У вестима западних информационих агенција о догађајима у Сирији све чешће су почели да помињу некакве „одбегле војнике“ сиријске армије. Тако су 16. новембра ти „дезертери“ у предграђу Дамаска напали обавештајни штаб ВВС Сирије. Истовремено су направили кланицу у војном логору у Дараа тако што су убили неколико десетина војних лица. У нередима 24. новембра, према вестима информационих агенција, убијен је 71 човек, од њих су 34 из редовних снага, опет – од руку „бегунаца из армије“.
Покушавајући да објасне масовно порекло „бегунаца“ страна средства масовног информисања указују на „Слободну Армију Сирије (САС), која је базирана у Турској. Међутим, појављује се питање – САС се појавила врло скоро и, како се јавља, њу сачињава 100 људи, па ко је то, онда, почев од пролећа ове године убио више од хиљаду војника државне војске?
Одакле дезертерима муниција, резерве, извиђачка и остала опрема, а најважније – координација дејстава у оквиру читаве земље? Колико то треба да их буде, па да се свакодневно организују праве битке са редовном армијом?
Потпуно је очигледно да САС представља само „штит“ за неупоредиво већи број терориста који раде под контролом западних тајних служби. Сиријска влада говори о 2.000 бораца, спојених у мобилне групе, које врше нападе на снаге реда. Они који пуцају иза ћошка увек су у предности. Број убијених у Сирији расте вртоглаво, а највећи број погинулих, и цивила, и војних лица, представља жртве управо тих „бораца“. Па њихов циљ није обично уништење војника. На пример, према вестима Асошиетед преса, 16.11. је у нападу на војни логор у области Дараа осим војника убијено и 23 цивила, који су погинули зато што је „редовна војска дивљала по селу у близини“. У саопштењу АП-а, који се позива на „структуре чији је задатак правна заштита“, војници који се налазили у логору понашали су се како треба, али су, кад је почела битка, одједном побеснели и почели да убијају становнике суседног села. Овде се почетак и крај никако не могу спојити, али сваки несврстани посматрач ће да закључи ко је направио тај хаос. Сиријски „борци“ се понашају слично онима из Либије – убијају присталице режима, остављајући за собом страх и кошмар.
Пошто је организовао и наоружао армију сиријских терориста НАТО ипак није успео да постигне циљ који је желео. Режим Башара Асада се осећа довољно сигурно и нема намеру да се потчини диктатури из иностранства. Тешко да ће га на то натерати и резолуција ЛАГ о замрзавању чланства Сирије у тој организацији. Прво, зато што њихова одлука није за сиријску државу смртоносна, а друго – цео арапски свет види да данас ЛАГ води група америчких миљеника, на челу са Саудијском Арабијом. То јако снижава ауторитет саме резолуције, мада тера на опрез. Јер и Либији је био замрзнут статус у тој организацији тачно месец дана пре почетка бомбардовања НАТО-а. Испада да Лига арапских држава пере руке.
Захтев јорданског краља Абдула II Башару Асаду да напусти свој положај такође нико не може да схвати озбиљно. Добро се зна да Јордан од САД добија повелику што јавну, што тајну помоћ, у замену за мир на источним границама Израела. Без те помоћи економија Јордана би се нашла под великим знаком питања. Зато је посматрачима јасно да је краљ Абдул, исто као и Ер-Ријад, добио наређење из Вашингтона.
Међутим, све то је неупоредиво са претњом Турске да Сирији прекине испоруке струје. По свему судећи, Ердоган је ту одлуку већ донео и усагласио са партнерима из НАТО-а. Сада долази само до неопходног ритуалног плеса уз бубњеве о „људским правима“. А сутра ће полуга бити спуштена и велики део Сирије ће се наћи без струје, пред сам почетак праве зиме.
То ће битно да промени ситуацију, јер ће довести до парализе сиријске економије. Влада Б.Асада ће бити у изузетно сложеној ситуацији, зато што таква ситуација не може, а да не повећа талас масовних протеста. Врло је могуће и да ће достићи критичну масу. У том случају никакве полу-мере неће помоћи, и режиму ће морати да уведе ванредно стање. НАТО, у том случају, за себе види шансу да од Сирије захтева увођење „плавих шлемова“, који ће – опет – бити они исти контингенти НАТО-а и арапских савезника тог блока.
Северно-атлански блок ће ићи ка уплитању по сваку цену у унутрашње ствари Сирије. Као и у Либији, НАТО ће покушати да се угура у Либију на основу резолуције СБ ОУН, и тада ће грађански рат у тој земљи постати гарантована стар. „Плави шлемови“ ће се претворити у инструкторе и команданте који ће се борити за једну од страна у рату. А у одлучујућем тренутку ће се појавити снаге специјалне намене, које ће јуришати на Асадову државну резиденцију – баш као у Триполису.
Тако ће НАТО ојачати своју нову улогу која је већ опробана у Либији – блок ће постати учесник грађанског рата против режима за који је одлучено да га треба оборити. Биће направљен још један корак на путу јачања Алијансе у улози светског жандара.
Истина, НАТО-у остаје још један проблем. „Плави шлемови“ улазе у земљу, опет, на основу резолуције СБ ОУН. То значи да ће се судбина Сирије наћи у рукама Кинеске Народне Републике и Руске Федерације. Јасно је да ће бити извршен невероватан притисак на Москву и Пекинг . Западне сирене ће из све снаге да урличу да „Асадов злочиначки режим започиње масовно крвопролиће и да је међународно мешање за то земљу животно важно“.
Међутим, коначна реч у развезивању тог чвора светске политике ће се ипак наћи у рукама кинеског и руског руководства…
