У «Дневнику Писца» Ф. М. Достојевски пише: «…Сва наша народна начела, у потпуности су произашла из Православља». Тек после Крштења Владимирову државу почињу називати Русијом и није чудо да се са доласком богобораца на власт, када је престала бити Православном државом, мења и њено име у Совјетски Савез. Чувени руски академик Лихачев, који је приредио величанствено десетотомно издање древне руске књижевности, каже да «Свету Русију» у ствари представљају руске светиње у свој њиховој саборности и целокупности. «То су њени манастири, цркве, свештенство, монаштво, свете мошти, иконе, свештени сасуди, праведници, свети догађаји руске историје…» – истиче Лихачов. (http://www.bibliotekar.ru/zhizneopisaniya/1.htm) И површно познавање руске историје доводи до следећег закључка – без Православља, Русија губи смисао свог постојања. Руски народ је заиста знао да од самих својих хришћанских почетака цени своје светиње, оне су биле у срцу руског човека и у дубини његове душе горела је јарка љубав према православним светињама. О том побожном страхопоштовању руског човека према православним светињама сведоче нам и многи страни путописци. Тај трепет и страхопоштовање руске душе према православним светињама, као можда основна карактеристика «Свете Русије», током векова је подстицао небројене ствараоце на величанствена достигнућа у свим областима људског духа. О некима смо већ писали, о некима ћемо писати, а у овом «броју» ћемо укратко представити неколико веома необичних руских светиња, које самим погледом на њих у човеку буде најблагороднија осећања. И као што сам више пута био сведок одушевљења руских верујућих људи Немањићким светињама у српским земљама, сигуран сам да и свака српска православна душа осећа духовну блискост и духовне везе у додиру са светињама «Свете Русије».
* * *
Црква три коњаника на Криму – Ески-Кермен
На источним падинама пећинског града Ески-Кермана, удаљеног 50 километара од Симферопоља, у огромној кречњачкој стени изграђен је крајем ХII века храм са два улаза и омаленим прозорчетом. На источној страни међу каменим стубовима, некада је био дрвени иконостас.
На северној страни зида изнад изрубљених у стени ковчега, сачувана је фреска која приказује тројицу коњаника са раширеним огртачима. На фресци су приказана три коњаника што такође представља веома необичну појаву, а предање говори да су приказани Теодор Тирон, Георгије Победоносац и Теодор Стратилат. Постоји и друга верзија, да се ради о заштитницима Отаџбине који су јуначки погинули бранећи тадашњи Крим од Татара.
Испод фреске која датира из ХIII века, на грчком језику је написано да је црква исклесана и фрескописана светим мученицима Христовим ради спасења душе и опроштењa грехова. Један гроб је исклесан у поду, испод саме фреске, а друга гробница се налази поред самог улаза у храм и по величини одговара гробници два дечака, па се претпоставља да су управо ти дечаци насликани на коњу, иза првог коњаника. У суседној стени исклесана је ризница са висећим гробницама.
У сваком случају, овај храм на Криму представља својеврстан споменик захвалности палим херојима за православну веру и Отаџбину.
* * *
Храм Распећа Господњег у Лењинск-Кузњецком
Овај храм Распећа Господњег у Кузбасу, саграђен је у виду брежуљка по угледу на Јерусалимски Храм Гроба Господњег. Поклони крст од храстовине висок пет метара, уздиже се са специјалне површине на врху «брежуљка», на којој може да стане око тридесет људи. До тог необичног храмовног крова, са спољне стране је изграђено двоје степеништа.
Храм је освештан 2009. године и у унутрашњности храма може да се смести око 120 верника. По освештању храма епископ Аристарх је у беседи истакао да се нада да ће ово место постати поклоничко за све православне хришћане јер се «искупитељска сила жртве Христове која је принесена на Голготи, проширила на сав род људски и на сва времена».
Унутар храма саграђена је мала пећиница са ниским улазом и у њој камена клупа са честицама камења са Гроба Господњег из Јерусалима.
* * *
Црква Свете Тројице на острву Ватерло на Антарктику
На острву Ватерло у Јужним Шетландским острвима, на обали мора, као својеврстан стражар руске поларне станице Белинсхаузен, уздиже се невелики али прилично висок (15 метара) дрвени храм посвећен Живоначалној Тројици. То је најјужнији православни храм на свету и данас он представља Патријаршијско подворје Свето-Троичко-Сергијевске лавре. Идеју Валерија Лукина, начелника Руске антарктичке експедиције да се на Антарктику сагради православни храм, одмах је током деведесетих година прошлог века благословио блаженопочивши Патријарх Руски Алексеј II. Међутим, од благослова до реализације пројекта био је потребан истински подвиг. Храм је изграђен од чувеног сибирског кедра и монтиран је у Сибиру, на Алтају, где је годину дана «одстојао». Потом је храм демонтиран и на камиону превезен до Калињинграда, а одатле бродом до Антарктика, где је осам људи два месеца радило на његовом поновном монтирању.
Епископ Сергијевско-Посадски Теогност, уз присуство бројног духовенства и поклоника који су дошли да присуствују овом догађају, освештао је овај предивни храм на Сретење Господње,15. фебруара 2004. године.
* * *
Бог који је љубав, све што је створио задивљујуће је лепо и веома добро, говори нам Мојсије у Књизи Постања. За богонадахнуте људе су љубав, врлина и лепота нека врста синонима, па је тако у хришћанским химнама Пречиста Дева «украшена лепотом врлина». А велики руски геније Ф. М. Достојевски каже – «лепота ће спасити свет», свакако је био богонадахнут човек који је знао да лепота није само пука спољашња естетика. Ови необични храмови својом лепотом и симфонијом са околном Божијом творевином, доказују нам да лепота не представља само пролазни естетски призор, већ је то сила која ће по Достојевском спасити свет. Овакви необични храмови сведоче како о лепоти храма тако и о лепоти врлине богољубивих душа који су их градили. Овакви необични храмови уливали су раније и уливају и данас наду у скорије Васкрсење «Свете Русије». Демонске силе које су се после Октобарске Револуције уселиле у срца многих Руса рушећи многе велелепне храмове, као да подвијају реп пред надолазећим васкрсењем Свете Русије. Доказ томе су и овакви извори стваралачке лепоте људског духа, лепоте као врлине и као љубави, лепоте која представља одазив на призивање Божанске лепоте стварања.
