Мишљења о значају и последицама Октобарске револуције ни век касније не могу се сумирати и подвести под јасне и усаглашене закључке. Ипак, са протоком времена као да се боље сагледавају негативне последице ове геостратешке катастрофе за руску државу и руски народ.
Русија је империја која није могла да претрпи озбиљан пораз на спољњем плану[1]. Ипак, у то време, по пространству највећа држава на планети, после Кине и Британске империје најмногољуднија држава и пета привредна сила, духовни стуб цивилизације и центар православља, сурвала се у пламену револуције и грађанског рата.
За владавине Николаја II становништво Русије је порасло са 122 на 180 милиона, национални доходак је растао по двоцифреној стопи, вишеструко је увећана индустријска производња као и мрежа пруга и обим речног и поморског саобраћаја. На друштвеном плану реализован је замашан програм расподеле земље сељацима уз пораст бриге за социјалну солидарност. Све је указивало да ће Русија у предстојећим деценијама превазићи Француску, Немачку и Велику Британију и стати уз бок САД.
Ни ратне тешкоће нису директно изазвале њен слом. Русија је поклекла у тренутку када су главне ратне тешкоће већ биле превазиђене. Немачко наступање кроз Пољску и прибалтик је заустављено, Аустроугарска „Брусиловљевом офанзивом“ онеспособљена за самостално учешће у рату а Турска практично потучена. Криза у производњи наоружања и муниције је решена и борбени капацитети војске су нарастали.
Све оно што је по том следило представљало је огромну трагедију. Револуција, војни пораз, грађански рат, губици територија на западу и југу, милиони убијених, пад индустријске и пољопривредне производње а потом мукотрпна индустријализација, колективизација….
Русија је платила огромну цену октобарске револуције и свега оног што је потом следило. Али слом царске Русије није био само унутрашња ствар једне земље, био је то и слом свих оних земаља које су рачунале на помоћ, подршку и заштиту Русије а посебно тешке последице имао је на судбину Србије.
Србија је у Први светски рат ступила без формалног савеза са силама Антанте. Једини гарант њеног савезништва била је царска Русија која је прихватила да се, након победе над централним силама, стара за реализацију њених ратних циљева[2]. Руски народ и цар једнодушно су стали уз Србију у јулској кризи 1914.године и, мада неспремни за сукоб светских размера, демонстрирали солидарност коју им Срби никада не могу заборавити[3]
Србија је због ограничености својих ратних потенцијала била ослоњена на савезнике. У првој години рата Француска а посебно Русија, учиниле су много на снабдевању Србије ратним материјалом. Посебно значајна је испорука 120.000 пушака у месецу августу а потом и другог ратног материјала упућеног Дунавом посредством „Експедиције посебне намене“. Одлучност са којом је руски Цар иступио ради обезбеђивања евакуације остатака српске војске са албанског приморја показала је да у руско-срспским односима не морају да важе само принципи корисности и краткорочне рачунице. Потпуно у духу словенске солидарности и православне духовности Цар је сматрао својом обавезом да заштити оне који се у њега уздају и који, по цену великих страдања стоје уз њега и Русију.
Након напуштања националне територије 1915.године, изолована од извора попуне људством за Србију је Русија могла бити, поред добровољаца[4], најзначајнији извор из кога се могла попуњавати. Тако су се 1916. и 1917.године са Србима на Солунском фронту нашле и две руске бригаде[5].
Руски цар је 1915.године одобрио формирање српских добровољачких јединица на тлу Русије а посебно поштовање према српским добровољцима исказао је приликом обиласка Прве српске добровољачке дивизије у Одеси, маја 1916.године[6]. Дивизија је у јесен 1916.године у тешким борбама против Бугара[7] имала око 2.000 погинулих и 6.000 рањених бораца. Преостало људство корпуса (у међувремену је делимично формирана и друга добровољачка дивизија) после Октобарске револуције уплело се у метеж грађанског рата и евакуисано на Солунски фронт[8].
Изласком Русије из рата Србија је у реализацији својих ратних циљева морала да се ослања на Француску и САД. Велика Британија, мада савезница, није се превише бринула о интересима Србије. Њене симпатије су биле на страни Турске, Бугарске а међу југословенским народима на страни Хрвата. О судбини Србије одлучивали су они исти који су чињењем или нечињењем допринели паду руске монархије и Октобарској револуцији.
Русија је, када се Први светски рат већ није могао спречити, желела да он буде и рат у коме ће се коначно решити „словенско питање“. Ако је у том програму и било неких резерви јер је Велика Британија дуго покушавала да очува Аустроугарску, кад је Балкан у питању став Русије је био јасан, желела је да се успостави српско-бугарско јединство[9]. Без обзира на мања колебања Русија није желела да се пансловенске идеје и помирење Срба и Бугара реализују на српску штету. Тако је приликом пријема акредитива новог бугарског амбасадора руски Цар поручио да ће Бугарску прогласити искљученом из словенства ако би она пошла против Србије.
До пропасти царске Русије идеја о стварању „Велике Србије“ која би у себи обухватала територије Краљевине Србије, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, делове Далмације и Славоније уз истовремене уступке Бугарској у Македонији била је присутна и озбиљно разматрана заједно са варијантом југословенског уједињења прокламоване Нишком декларацијом. Пропашћу царске Русије Србија се неминовно морала окренути Паризу као свом зашитнику међу великим силама и пристати на формирање југословенске државе. Био је то уступак и Британцима који су сматрали да ће „културно надмоћнији Хрвати“ полако преузети доминацију у Краљевини. Због тога је Србија била присиљена да чини уступке и прихвата Крфску декларацију и Женевски споразум мада би као победница у рату требала да поставља услове пораженој страни (деловима тада већ распаднуте Аустроугарске).
Једина „корист“ од Октобарске револуције за Србију био је долазак десетина хиљада, углавном натпросечно образованих, белих Руса у Краљевину СХС. Они су у многоме допринели привредном, културном и општем друштвеном напретку Краљевине, озбиљно уздрмане великим губицима у Првом светском рату.
Србија (Краљевина Југославија) и Совјетски савез никада нису изградили односе међусобног поверења. Совјети су своје истомишљенике тражили међу комунистима широм планете и припадништво истој партији за њих је имало предност над духовном блискошћу нарочито јер је та блискост почивала на православној традицији и династичкој повезаности. Две државе су дипломатске односе успоставиле тек 1940.године а све до Другог светског рата Југославија није била на листи Совјетских приритета. Тек у вихору рата обе стране су увиделе да су снови о радничкој солидарности и светској револуцији нереални и да онај „ко не призна брата за брата признаће туђина за господара“.
Тешко је претпоставити шта би било да се није десио октобарски преврат. Ипак могу се назрети неке могуће контуре. САД су већ ушле у рат и њене трупе су пристизале на француско тле. Немачка је попуштала под теретом поморске блокаде. Русија је требало да у дефанзиви дочека слом Немачке, Аустроугарске и Турске. Русија би била на мореузима[10], литургија би се служила у Светој Софији. Словенско питање би било решено, Пољска уједињена и у савезу са Русијом, Србија слободна и уједињена, Бугарска после покајања и смене германофилске династије враћена у словенску заједницу народа. Јерменија би била поново успостављена (са Араратом и језером Ван) а кривци за геноцид над њима кажњени.
Словенски народи би постали равноправни баштиници европског дома а не сироти рођаци са периферије. Православна звона би звнила снагом и јединством.
Нажалост авантура револуционара заслепљених сновима о диктатури пролетаријата, посредно су гурнули и српски народ на стазу страдања. Превише мали да загосподари својом судбином а исувише велики да прихвати јарам потчињености он је кроз цео двадесети век кажњаван за грех слободарства на налазећи заштиту и потпору на међународном плану. Грађански рат црвених и белих у Русији, пренео се као зараза на тло Србије и отворио рану која крвари до данашњег дана у сукоу „четника и партизана“.
Можда је једна историјска прилика пропуштена али идеја међусобне словенске и православне солидарности није. Можда је васкрс Русије и њена моћ да посведочи да правда и слобода могу важити за све, а не само за „одабране и богате“, нада и за српски народ да је могућ живот у слободном и равноправном свету. И можда је поново дошао тренутак да словенски народи покушају да на рушевинама неуспелог ЕУ експеримента нађу природне путеве за сарадњу братских народа. Историја нас учи да су православни народи а посебно Срби, све спорове и проблеме решавали у властиту корист само онда кад је Русија била снажна и јединствена а да су постајали плен великих сила неповољно расположених према њима када је Русија била слаба, разједињена или незаинтересована за њих. Век након Октобарске револуције, није само емотивно и морално већ и практично и корисно стати уз Русију на њеном путу духовног и материјалног опоравка и тако учинити могућим и властити духовни и материјални опоравак.
____________________________________________________________________________________________________
[1] Да је и претрпела неуспех у рату са Немачком и Аустроугарском Русија би, вероватно, изгубила Пољску и Литванију и неколико округа у Галицији. Ништа трагично за империју која се простирала на 22 милиона километара квадратних. Објективно гледано и констатациеје о катастрофалном поразу у „руско-јапанском“ рату су више него претеране. Рат је окончан пре него што је непријатељ ступио на руско тле, Јапан је изгубио више војника него Русија а војска се придржавала тада усвојене стратегије, одступања у дубину територије и развлачења непријатељских снага и њиховог удаљавања од извора снабдевања. Пре ће бити да је неповољни мировни споразум последица нереда у престоници него да је обрнуто. http://www.vestinet.rs/pogledi/rusija-je-1913-stigla-englesku-i-zato-je-dobila-dve-revolucije
[2] О србофилским ставовима цара Николаја, али и о плановима за послератну „награду“ Србији, сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског Цара: „Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина нису српске земље? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.“
[3] „…војни савет показао највећу ратоборност и донео одлуку ићи до краја у заштити Србије, нарочито цар својом одлучношћу изненадио све, у подне већ наређена мобилизација округа кијевског, …. У свим круговима без разлике влада највећа одлучност и одушевљење због оваквог држања цара и владе“. Из извештаја српског посланика у Петровграду Спалајковића. Милорад Екмечић, Ратни циљеви србије 1914., Београд 1990, 70.
[4] Још пре тога у току 1915.године, до ступања Бугарске у рат на страни Централних сила, из Русије је Дунавом у Србију пребачено око 3.500 добровољаца.
[5] У борбама на Солунском (у Русији „македонском“) фронту учествовало је преко 10.000 Руса који су се све до јануара 1918.године борили у саставу Прве српске армије од којих је животе положило 65 официра и 4.149 подофицира и војника. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:525416-Zaboravljeni-junaci-Solunskog-fronta
[6] Пред стројем добровољаца Цар је поручио: „ Срећан сам што у вама имамо прилике да сретнемо део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет. Бићу још срећнији када по завршетку овог рата видим Србију велику и снажну!“
[7] Прва дивизија је основана 16.априла 1916.године и у свом саставу је имала 18.868 бораца. Од 24.августа до 16.октобра 1916.године борила се у саставу 47.руског корпуса. Из његовог састава на Солунски фронт је стигло око 12.500 добровољаца.
[8] Постоје сведичанства да је међу српским војницима који су транспортовани трансибирском железницом кроз Јекатеринбург постојао план да се ослободи руски Цар. http://www.blic.rs/vesti/reportaza/srbi-mogli-da-spasu-ruskog-cara/5469r41
[9] Бугарска је цео ХХ век утрошила на покушаје да исправи грешку Цара Фернинанда када је оружаним путем а не арбитражом покушао да реши настали спор у „македонсом питању“, погрешно верујући да ће војном силом ставити Србију и Грчку пред свршен чин. Цео век је Бугарска своју судбину везивала уз српске непријатеље губећи постепено не само територију и становништво већ пре свега достојанство.
[10] Французи су 8.марта а Британци 12.марта 1915.године прихватили Руска права над мореузима и практично након два века отпора допустила излазак Русије на „топла мора“ и повратак Константинопоља у хришћанске руке.
