Ауторитети екстремног тумачења Курана, попут духовних вођа Ал Каиде, који своје присталице имају на многим елитним исламским универзитетима у Катару, у Каиру, Џакарти, као и верски ауторитети текфир идеологије коју протежира Муслиманска браћа, идејни су творци исламске обавештајне структуре као и исламских тхинк-танкова. У стварању инфраструктуре Муслиманске браће учествовала је администрација Била Клинтона, а исто наставила и администрација Џорџа Буша, следећи познати манир, да ни Демократе ни Републиканци не мењају спољнополитичке одлуке надлежне комисије Сената америчког Конгреса.
Не сме се бити наиван. Овако рапидан раст радикалног ислама могућ је једино уз огромну логистичку и организацијску подршку. Данас је већини европских влада јасно да ни Арапског пролећа, ни инвазије миграната на Европу, не би било без активности специјализованих агенција САД. Чиме се руководе челници Стејт департмента тешко је и еминентним аналитичарима да схвате, поготово је то неизводљиво економски неразвијеним земљама, које немају довољно капацитета ни да прехране становништво, а камоли да схвате у каквом се геополитичком гротлу налазе њихове земље, које су означене као мете. Те мале, или пак територијално велике земље централне Африке, централног Балкана или Закавказја, вребају банкарски картел и његове корпорације, подржани од Вашингтона и Лондона. Основна премисао је како у име демократије уништити што више легитимних земаља и задовољити банкстере. Ако партнери у виду исламиста „случајно нападну циљеве у САД“, то се не сматра за тако лошу ствар, јер се цени, по узору на комунистичке режиме, да је некада потребно указати на унутрашњег непријатеља, па и измислити га. Тада се даје важност службама безбедности, оне добијају већа овлашћења и енормно увећање буџета. Али, ствари су се отргле контроли, не само када је у питању контрола над Блиским истоком, него се рат тхинк-танкова пренео у срце САД.
Ради се о томе да је још 2014. године доказано да су познати амерички тхинк-танкови, попут Ранд корпорације, примили више донација од Муслиманске браће. Наиме, ради се о донацији од 14,8 милиона долара коју је уплатио Катар, који уз помоћ Ријада на државном универзитету ствара кадрове за реорганизовану, и на принципима савременог менаџмента засновану, нову структуру Муслиманске браће. Група конгресмена захтевала је истрагу против Муслиманске браће, иако је ово питање веома осетљиво с обзиром да различити тхинк-танкови у САД, као што су Ранд корпорација, Стратфорд, Бжежински институт, Асоцијација Кисинџер итд. профилишу стратегију спољне политике САД. Рецимо, Ранд корпорација је предложила да се Муслиманска браћа избрише са листе терористичких организација, што је овој организацији дало легитимитет у протестима против Мубарака и омогућило учешће на изборима у Египту 2011. године. Огроман скандал је утишан и пажљиво се скривала афера која је оцењена као опасна за САД, јер се показало да су стране владе и организације купиле утицај труста мозгова, а афера се скрива и данас због номинације Клинтонове. У контексту афере поменут је Брукингс институт, који се сматра центром за стратешке и међународне студије преко којег су богате заливске земље куповале политички утицај, а Клинтон и Буш су за то знали. Значи, Влада Катара, која је позната као главни финансијер Муслиманске браће, донирала је Брукингсу 14,8 милиона долара. Ријад и Доха су јачање и дизање из пепела Муслиманске браће одредили као приоритет своје спољне политике. Зашто да не, имају подршку САД, јер раде на слому Египта и Сирије, као и Балкана, где ће Ердоган бити главни извођач радова, а идеологија Муслиманске браће верска основа. Једина дилема је да ли ће договор са Ердоганом опстати, јер емир Катара, шеик Tamim bin Hamad al-Thani, поред јасног става да је помагање Муслиманске браће дужност, упорно наглашава значај помагања сиријског крила ове организације, у шта је уврстио и Хамас, с чим Ердоган није сагласан.
Вашингтон је настојао прикрити активност својих тхинк-танкова, као и њихове предлоге који су се односили на кампању вођену на северу Африке, у Јемену и Сирији, али нису могли сакрити да су челници куће Сауд и Катара редовно били гости Брукингс института и Ранд корпорације. Ствари иду тако далеко да Shadi Hamid, директор експозитуре Брукингс Доха центар, тражи да САД „науче да сарађују са политичким исламом“, а уз то захтева да САД подрже кандидате Муслиманске браће на будућим изборима у Египту и Јемену, као што су их подржали у Египту 2011. године. Уједно, из ове експозитуре Брукингс института инсистирају да САД у званичним формулацијама не спомињу Јерусалим као главни град Израела, чак ни приликом позивања на историјске документе, што је за последицу имало да је још 2011. године Израел одбио да присуствује Глобалном протутерористичком форуму у Њујорку, којим је председавала Хилари Клинтон, у својству државног секретара. У том светлу треба посматрати захлађење односа Израела и САД. Од 2011. године амерички званичници критикују Израел за насиље примењено у изградњи избегличких насеља и за одбијање мировних преговора. У наведеном контексту треба гледати на отопљавање односа између Израела и Турске, као и разлоге за другу посету Москви, коју је учинио израелски премијер Натањаху, што је оцењено као приближавање ставова са Русијом.
На политички опасно лобирање америчких тхинк-танкова указао је и Њујорк тајмс, који је пружио доказе о утицајима страних држава које подржавају тероризам и које су политички и финансијски спонзори терористичких организација. Те државе су директно утицале на националну безбедност САД, нарочито у време када је Хилари Клинтон била државни секретар. Сенат и Представнички дом су изразили озбиљну забринутост због великих политичких одлука у последњих неколико година, а којима су САД изазвале непотребне и нефункционалне политичке тектонске поремећаје. Због номинације Клинтонове, од америчке јавности крије се и да је Клинтонова, у време када је била државни секретар, издејствовала да Секретаријат за правосуђе изврши ревизију терминологије коју користе антитерористичке агенције, као и да се у свим родовима оружаних снага избегавају изрази „џихад“, „исламски тероризам“, „исламистичко насиље“ и слично. Да ствар буде још гора, Клинтонова је као предводник неоконзервативаца издејствовала да се за чланове саветодавног тела Хомеланда на утицајне положаје поставе познати активисти Муслиманске браће који су, истина, радили на одбрани САД, али су радили и на скидању имена многих терористи са званичне терористичке листе. Њени људи су: Omar Alomari, imam Mohamed Magid, Sahar Aziz, Lonay Safi, Mohamed Elibary.
Да не би била доведена у питање номинација Клинтонове, заустављене су истраге које су требало да утврде ко је и зашто усклађивао циљеве САД са политичким циљевима Муслиманске браће, која количина новца је била у оптицају, као и да ли је то било у интересу САД или других фактора.
Нетранспарентна лобирања у САД су извршена и од Министарства вањских послова Норвешке, које је поред тхинк танкова, донирало и каси Конгреса износ од пет милиона долара. Конгрес и тхинк-танкови требало је да подрже, а заједно са Норвешком и да заузму што већи део Арктика, да би окружили и одсекли Русе, и спречили их да заузимају богата изворишта. Активности су легендиране истраживачким програмима, а у њима су осим Брукингс института учешће узели Центар за стратешке и међународне студије, Атлански савет, те Бжежински институт. Тако се активности САД наводно поклапају са програмима страних влада. Углавном, за четири године донирано је 100 милиона долара да би се добила наклоност Владе САД. У највеће донаторе убрајају се заливске земље и Норвешка, која је обећала и веће ангажовање у НАТО, јер јој је „Русија пред вратима“. За парирање Русији и Шведска је показала разумевање, иако није чланица НАТО, те је своје ресурсе ставила у ту функцију. Тако је Шведска као председавајућа на Inter – Nordic одбрамбеном форуму Nordic Defence Cooperation (NORDEFCO) 2015 била промотер веће сарадње нордијских народа, ставивши тежиште на поморску безбедност на далеком северу, безбедност и контролу ваздушног простора, те „размену информација о провокацијама Руса“. Указано је и на потребу за кординацијом шведске одбрамбене политике са политиком Британије, Немачке, Пољске и Холандије. То је пружило прилику Вашингтону да реши јаз присутан на релацији НАТО – балтичке земље.
