Почетком јуна 2011. римски папа Бенедикт Шеснаести посетио је Хрватску, дајући подршку њеном путу ка Европској унији и позивајући је да и даље остане верна Ватикану, борећи се за хришћанске вредности. Одушевљено дочекан од преко 3оо ооо Хрвата, папа није пропустио да успут помене квислиншку творевину, Независну Државу Хрватску, као инструментализовану од фашизма и нацизма (ниједном не помињући 7ооооо жртава усташког концлогора Јасеновац, које су страдале зато што су биле Срби, Јевреји и Роми, као ни улогу преко 1ооо римокатоличких жупника, фратара и часних сестара, који не само да су подржавали Павелића и његове монструме, него су и активно учествовали у покољима недужних људи ,као „заклете усташе“.) Млако се ограђујући од НДХ, папа је величао загребачког надбискупа Алојзија Степинца, кога је његов преходник, папа Иван Павао Други, 1998. прогласио „блаженим“, и који је, по Бенедикту Шеснаестом, наводно био жртва двају тоталитаризама – нацизма и комунизма.
Рацингер је, још као кардинал, 15. фебруара 1998., у хрватском (негда илирском) ватиканском Заводу Светог Јеронима одржао беседу у част Степинчеву. (То је онај завод у коме је монсињор Мађарец 1941. године одушевљено дочекао Анту Павелића, а монсињор Ратко Перић, садашњи бискуп, 1991. године Фрању Туђмана.) Рацингер је тада истакао да је Степинац био један „Божији Хрват“, каквог је Данте опевао у „Рају“ своје „Божанствене комедије“. Степинац је, по Рацингеру, био жива слика „трпећег Криста“, који је на крају понео његову трнову круну и муке. Супростављајући се тоталитаризмима, кардинал DIXIT, Степинац је у доба нацизма, био „бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је, у времену комунизма, постао одвјетник својих вјерника, својих свећеника прогоњених и убијаних“. У својој беседи, као ученик германске школе србофобије, Рацингер је истакао да је Степинац постао надбискуп Хрватске 1936. године, када је римокатолицима било тешко, јер су трпели Југославију „коју су савезници након Првог светског рата створили од супротних елемената и са снажним протукатоличким набојем“.
Пред долазак у независну ЕУ Хрватску, ове, 2о11, папа је о Степинцу опет фабулирао као о борцу против усташког режима и бранитељу Срба, Јевреја и Рома, као и великом хуманисти. Назвао је великим пастиром и хришћанином онога кога италијански научник Марко Аурелио Ривели зове „надбискупом геноцида“.
А колико је Степинац заиста био против усташког режима, кога се Рацингер јавно одриче, довољно је писано. Додуше, надбискуп загребачки је у неким својим прповедима у доба рата устајао против расизма и насиља, али га то није спречавало да буде војни викар усташке војске, члан НДХ Сабора, носилац усташких одликовања и, наравно, координатор прекрштавања Срба у Павелићевој монструм-држави. Да и не говоримо да је ватрено бранио НДХ у Ватикану, који је, преко Владе Краљевине Југославије, био одлично обавештен о злочинима хрватске CivitasDei. Године 1943, Степинац је папи Пију Дванаестом поднео Меморандум у коме, између осталог, пише о вековној верности Хрвата папи, и упозорава га шта би се десило ако би НДХ пропала:“/…/ Њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовало би драговољно и радо своје животе да запријече ту могућност. Не би било уништено само оних cca24оооо прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са својим црквама и својим самостанима/…/ Напредак католицизма је најуже повезан са напретком Хрватске Државе, његов опстанак уз њен опстанак, њезин спас-његов спас“.
А 10. јуна 1943. усташки изасланик у Риму, Лобковиц, јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред Куријом:“/…/ Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је, да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској ШТО БОЉИ ДОЈАМ/…/ Много је у Ватикану изтицао наше законе за злочин побачаја, који су закони у Ватикану врло добро примљени /…/
Надбискуп је на темељу тих закона ОПРАВДАО ДЈЕЛОМИЧНО И ПОСТУПАК ПРОТИВ ЖИДОВА (толико о Степинчевом заступању Јевреја, нап. В. Д.), који су код нас били највећи поборници и најчешћи извршитељи злочина овакве врсти“. (Степинац је бранио усташке законе против побачаја у доба док су усташе вадиле нерођену србску децу из утроба мајки, и на каме их набијали; оваква хипокризија је метастаза оног лицемерја због кога је Достојевски тврдио да је папизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени Христов лик.) А званични усташки лист, „Хрватски народ“, 27. јула 1944. године пренео је поруку Степинца да је „непоколебљиви оптимист“ о будућности Хрвата. Новине су хвалиле Степинца због улоге коју је имао у Ватикану, бранећи НДХ.
После рата, Степинац је на Каптолу скривао како усташке злочинце, тако и њихову архиву, али и злато опљачкано од жртава, које је, једним значајним својим делом, завршило у ватиканским трезорима.
Какав је Степинац био „бранитељ“ Срба, посведочио је и његов секретар, монсињор Стјепан Лацковић, који се вратио у Хрватску после 45 година емиграције (и дао интервју „Азур журналу“ број 9, за јануар 1991. године), који је водио спискове прекрштених Срба:“/…/ Многи православаци који су овдје живјели стољећима исто су тако поздравили ту прилику да могу сада с Хрватима католицима бити у једној вјерској заједници/…/ Политичка власт (усташе, нап. В.Д.) је мислила да ће ријешити питање и нашег суживота и заједништва./…/ Сви морамо доћи у једну заједницу дјеце људске, а то није никаква политичка установа, већ католичка црква/…/“
Дакле, Лацковић ни једном једином речју није изразио жаљење што су Степинац и он сам учествовали у НАСИЛНОМ КАТОЛИЧЕЊУ СРБА, него је тврдио да је Павелић тиме хтео да дође до „срећнијег суживота“ на простору НДХ… Толико о Степинцу, кога папа Бенедикт представља као „хуманисту“ и заштитника Срба, Јевреја и Рома…
УСТАШТВО: БОРБЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ
Папа Рацингер се, у својим изјавама, ограђивао од усташа (тобожњих су инструментализовали зли фашисти и нацисти), па је, као што смо видели, и Степинца прогласио борцем против усташтва. Но, наравно, то је само маскирање праве истине. У својој програмској књизи, „Страхоте заблуда“ (поглавников „Мајн кампф“ ), године 1937., Павелић је истакао да Хрвати не могу живети у Југославији која тежи да се „преокрене тисућгодишња оријентација хрватских католика и да се прекину прадавне везе Хрвата са Светом Столицом“. Павелић је озаконио све оно за шта се у данашњој Хрватској заложио и папа – католички култ породице, забрану побачаја, „кршћанске вредноте“. Али, те „вредноте“ важиле су само за римокатолике.
Павелић је православне Србе у Хрватској сматрао за страно, антикатоличко тело, које треба уклонити из народног организма. НДХ је доживљавао као предстражу римокатоличке Европе, која брани исту од „варварског Бизанта“, то јест Балкана. Пре но што је стигао у Загреб, папа Бенедикт се сећао хрватских кардинала Шечера, Кухарића и Бозанића, који су му стално говорили да Хрватска није Балкан, него Средња Европа. И усташе су Хрватску издвајали из области Балкана: у интервјуу шпанском фашистичком листу „Arriba“ датом 26. маја 1943, Павелић каже: “Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до границе Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе“. А усташки идеолог, свећеник др Иво Губерина, усред рата понавља поглавникове идеје: “Уништен је бизантско-православни притисак на Хрватску и створена је могућност да Хрватска заигра улогу предзиђа Еуропе. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ЈЕДИНА ДРЖАВА СА КАТОЛИЧКОМ ВЕЋИНОМ НА БАЛКАНУ. ЈЕДИНА ВРАТА КАТОЛИЦИЗМА НА БАЛКАНУ. Не само то. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ДАНАС НАЈЈАЧИ БЕДЕМ СРЕДЊЕ ЕУРОПЕ“.
А ово се све уклапало у стару ватиканску представу о Србима као „реметилачком фактору“. Сетимо се да је аустроугарском посланику у Ватикану, грофу Морицу Палфију, кардинал Мери дел Вала, секретар најмање државе на свету, 1914. благословио рат против Србије, следећим речима: “Папа и Курија виде у Србији разорну болест, која помало нагриза монархију и која ће је временоим расточити/…/ Његова Светост је у више махова изразила своје жаљење, што је Аустро-Угарска у више махова пропустила да казни свог опасног дунавског суседа.“
Павелић је био више него одани римокатолик. Његова ћерка, Мирјана Павелић-Пшеничник, , у интервјуу „Глобусу“ (17. мај 1991.) каже: “Тата је био католик и ми смо имали свог капелана који је недјељом долазио код нас. Чак смо саградили и капелицу за њега. Сваке недјеље смо слушали мису, а тата је чак и министрирао, јер је то као млади дечко научио. Министрирао је код исусоваца у Травнику“.
Да, то је исти онај Павелић коме су, како сведочи Курцио Малапарте, усташе слале, на поклон, котарицу пуну очију покланих Срба…
ХРВАТСКИ РИМОКАТОЛИЦИ СЕ НЕ ОДРИЧУ УСТАШТВА
Иако се, зарад ЕУ вредности, званичници Хрватске формално одричу усташтва, римокатолички живаљ и његово свештенство остају најдубљим симпатијама везани за период НДХ. О томе говори популарност певача Марка Перковића Томпсона, кога је садашњи папа примао у аудијенцију, и који је ове године, скупа с другим хрватским певачима, дочекивао папу песмом о породичним вредностима. Томпсон у својим сонговима велича усташке кољаче попут Јуре Францетића и Макса Лубурића, као и самог Анту Павелића. Управо римокатолички свештеници правдају Томпсона као оданог „домољуба“. У новинама „Вјесник“, свештеник Павле Приморац је истакао да неки критичари мрзе Томпсона само зато „што им је свака идеја националнога и вјерског опредјељења мрска“, да би фра Мартин Планинић у „Фокусу“, марта 2006, устврдио да му је омиљена песма „Кроз Имотски камиони журе, возе бојну Францетића Јуре“ (иначе, злогласног команданта усташке „Црне легије“.)
Оправдања НДХ и њене идеологије може се, међу римокатоличким клером, наћи у изобиљу. Тако је дон Лука Вучо, у „Новом листу“, маја 2003, тумачио популарност усташког поздрава „За дом спремни“ на следећи начин: “Узвик „За дом спремни“ није код народа пристајање уз усташтво, већ жеља за самосталношћу од Срба која је постојала, нажалост, само за усташа“. Дон Анто Баковић је у листу „Народ“, августа 2оо3, изјавио:“У Независној Држави Хрватској се пробудио геније хрватског народа, у којој је хрватски народ коначно добио своју слободу, своју хрватску државу, а све је то трајало сасвим кратко, очајно кратко…“Говорећи о крволоку Анти Павелићу, на миси задушници у задарској цркви Ивана Крститеља у јануару 2оо5, фра Вјекослав Ласић је истакао: “Поглавник је за живота учинио много добрих дјела, а једно од највећих је обнова НДХ. То ускрснуће су Хрвати, скупа са својим мучеником, блаженим Алојзијем Степинцем, доживјели као остварење највишег сна… Поглавник је био добар човјек и бранитељ Хрватске, вођа земље чије засаде леже у данашњој Хрватској“. Патер Владимир Хорват, на Радио Марији у јулу 2оо5, пориче да је Јасеновац био логор смрти и ужаса (за кога Јевреји који су преживели тврде да је, по монструозности с којом су невини убијани, био страшнији од индустријске смрти Аушвица), и каже да ту људе „нису доводили да их убијају, него да раде“.
Једном речју, НДХ се међу римокатоличким свештенством доживљава као држава своја, у којој су брањене вредности римокатолицизма. Зато није нимало случајно да се папа Бенедикт Шеснаести никад неће поклонити жртвама у Јасеновцу, нити ће бити спреман да се каје због недела усташких клерофашиста. НДХ је ипак била римокатоличка CIVITASDEI, остварење средњевековних идеала крсташких ратова у двадесетом веку. Док се боримо против ревизије исхода Другог светског рата и свих лажи које би да рехабилитују нацизам (у име наводног антикомунизма, а у ствари русофобије и србофобије), и то треба имати у виду.
