Веома сам се плашио могућности да Саша Вучић крене на фудбалску утакмицу у Елбасан између Србије и Албаније. На крају крајева, шансе да добије по наочарима су биле високе, а за мењање наочара сваког месеца, није довољна чак ни премијерска плата. Тако да није отишао и исправно је поступио, чак је упутио и писмо са дозом хумора Едију Рами, као, немојте ме очекивати, нећу да будем звезда шампионата, боље нека људи гледају утакмицу. Није познато ради чега је Вучић закључио да би људи само у њега гледали. Но, он боље зна.
Албанци су се, наравно, увредили на чињеницу да неће моћи допрети до наочара српског премијера и своја осећања су излили на фудбалере. Фудбалски навијачи су прибегли омиљеној националној забави – бацању камења на оне који им се не допадају. Аутобус са српском репрезентацијом кретао се по територији суверене и демократске Албаније под кишом камења и цео свет је видео како се цивилизовани део Европе односи према тим људским отпадницима.
Када су албанског амбасадора у Београду Иљира Бочку позвали у МИП Србије да би му предали ноту о овом свечаном случају, он је одговорио у најбољим традицијама европске демократије: пљунем ја на вашу ноту. И није се одазвао.
Додуше, потом се појавило саопштење да су ноту Бочки ипак дотурили, међутим, није јасно у каквим околностима – из заседе на улици или је он ипак одлучио да дође у МИП и попије кафу.
Но, наравно, није то најважније. Игра репрезентације Србије која је Албанцима забила два гола, гурнула је албанску нацију у жалост. Албански спикер је известио о примљеним головима таквим гласом, као да је у гроб спуштао вољену баку.
Добро је да неће више бити мечева између Срба и Албанаца. Јер полиција неће моћи сваки пут благовремено да заустави Исмаила Морину – човека који је прекинуо први сусрет између Срба и Албанаца уз помоћ дрона којим се управљало путем радио таласа. Овај пут је полиција у Тирани претресла његов аутомобил и пронашла не само карте за утакмицу него и два пиштоља са комплетом шаржера. Велико спортско славље је спремао тај херој албанске нације. Слава Богу, није се ништа десило. А кажу да је спорт пријатељство. Мада не знам да ли се то односи и на албанске навијаче.