НЕКОМЕРЦИЈАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ДЕМОКРАТИЈА ЗА ИЗВОЗ

142

 

Због чега се јавила бурна реакција западних политичара и масмедија када су руске власти почеле проверу некомерцијалних организација које финансира иностранство? Зашто се то тумачи као „антидемократско“, „непријатељско“, „оно, што захтева чврсту реакцију“ и т.д? Вероватно зато што се ради о формирању „грађанског друштва“ у Русији, уз помоћ из иностранства – о огромном послу, у коме су стотине организација и хиљаде људи који не желе да их ико омета. Подразумева  се, наравно, да без стране помоћи у Русији таква заједница не може да постоји…

Читав тај посао је у своје време почео амерички Мировни корпус. Та „независна Федерална агенција владе САД“ је  основана 1961.године доношењем посебног закона, који је Мировном корпусу  стављао у задатак следеће:

–                Да народу заинтересованих земаља и територија помогне у задовољавању њихових потреба преко обученог персонала;

–                Да помогне да народи којима Мировни корпус указује услуге боље схвате Американце;

–                Да допринесу да Американци боље  разумеју друге народе.

Иза расплинутости ових формулација крије се добро осмишљено и организовано јачање интереса САД у иностранству

Од 1961.године  па до сада у Мировном корпусу је у читавом свету радило преко 200.000 добровољаца. У Руској Федерацији је 2002.године рад Корпуса   забрањен због оптужби да се та организација бави обавештајним радом. Према званичној информацији Федералне служба безбедности  РФ  Мировни корпус спрема агентуру за ЦИА и скупља податке  о социјалној и политичкој ситуацији у другим земљама.  Осим тога, поред тог ветерана америчког „мисионарског рада“ у Русији у тренутку када је он затворен већ су радиле многобројне колеге које су се у нашој земљи угњездиле у периоду власти Б.Н.Јељцина.           

Комплетно руковођење том мрежом организација врши  се из Вашингтона, од стране Савета за међународне односе САД (СМО) – највећег центра за стратешко планирање, који је основан још 1921.године. Улога СМО  је посебно ојачана почетком хладног рата Запада против СССР-а. Управо  је СМО разрађивао концепцију пропагандног рата  против социјалистичког лагера, замишљани су антикомунистички преврати у „трећем свету“, до детаља смишљана идеја наношења нуклеарног удара по Совјетском Савезу.

Први председник Савета је био масон највишег реда, познат  у САД, Д.Дејвис, а међу првим директорима су се издвојили познати финансијери и политичари – П.Варбург, О.Кан, И.Бауман, В.Шепардсон, Е.Геј, П.Крават, којима рад америчких масонских ложа такође није био непознат. Од 1933.године секретар СМО је постао будући оснивач и директор ЦИА Ален Далес. Данас у руководству СМО раде некадашњи  амерички председници, државни секретари, руководиоци специјалних служби и финансијских структура. За најутицајније центре, који раде под покровитељством СМО се сматрају:

  1. Center for American Progress, 
  2. Carnegie Endowment for International Peace, 
  3.  National Endowment for Democracy
  4. The Heritage Foundation,
  5.  The Jamestown Foundation (Џејмстаунски фонд).

            Ова последња организација заслужује посебну пажњу, јер је одговорна за дестабилизацију ситуације у најосетљивијем рејону Руске Федерације – на Северном Кавказу. Тренутно Џејмстауновски фонд издаје следеће:

  1. Недељник Chechnya Weekly – званични билтен организације „Амерички комитет за мир у Чеченији“ (филијала FreedomHouse) који воде Збигњев Бжежински и Александар Хејг.
  2. Билтен China Brief, који излази два пута месечно, од јула 2001.г. Састављач је Артур Уолдрон, члан управе Freedom House.
  3. Издање North Korea Review чији је уредник пребеглица из КНДР Ил Квоуг Сон. 
  4. Билтен TerrorismMonitor, који излази два пута месечно. Састављач је  Махан Абедин (Mahan Abedin), сарадник Middle East Forum. У прилогу TerrorismFocus објављују се материјали Стивена Улфа (Stephen Ulph), новинара војно-индустријске медија-групе Janes.
  5. Дневне новине Eurasia Daily Monitor, које пишу о догађајима на постсовјетском простору, критикујући политику Русије. Састављач је професор Ен Робертсон.

Новембра 2012, говорећи о раду фонда за Чеченију, члан Савета Федерације Русије Иса Костоев је изјавио: „Међународне, и пре свих, америчке тајне службе су кроз специјално формиране у ту сврху невладине организације и фондове, наставиле рад на дестабилизацији ситуације на Северном Кавказу… Под  изговором „добротворне“ помоћи ти фондови организују свемогуће семинаре, у регионима Северног Кавказа отварају своја представништва. „Прихрањујући“ поједине представнике, тачније издајнике народа Кавказа, они се баве подривачком делатношћу…“

На плану рада са грађанским друштвима у иностранству главног диспечера и организатора извршења одлука СМО представља Freedom House, који тему заштите људских права користи као основну. Та „невладина“ организација има гигантски буџет који се допуњава из државних средстава. Новац стиже из Стејт департмента и Управе за међународни развој САД  (USAID), као и из низа међународних фондова, међу којима је National Endowment for Democracy. Прихватају се и добровољни прилози приватних лица.

Бивши дугогодишњи руководилац Freedom House Џејмс Вулси (раније је  био директор агенције ЦИА) је директно изјављивао, да пошто су победили у „трећем светском (хладном) рату“, САД сада воде „четврти светски рат“ – рат против диктаторских и антидемократских режима. А у рату – ко у рату: дозвољено је баш све.

Постсовјетска територија и земље које су око ње су буквално нашпиковане организацијама сличне врсте. Оне често чак не крију ни чије су. Тако, Центар Разумкова у Украјини, са буџетом од 600.000 долара годишње, отворено изјављује да ради за Американце. У Азербајџану  постоји 12 таквих центара. У Чешкој је дислоциран амерички центар „Прашки студентски самит“, који ради по Белорусији. Пољска, сусед Белорусије, препуна је америчких центара и они свој хлеб једу пошто га добро зараде. Са територије Финске и Шведске ради се по северу Русије, пре свега по Перебургу (то су организације, на пример, Vasemmistofoorumi, OK Do, Demos Helsinki, Culture Crisis Management).

Ти центри формирају своје тачке ослонца у Русији, а то су у ствари НКО. Све у свему – у Руској Федерацији постоје хиљаде некомерцијалних организација, од којих су многе повезане са хуманитарним организацијама у иностранству, и баве се најразличитијим проблемима, а њихов користан рад друштво поздравља. Међутим, 650 НКО, према подацима ФСБ, повезано је са подривачким организацијама из иностранства. Та мрежа је   већ покрила руске обласне градове и појављује се у рејонским центрима. За њен развој се троше огромне своте новца које се броје у милијардама долара. Професионални обавештајци су увек радили и радиће са сличним организацијама – то је закон професије. Али у наведеном случају они се баве  само делом посла а комплетан посао врши гигантска идеолошка машинерија.

У одређеном смислу  то је  цивилизацијски пројект.  Западна цивилизација користи своје економске, финансијске, информационе могућности како би земље-реципијенте омотала својим утицајем, ослабила их акцијама грађанске непослушности, и тако корак по корак  пришла спровођењу парализе власти.

Чиме прети таква „хуманитарна“ агресија  показује искуство разбијања СССР-а. Идејно тровање које је учињено совјетском народу у току прве фазе агресије под називом „перестројка“  испало је недовољно за потпуно уништење његових традиционалних вредности. Прорадило је морално-психолошко каљење из времена совјетске власти. Постсовјетска Русија је успела да се у извесној мери врати себи и да заустави процес распада.

Сада се према Русији води  игра „дотући!“.  Нема сумње да је Балотниј трг био пробни камен у формирању сверуског покрета грађанске непослушности. Чини се покушај да се изврши потпуна замена појмова „слобода“ и „једнакост“ појмовима „буна“ и „непослушност“. Игра је започета како би  Запад омогућио да на власт у Русији долазе елементи које је припремила мрежа НКО и центри за „заштиту људских права“. Шта то носи Русији  се може разумети ако се, на пример, присетимо да ни један од тих центара се није побунио када је пре 20 година Јељцинов режим пуцао из тенкова на руски парламент.

 Треба да се узме у обзир да тај модел „борбе за демократију“ који Запад нуди  за извоз, он у својој кући не користи. Ту постоје јасне границе дозвољеног и недозвољеног. Када су амерички студенти покушавали да организују масовне демонстрације против рата у Вијетнаму – Национална гарда је по њима пуцала до пораза. Када је Немачка комунистичка партија почела да јача у Западној Немачкој, изгласан је закон о забрани професија, комунисти су истерани из научних установа и са административних места. Када је у Италији раднички  покрет почео да прети  позицијама класе на власти – организована је невероватна по величини провокација са „Црвеним бригадама“.

Демократија за извоз која се растура помоћу оних који у  Русији раде, али коју финансирају НКО из иностранства, представља детаљно испланирану, систематску делатност за рушење основа Руске цивилизације, и власт има директну обавезу да такву делатност  сасвим онемогући.