сама мета политичког удара чија ће гвоздена песница бити Одбор — заиста има озбиљну намеру да себе и Републику Српску брани. У Анкетни одбор су изабрани, за председника, Бранислав Бореновић, народни посланик из опозиционог Посланичког клуба ПДП-а, за заменика председника Драго Калабић, народни посланик из Посланичког клуба владајућег СНСД-а, а за чланове Недељко Гламочак и Миланко Михајилица, народни посланици из опозиционог Посланичког клуба СДС-СРС Републике Српске, те независни посланик Горан Ђорђић (овде). Поред наведених посланика, у раду Одбора учествују, додуше без права гласа, и два представника ad hoc уличне организације “Правда за Давида,” који нису чланови Скупштине, што је без преседана у аналима парламентаризма.
Шта је овде већ на први поглед чудно? Чудно је то да је владајућа већина у Скупштини пристала да у састав Одбора уђу три посланика из опозиције и само један из њених редова, поред једног “независног”. И најглупљем посматрачу је јасно да ће извештај и закључци Одбора одиграти кључну улогу у смиривању или распиривању текуће озбиљне кризе. При тој чињеници, власт, која је у дефанзиви, задржала је само један глас у Одбору, у лицу посланика Драга Калабића. Калабић се до сада (поред тога што је партијски апаратчик) у свом јавном раду ничим посебно није истакао што би га препоручило за овако одговорно задужење. За председника Одбора постављен је превратничка перјаница, Бранислав Бореновић, који у Сарајеву не излази из амбасаде државе која је недавно инсценирала “случај Скрипаљ” и чије софистициране службе имају богато искуство у спровођењу дугачке серије субверзивних операција под лажном заставом.
Као што се од обученог агитатора могло и очекивати, Бореновић арогантно злоупотребљава предности функције председника Одбора, на коју никако не би могао ни доћи без необјашњиве сагласности владајуће већине. Он самовољно усмерава рад Одбора и сузбија изношење чињеница које нису у складу са наративом протагониста “обојене револуције,” у вези са судбином Давида Драгићевића. Између осталог, у својству председавајућег Бореновић систематски спутава сведоке који би да изнесу различите ставове иследничким инсистирањем да на питања дају “кратке одговоре,” без претераног упуштања у неподобне појединости. Ригорозна контрола над дискурсом је очигледно једна од лекција коју је Бореновић научио на курсу у амбасади.
Зашто је владајућа већина вођење Анкетног одбора препустила особи мутне политичке позадине, за кога се унапред знало да ће своје ингеренције бахато злоупотребити? Зашто није инсистирала да копредседавајући буду представници оба главна политичка блока, као што се рутински ради у Конгресу САД када се у јавном интересу формирају двостраначке (bipartisan) комисије за истраживање неког посебно осетљивог питања? Ако то нису хтели или могли да учине, зашто бар нису изгласали да независни посланик Горан Ђорђић председава Анкетним одбором? Како Одбор може да успешно обави свој задатак објективног расветљавања предмета Драгичевић, ако ради под руководством политички острашћеног председавајућег, који је у очигледном сукобу интереса?
Препуштамо анализу тог важног питања читаоцима, позивајући се на неке хипотезе изложене у претходном тексту, и са пуним поверењем у њихове интелектуалне капацитете.
Други значајан догађај везано за текућу кризу је заиста знаковит и драматичан, иако је за сада углавном прошао незапажен и испод радара. То је улична прокламација несрећне марионете, жртвиног оца Давора Драгичевића, коју је 22. маја 2018. са ликовањем пренела БН Телевизија: “Ми смо од сад Скупштина Српске“. БН Телевизија, да се потсетимо, је купљени медијски сервис страног фактора који стоји иза пројектованог преврата и рушења Републике Српске. БН ТВ већ неколико година у Републици Српској игра исту улогу коју је крајем деведесетих у СРЈ, у координацији са плаћеничком дружином “Отпора,” одиграо Б-92, и коју је нешто касније у Грузији одиграла, такође купљена, телевизијска станица Рустави-2, у довођењу на власт западног агента Михаила Саакашвилија. За заборавне, то је исти образац, иста мета, исто одстојање.
Подразумева се да бесловесна политичка алатка Давор Драгичевић није сам смислио то што је рекао, нити је свесан симболичког значења изјаве коју је дао. То је алузија на tiers-état, трећи сталеж, чије је издвајање из парламента 1789. године наговестило отпочињање Француске револуције и “промену режима,” са свим разорним и смртоносним последицама што су то пратиле. Драгичевићева изјава је пробни балон, а они који су му је сугерисали сада ће пратити реакције. Ако се концепт прими, ако на улицама Бањалуке успешно заживи конкурентска “народна скупштина,” састављена из већ ангажоване уличне пешадије “обојене револуције,” следи демонстративно напуштање Народне Скупштине Републике Српске од стране опозиционе пете колоне. Опозиционо језгро ће се затим конституисати као “права” Народна Скупштина, што ће довести до двовлашћа и хаоса пред октобарске изборе, управо као што стране обавештајне службе планирају. Окидач за тај потез највероватније ће бити, са инсценираним уличним комешањима тесно усклађени и токсички срочени, “извештај” Анкетног одбора, наменски формиране пропагандне платформе под контролом превратника. Њихов већински закључак предвидљиво ће гласити да је власт крива за убиство Давида Драгичевића и за скривање трагова злочина.
Да, то је сценарио из приручника Џина Шарпа, који нико из власти у Републици Српској свих ових година није нашао времена да прочита.
Следећи пут када изманипулисана руља буде јуришала на Народну Скупштину РС, или зграду Председништва и Кабинет Луја XVI који се у њој налази, нахушкана на освајање “стубова режима” за рачун невидљивих страних налогодаваца, она ће то чинити са далеко више упорности и привидног кредибилитета него приликом неуспелог задњег покушаја, пре две године. Трома и обезглављена власт, темељно избушена изнутра попут швајцарског сира, неће знати ни шта је снашло, нити одакле долази.
Потенцијал за ремећење услова за редовно одржавање избора у Републици Српској у октобру 2018. године већи је него икад до сада, и постојано расте. Свестан слабих изгледа своје пете колоне да у равноправном такмичењу одржи победу, страни фактор је уложио огромне не само материјалне него и људске, обавештајне ресурсе да се циљ овога пута дефинитивно постигне успешним извођењем “обојене револуције.”
Парадоксално, несналажљивост и низ лоших процена власти главни су чиниоци који им иду наруку. На пољу утисака власт је већ практично изгубила битку. Илузија да би криза могла бити разрешена демократском победом на предстојећим изборима употпуњује слику о њеној неспособности. Циљ превратника у овом тренутку није одржавање избора на којима, према тренутном расположењу већине грађана, они сигурно губе, него коришћење политичке диверзије да би се онемогућио изборни процес и извело насилно, улично освајање власти.
Сигурно је да нико на одговорним функцијама у руководству Републике Српске није пратио modus operandi недавног преврата у Јерменији, који ће ускоро бити дословце пресликан у Бањалуци. Услед за сада непознатих уцена и притисака, донедавни председник владе Јерменије, наклоњен савезу са Русијом, поднео је оставку. Упркос томе што су противници про-западне “обојене револуције” у јерменском парламенту имали надмоћну већину, застрашивањем посланика уз помоћ мобилисане руље њима је било онемогућено да изаберу новог председника, који би наставио политику коју подржава већина јерменског народа. Превратници су организовали уличне гомиле да блокирају кључне делове престонице и грубим претњама изнудили су избор западног агента Николе Пашињана, упркос томе што је на задњим изборима успео да прикупи само 7 одсто гласова.
Наравоученије је очигледно. Савремена технологија “обојене револуције” уопште не претпоставља успешно стицање чак ни масовне, а камо ли већинске подршке. Концентрацијом расположивих снага на неуралгичним тачкама нациљаног режима, ствар се решава у територијалним оквирима свега неколико административно кључних квартова у престоници. Тако је било на кијевском Мајдану 2013. и у Јеревану недавно. Инертна и “тиха” већина у унутрашњости у потпуности се заобилази и низашта се не пита.
Превратничке фракције у Јерменији, да поновимо, на изборима су добиле свега 7 одсто гласова, али њихов човек је сада премијер. То исто се спрема и у Републици Српској.
