Добро је познато да је некадашња југословенска комунистичка Служба државне безбедности (у даљем тексту: Служба) била моћна организација која је кројила значајне догађаје и стварала утицајне личности, али и одлучивала о судбинама обичних људи доводећи их до лудила. Мислили смо да се распадом Југославије, распала и Служба. У том процесу појединци су се снашли и дошли до завидних богатстава, временом су се оформиле групице у којима су њени припадници били повезани разним интересима, један део је отишао у „дубоку илегалу“ и тако даље.
У новим државама формиране су некакве агенције, на пример Безбедоносно-информативна агенција у Србији формирана је после петооктобарске револуције инициране од Англоамериканаца ради промене власти и вођења политике ка растурању свих сегмената државе и друштва. Хрватска служба сигурности раширила се по Србији упоредо са ширењем капитала кроз разне „Idee“, „Tempa“ и ко зна шта још све! Посебна је прича о њеном утицају у министарствима и нижим инстанцама државне управе у Србији. Но, то је тема за нови чланак!
Комунистичка Служба имала је своје богате новчане фондове који су служили поред осталог и за покривање бројних активности њених службеника. После две и по деценије од распада Југославије нема података шта се десило са силним новцем – динарима или девизама. Зна се да је само неколико припадника виших структура показало своју имовину, на пример Душан Ступар (који се огледао и у историјској науци, одбранивши докторску дисертацију) је власник неколико предузећа широм Војводине. Драган Карлеуша, пензионер, кажу да има прилично богате али невидљиве збирке музејских и других предмета са племенитим металима…
Комунистичка Служба имала је своје програме контроле ширег друштва али и појединаца. Знала је да направи доброг „антикомунисту“, али и цинкароша и да га убаци међу оне, углавном образованије људе, које је требало контролисати. Знала је да пројектује и контролише процесе… Додуше, познати су и случајеви да су се сарадници отимали контроли, одбили послушност и радили за своју корист прихватајући нове газде са Запада. Служба никада није обзнањивала податке о онима који су се отргли контроли јер би то указивало на њене промашаје и бламажу заната. Најбољи примери су Вук Драшковић и Војислав Шешељ! Драшковићево непрестано тражење отварања архива неће бити услишено јер Служба чува и своје отпаднике. Додуше, када затреба у јавности „процуре“ одређени документи који служе као блага опомена. Пример за то јесте записник са седнице представника највишег државног врха Србије пред изборе у Раковици 1991. године који указује како је Служба помогла Шешељу да постане народни посланик.
Мало је некадашњих високих делатника Службе по одласку у заслужену пензију објавило своја сећања на активности у прошлости.
Својевремено је Војин Лукић, високи функционер Савезне државне безбедности (и њен вишегодишњи затвореник), објавио књигу Sećanja i saznanja (Beograd 1989) са чињеницама о активностима младог песника Матије Бећковића и још неколицине његових исписника са Станком Веселинов, угледном комунистичком активисткињом. Никада није разјашњено да ли је у Бећковићевом избору за академика Служба имала удела. Уосталом, није ни битно. Памтићемо наслов једне Бећковићеве књиге: Рече ми један чоек! Злобници кажу да би било исправније да наслов гласи нешто другачије: Рекао сам једном чоеку!
Жељко Бартоловић, високи функционер Савезне државне безбедности, који је од школе имао завршену српску православну богословију и Правни факултет у Београду, објавио је књигу Probušena mantija (Osijek 2004). У књизи је разголитио сарадњу припадника Римокатоличке и Српске православне цркве, од обичног парохијског или жупног свештеника до бискупа и епископа. При том је наводио пуна имена и презимена и до детаља описивао сарадњу. Наравно да је наводио и разлоге сарадње: уцена неподобним фотографијама, љубавницама, проневерама новца… Један примерак књиге Бартоловић је донео у Патријаршију и поклонио је с посветом!
Служба је знала да цени услуге оних који су сарађивали. У комунистичком систему то се огледало у разним привилегијама: давању пасоша за путовање у иностранство, напредовање у каријери нарочито на факултетима и избору нових чланова Српске академије наука и уметности, заштита у јавности од било каквих оспоравања, прављење одређених лажних слика о појединцима (било негативних било позитивних)… О тим стварима могуће је читати/наслутити у мемоарским записима академика Василија Крестића Запамћења (Нови Сад 2016) и коментарима Радоша Љушића у тексту „Куси мемоари Василија Крестића. Шта Крестић није желео да саопшти читаоцима о свом раду на Филозофском факултету“ (Српске студије, 7, Београд 2017, 415–446). Оно што је прећутао Крестић разјаснио је Љушић. За ову тврдњу постоји мноштво чињеница: Крестић помиње да је својевремено добио понуду Службе да доставља информације о колегама са факултета, Љушић допуњује претпоставком да је Крестић захваљујући Служби добио пасош и отишао у иностранство ради истраживања у архивима за докторат а његов кум није… После одбране доктората започела је Крестићева универзитетска каријера. Остала му је мала обавеза: према тврђењу Љушића, у његовом кабинету у Академији често му је правио друштво одређени припадник Службе!
Није познато да је барем један примерак поменуте Крестићеве књиге набављен за библиотеку Филозофског факултета, али се зна да је адреса редакције часописа са Љушићевим приказом у просторијама Одељења за историју!
